Aždaja
Helly Cherry
"Kad se na slovenska duša nakalemi švapska pamet, ima se rodi mečka sa ovoliki zubi", doktor Grk.
Iz predstave "Sveti Georgije ubiva aždahu", Dušana Kovačevića.
Čitav Balkan je došao na beogradsko Ušće da vidi kako nemačka aždaja bljuje vatru, i to dva dana. Zapalila je masu od preko 150 hiljada ljudi. Gorela je ledina izmedju zgrada nekadašnjeg CK (Centralnog komiteta i SIV-a (Saveznog izvršnog veća, sada Palata Srbija), čitava tri sata, što od uzavrele publike, što od desetina bacača plamenova, rssporedjenih oko bine i na njoj.
Ako vam do sada nije jasno o čemu se radi znači da niste ni čitali, ni gledali komad i film "Sveti Grorgije ubiva aždahu".
Srbiju je pohodio Ramštajn (Rammstein), nemačka rok atrakcija, koja žari i pali svuda po svetu.
Članovi grupe su se na grandioznu scenu spustili otvorenim liftom, sa visine četvrtog sprata. Tog trenutka počeo je spektakl epskih razmera.
Za one sa jeftinijim kartama (ni one nisu bile ni malo jeftine), dogadjanja na sceni emitovana su sa tri video bima. Ni sekunde pauze, ni rečenice nepotrebnih najava, praznih priča i sličnog. Nemačka mašina Ramštajn gruva kao Mercedes, BMW, Audi i VW zajedno. Bez greške - "Die beste, die beste".
Nisam njihov obožavalac. Muziku koju sviraju ne mogu nazvati ni hevi metalom, ni hard rokom ni njima sličnim podvrstama. Sve pesme mi liče jedna na drugu. Sigurno grešim, ali je moj utisak takav.
Nemci nikada nisu bili visoko kotirani u mom muzičkom svetu. Čak ni lepa Nena, iako je mahala svojim i sa još 99 luft balončića. Udo Dirkšnajder i njegov Accept su bili moji favoriti. Onda, "Ajnštircende nojbauten", pa ostali. Ni Skorpionse nisam posebno gotivio. Braća Šenker mi i danas izgledaju kao srpski gastarbajteri sa belim čarapama i u sandalama.
Ni ovog trenutka ne mogu reći da sam bio na rok koncertu (muzičkom dogadjaju), jer sve što se dešavalo na sceni, za mene je majmanje imalo veze sa muzikom. Ramštajn je poklon mladjoj ćerki za 15. rodjendan. Ona je njihov fan. O ovom dodadjaju priča od Nove godine i, zašto joj ne izaću u susret. Bilo bi veoma pogrešno da smo kao porodica ignorisali njenu želju. Pa još za rodjendan, i to 25. maja, što meni, kao Titovom pioniru, mnogo znači. Pamtiće ona ovaj spektakl kao ja svoj prvi "slet" za Dan mladosti.
Dugo sam gledao u srpsku trobojku, koja se viorila sa zgrade SIV-a, dok je sa bine, i iz grla hiljada Srba, Rusa, Nemaca, Bugara, Rumuna, Madjara, Slovenaca, Hrvata, Makedonaca i Turaka, čije sam jezike uspeo da prepoznam, odjekivalo "Deutschland, Deutschland über alles"!
Na početku predstave Ramštajn video sam Bertolda Brehta, i u trenutku bio oduševljen. Siguran sam da bi i on bio zadovoljan epskom začudnošću koju su emitovali u prvoj trećini nastupa. Verfremdung je u meni počeo da bukti razmišljajući o teatru koji obećava. Medjutim, kako je uzbudjenje publike sa svakom novom pesmom raslo, tako sam ja, u drugoj trećini, video elemente cirkuske atrakcije i klovnovske zabave. Približavajući se kraju sve više sam u nastupu prepoznavao vašarski "zid smrti" koji nas je, u vetrovitoj majskoj noći, zagrevao topovima, koji su izbacivali plamenove svuda u krug. Sve je kulminiralo milijardama konfeta i dimnim efektima.
Momci su svoj posao uradili besprekorno, zadivljujuće precizno (Nemci su to), bez trunke improvizacije i suvišnih detalja. Jedinstven dodadjaj. Zaslužili su svaku paru koju smo im ostavili na biletarnici.
Utisci se i dalje sležu. Ćerka je oduševljena, prezadovoljna. Uživala je u nastupu. Zaslužila je. Njena sreća mi je najbitnija.
Pred mojim očima još uvek se viori srpska trobojka, sa zgrade iza bine.
Ako vam do sada nije jasno o čemu se radi znači da niste ni čitali, ni gledali komad i film "Sveti Grorgije ubiva aždahu".
Srbiju je pohodio Ramštajn (Rammstein), nemačka rok atrakcija, koja žari i pali svuda po svetu.
Članovi grupe su se na grandioznu scenu spustili otvorenim liftom, sa visine četvrtog sprata. Tog trenutka počeo je spektakl epskih razmera.
Za one sa jeftinijim kartama (ni one nisu bile ni malo jeftine), dogadjanja na sceni emitovana su sa tri video bima. Ni sekunde pauze, ni rečenice nepotrebnih najava, praznih priča i sličnog. Nemačka mašina Ramštajn gruva kao Mercedes, BMW, Audi i VW zajedno. Bez greške - "Die beste, die beste".
Nisam njihov obožavalac. Muziku koju sviraju ne mogu nazvati ni hevi metalom, ni hard rokom ni njima sličnim podvrstama. Sve pesme mi liče jedna na drugu. Sigurno grešim, ali je moj utisak takav.
Nemci nikada nisu bili visoko kotirani u mom muzičkom svetu. Čak ni lepa Nena, iako je mahala svojim i sa još 99 luft balončića. Udo Dirkšnajder i njegov Accept su bili moji favoriti. Onda, "Ajnštircende nojbauten", pa ostali. Ni Skorpionse nisam posebno gotivio. Braća Šenker mi i danas izgledaju kao srpski gastarbajteri sa belim čarapama i u sandalama.
Ni ovog trenutka ne mogu reći da sam bio na rok koncertu (muzičkom dogadjaju), jer sve što se dešavalo na sceni, za mene je majmanje imalo veze sa muzikom. Ramštajn je poklon mladjoj ćerki za 15. rodjendan. Ona je njihov fan. O ovom dodadjaju priča od Nove godine i, zašto joj ne izaću u susret. Bilo bi veoma pogrešno da smo kao porodica ignorisali njenu želju. Pa još za rodjendan, i to 25. maja, što meni, kao Titovom pioniru, mnogo znači. Pamtiće ona ovaj spektakl kao ja svoj prvi "slet" za Dan mladosti.
Dugo sam gledao u srpsku trobojku, koja se viorila sa zgrade SIV-a, dok je sa bine, i iz grla hiljada Srba, Rusa, Nemaca, Bugara, Rumuna, Madjara, Slovenaca, Hrvata, Makedonaca i Turaka, čije sam jezike uspeo da prepoznam, odjekivalo "Deutschland, Deutschland über alles"!
Na početku predstave Ramštajn video sam Bertolda Brehta, i u trenutku bio oduševljen. Siguran sam da bi i on bio zadovoljan epskom začudnošću koju su emitovali u prvoj trećini nastupa. Verfremdung je u meni počeo da bukti razmišljajući o teatru koji obećava. Medjutim, kako je uzbudjenje publike sa svakom novom pesmom raslo, tako sam ja, u drugoj trećini, video elemente cirkuske atrakcije i klovnovske zabave. Približavajući se kraju sve više sam u nastupu prepoznavao vašarski "zid smrti" koji nas je, u vetrovitoj majskoj noći, zagrevao topovima, koji su izbacivali plamenove svuda u krug. Sve je kulminiralo milijardama konfeta i dimnim efektima.
Momci su svoj posao uradili besprekorno, zadivljujuće precizno (Nemci su to), bez trunke improvizacije i suvišnih detalja. Jedinstven dodadjaj. Zaslužili su svaku paru koju smo im ostavili na biletarnici.
Utisci se i dalje sležu. Ćerka je oduševljena, prezadovoljna. Uživala je u nastupu. Zaslužila je. Njena sreća mi je najbitnija.
Pred mojim očima još uvek se viori srpska trobojka, sa zgrade iza bine.
Vladimir Milojević