REBEL IN THE RYE (2017) – Buntovan na kvalitet
Helly Cherry
„Rebel in the rye“ skoro da nema nikakve druge kvalitete osim onih čisto biografskih, kao delo filmske umetnosti skoro da neće pomaći nijednu koščicu ili molekul u vašem biću, ali će vam zato pukom korektnošću svega odrađenog pružiti jedan zadovoljavajući uvid u biografske elemente misterioznog pisca Dž. D. Selindžera.
I to naravno samo pod uslovom da niste postali previše gadljivi na Kevina Spejsija, ovde profesora književnosti koji provocira mladog Salindžera da istraje u spisalačkom zanatu i da možete da svarite lepuškastog Nikolasa Holta kao ipak nešto grubljeg i maskulatnijeg Selindžera. Prateći životni put voljenog američkog autora, film štiklira sve važne etape njegovog života (školovanje, proboj na književnoj sceni, rat i posttraumatski stres, osamljivanje, brak) osvetljavajući one manje znane i tajanstvenije, kao npr. razlog zašto se Selindžer povukao iz javnosti i prestao da objavljuje.
Međutim, nakon ovog ostvarenja postaće vam donekle jasno otkud se mladi autor u vrhuncu svoje popularnosti odlučio za jedan izolovan i samotanjački život dok je pisanju pristupao kao nekoj vrsti terapije, bez potrebe da okolina evaluira njegov rad (neki od razloga su i učestalo stokingovanje koje je dobijao od fanova romana „Lovac u raži“ i koje bi u današnje vreme interneta bilo verovatno još izraženije). Međutim, ono što ovaj film ne uspeva da izbegne su tipični američki stereotipi koji percepiraju pisanje kao jednu bogomdanu, skoro superherojsku osobenost koja se dalje kleše i razvija samo upornim skribomanisanjem i što češćim mrčenjem hartije. Otud Spejsi ponavlja mladom Selindžeru: – Piši, piši, piši! nijednom mu ne rekavši: -Čitaj, čitaj, čitaj!, kao da se te dve aktivnosti apsolutno nevezane jedna za drugi i pripadaju različitim kognitivnim dimenzijama. Pisanje je, pre svega, jedan polivalentan proces koji uključuje spoznaju, promišljanje, zagledanost u sebe i druge, radoznalost, istraživanje, a ne samo uporno i tvrdoglavo blejanje u praznu artiju dok se Kaliopa ne smiluje da se pojavi.
Međutim, nakon ovog ostvarenja postaće vam donekle jasno otkud se mladi autor u vrhuncu svoje popularnosti odlučio za jedan izolovan i samotanjački život dok je pisanju pristupao kao nekoj vrsti terapije, bez potrebe da okolina evaluira njegov rad (neki od razloga su i učestalo stokingovanje koje je dobijao od fanova romana „Lovac u raži“ i koje bi u današnje vreme interneta bilo verovatno još izraženije). Međutim, ono što ovaj film ne uspeva da izbegne su tipični američki stereotipi koji percepiraju pisanje kao jednu bogomdanu, skoro superherojsku osobenost koja se dalje kleše i razvija samo upornim skribomanisanjem i što češćim mrčenjem hartije. Otud Spejsi ponavlja mladom Selindžeru: – Piši, piši, piši! nijednom mu ne rekavši: -Čitaj, čitaj, čitaj!, kao da se te dve aktivnosti apsolutno nevezane jedna za drugi i pripadaju različitim kognitivnim dimenzijama. Pisanje je, pre svega, jedan polivalentan proces koji uključuje spoznaju, promišljanje, zagledanost u sebe i druge, radoznalost, istraživanje, a ne samo uporno i tvrdoglavo blejanje u praznu artiju dok se Kaliopa ne smiluje da se pojavi.
Slobodan Novokmet