Northern Revival na prolećnoj turneji: Zagreb, Maribor i refleksi bivše Juge
Helly Cherry
Ostalo nam je još Velenje večeras (koje će nam posle svih gradova doći kao banja) i vraćamo se kući posle devet fantastično provedenih dana. Na ovoj turneji jedna od zanimljivosti jeste to što smo Sloveniju "rasparčali" na tri različita grada koja nisu sledila jedan za drugim u nizu već smo između Ljubljane i Maribora imali Grac i Beč, a između Maribora i Velenja "skoknuli" do Zagreba i Đera.
Razmišljala sam da li da čekam da se završi koncert u Velenju, pa da napišem objedinjeni prikaz dva mesta u Sloveniji, a da Zagreb i Đer budu posebna priča. Ipak, možda je bolja ideja da se, bez obzira koliko različiti doživljaji bili, Maribor i Zagreb u tekstu nadovežu jedan na drugi, baš onako kako je bilo i u realnom vremenu i prostoru.
Ono što ih takođe povezuje jeste to što, i jedno i drugo mesto (mariborska Pekarna i zagrebački Dva Osam) u kojima su Northerni svirali, duboko su ukorenjeni u SFRJ kontekst i zanimljivo je analizirati način na koji opstaju i reprezentuju se danas.
Ne napušta me, niti jenjava utisak o Austriji koju sam prikazala kao izuzetnu zemlju, bukvalno andergraund sa 5 zvezdica. I možda zvuči previše patetično i otrcano (nisam jugonostalgičar), ali ne napušta me ni misao o tome da bi, da i dalje živimo toj velikoj zemlji različitih naroda i narodnosti, mogli do današnjih dana da prekoračimo mnoge nivoe o kojima, u trenutku dok ovo pišem, samo da maštamo, nažalost.
Ipak, to su jalove nedorečenosti, i od toga nemamo ništa, najgore je živeti u prošlosti čiji refleksi umesto da osvetle, samo zamagljuju put sadašnjosti koja treba da je usmerena nigde drugde, sem u bolju budućnost. Guramo dalje, s punom svešću o tome ko smo, šta predstavljamo, gde pripadamo i čemu stremimo.
Za početak, Maribor je još jedna stanica o kojoj možemo samo da kažemo sve najbolje. Prostor u kome se odigrao koncert je čuvena Gustaf Pekarna, takođe u okviru skvota. Ponovo, radi se o jedinstvenom doživljaju i autentičnom pristupu skvoterskom delovanju koje je po mnogo čemu konceptualno približno Metelkovoj u Ljubljani i Areni u Beču, ali sledi sopstvene staze i bori se sa svojim specifičnim demonima. I taj je prostor nastao zahvaljujući talasu omladinskog entuzijazma i rebelstva koji je zapljusnuo alternativna ustrojstva širom tadašnje Evrope. Ono što zasigurno znam u vezi sa Mariborom, jeste da Pekarnu i dalje vodi i održava jedan od osnivača, Alen, koji je tu još od '94 godine. Popričali smo malo (koliko smo stigli) o tom periodu, šta je uslovilo pokretanje čitave priče, kako je to izgledalo tada i čime je rezultiralo danas i da li je tako nešto, kada bi, u perpspektivi trebalo da krene od nule, bilo uopšte moguće i održivo za naše današnje prilike. To je tada bila ekipa koja je sve što je imala, energiju, volju, znanje i mladost uložila u tu ideju. Kaže Alen, oni su tu doslovno živeli, čuvali i branili tu svoju autonomnu, alternativnu zonu. Zaključak svega iskristalisao se u kratkoj konstataciji: "To je bilo drugo vreme".
Mogu samo da kažem da, zahvaljujući njima, Maribor i dalje ima ozbiljan koncertni prostor, prostranu i tehnički dobro opskrbljenu binu i ljudstvo koje je logistički sprovelo naš šou na vrhunskom nivou (zvuk i svetlo savršeni). Šteta što je to bio utorak, padala je kiša i poseta je bila baš slaba. Biću iskrena, prodato je celih 7 karata (ali prodali smo dosta merch-a i srećom dosegli osnovni nivo isplativosti). Pri tom, Northerni su nastupali sami, bez lokalne podrške koju je bilo nemoguće naći za taj nimalo zgodan datum. Prazan prostor smo upotpunili tako što sam ja probala da se po prvi put pozabavim DJ-ingom i da napravim tzv. warm up u stonerskom duhu. Nisam se nešto proslavila (vežbaću kad se vratim, jer, u suštini, nije teško, treba provaliti nekoliko fora), ali mi je drago što sam, puštanjem određenih reprezentativnih numera pribavila simpatije posetilaca i tako upoznala Ninu čiji mi je solo noise projekat privukao pažnju te bih volela da je nekada dovedem u naš CK13. Dok ovo pišem, ona gostuje u Gracu na iventu koji možete pogledati na ovom linku.
Blejali smo do kasno u noć, Nina, Vanesa, Bojan, jedan Vranjanac kome sam zaboravila ime i još nekoliko ljudi i bio je stvarno ekstra sav taj ugođaj. Smeštaj je bio jedan od kamperskih kontejnera iza kluba, sa krevetima na sprat i grejanjem (temperatura napolju nam nije išla na ruku i izuzetno je važno to što se nismo smrzli u tim okolnostima). Zapazili smo Dža ili Bu stiker, kontam da su i oni nekada pre nas bili ugošćeni na istom mestu.
Simpatična situacija je bila ujutru, kada smo shvatili da se neki rendom Mariborčanin parkirao tik uz naš izlaz, verovatno ne znajući da tu neko obitava, pa smo se jedva provlačili napolje, a stvari smo morali da istovarujemo preko prozora. Još simpatičnije bilo je to što delatnici Pekarne nisu ostali dužni uljezu, pa su mu na svojstven način stavili do znanja neke osnove pristojnog ponašanja (vidi prvu sliku u galeriji ispod).
U Bukvarni Ciproš (takođe deo skvota) nisam odolela da za 3 evra kupim Thomasa Bernharda na slovenačkom (naučiću taj jezik sad ili nikad). Videćete na fotki, to je raj za književne sladokusce, pogotovu one koji vole polovne raritete.
U Zagrebu smo, nakon slobodnog dana koji smo proveli na krajnjoj perifirji (smeštaj nam je bio u naselju Rakitje) održali nastup u klubu Dva Osam.
Klub je, ovakav kakav je sad, sa svojom ekipom osnovao Danijel Sikora koga sam pominjala u prvom tekstu kao našeg izdavača (Geenger records). Ovo je bio prvi put da se lično i personalno upoznajemo sa njim i rekla bih da je utisak obostrano pozitivan. S naše strane, sada kad smo se bolje upoznali, možemo da kažemo da je saradnja sa njim vrlo korektna, ispoštovan je svaki dogovor i sve do sada što smo imali sa njim išlo je bez poteškoća. Iz mog ličnog ugla, dodala bih da je regionalnoj sceni potrebno više takvih ljudi, entuzijasta i pokretača, koji rade i podstiču stvari na svoj način, oni koji su jasni, konkretni, realni u svom pristupu i nisu od onih što obećavaju kule i gradove i gube vreme na prazne priče.
Alternativno izdavaštvo u regionu je velika borba i izgaranje, a Danijel to definiše kao svojstveni mazohizam. Ne znam kako da komentarišem to, osim da iz svog primera odlično razumem takvo poimanje sopstvenog cimanja za sve ovo što bismo voleli da zovemo scenom.
Klub Dva Osam, po njegovoj priči, je mesto koje ima dug istorijat, datira još iz šezdesetih godina prošlog veka kada je to prvobitno bila kuglana, ali je imala i kulturne sadržaje koji su odskakali od mejnstrima. To se mesto zvalo Jabuka (a ceo kraj Jabukovac). Kasnije, kroz osamdesete, to mesto je bilo nezaobilazna stanica za novotalasne bendove (Azru i ostale).
U nekom trenutku, taj prostor je ostao prazan i nije se znalo šta s njim da se radi, te je grad Zagreb raspisao tender na koji su se javili Danijel i ekipa, dobili ga i krenuli da furaju svoj program.
Nije to baš tako lako kao što zvuči, revitalizovati danas nešto takvo je veliki izazov, a naročito u kontekstu Zagreba u kome je konkurencija velika i danas postoji mnogo mesta sa alternativnim programima najšireg spektra. Pri tom, klub se nalazi na ekskluzivnoj, ali malo udaljenoj lokaciji, nešto manje od pola sata hoda od centra, uzbrdo u kraju koji liči malo na Košutnjak (zbog šuma i parkova) i malo na Dedinje (zbog gomile ambasada u nizu).
Bina je specifična, bivši poligon za kuglanje koji se prostire u dubinu, režija je iza leđa muzičarima, te baneri i razni vizuali mogu stajati jedino sa strane. Tehničko osoblje, onako kako ja to laički vidim, spremno odgovara na specifične izazove koje iziskuje upravljanje zvukom u takvom prostoru.
Nastupili smo u okviru događaja pod nazivom koji se kompletno, tematski i konceptualno oslanjao na stoner žanr.
Mladi trojac Buss iz Trsta koji su svirali pre NR-a prezentuju energični desert rock nabijen sirovim gruvom, a Thight Grips, koji su nastupili treći u nizu, prezentovali su nam melodični stoner sa primesama ambijentala kome je doprinelo prisustvo klavijature u instrumentalnoj postavci. Poseta je bila dosta bolja nego u Mariboru.
Za zaključak i ovog teksta ostaviću otvoren prostor pitanje jer saradnje sa svima pomenutima ćemo svakako nastaviti na razne načine. Ekipa iz Maribora nas ponovo želi tamo, ali u nekom povoljnijem terminu, petak ili subota, pa je ovo poziv lokalnim bendovima iz branše do kojih je eventualno stigao ovaj tekst da nas slobodno prate, jave nam se, ponude kolaboraciju i da sve to zajedničkim snagama svojski sprovedemo prvom zgodnom prilikom.
Razmišljala sam da li da čekam da se završi koncert u Velenju, pa da napišem objedinjeni prikaz dva mesta u Sloveniji, a da Zagreb i Đer budu posebna priča. Ipak, možda je bolja ideja da se, bez obzira koliko različiti doživljaji bili, Maribor i Zagreb u tekstu nadovežu jedan na drugi, baš onako kako je bilo i u realnom vremenu i prostoru.
Ono što ih takođe povezuje jeste to što, i jedno i drugo mesto (mariborska Pekarna i zagrebački Dva Osam) u kojima su Northerni svirali, duboko su ukorenjeni u SFRJ kontekst i zanimljivo je analizirati način na koji opstaju i reprezentuju se danas.
Ne napušta me, niti jenjava utisak o Austriji koju sam prikazala kao izuzetnu zemlju, bukvalno andergraund sa 5 zvezdica. I možda zvuči previše patetično i otrcano (nisam jugonostalgičar), ali ne napušta me ni misao o tome da bi, da i dalje živimo toj velikoj zemlji različitih naroda i narodnosti, mogli do današnjih dana da prekoračimo mnoge nivoe o kojima, u trenutku dok ovo pišem, samo da maštamo, nažalost.
Ipak, to su jalove nedorečenosti, i od toga nemamo ništa, najgore je živeti u prošlosti čiji refleksi umesto da osvetle, samo zamagljuju put sadašnjosti koja treba da je usmerena nigde drugde, sem u bolju budućnost. Guramo dalje, s punom svešću o tome ko smo, šta predstavljamo, gde pripadamo i čemu stremimo.
Za početak, Maribor je još jedna stanica o kojoj možemo samo da kažemo sve najbolje. Prostor u kome se odigrao koncert je čuvena Gustaf Pekarna, takođe u okviru skvota. Ponovo, radi se o jedinstvenom doživljaju i autentičnom pristupu skvoterskom delovanju koje je po mnogo čemu konceptualno približno Metelkovoj u Ljubljani i Areni u Beču, ali sledi sopstvene staze i bori se sa svojim specifičnim demonima. I taj je prostor nastao zahvaljujući talasu omladinskog entuzijazma i rebelstva koji je zapljusnuo alternativna ustrojstva širom tadašnje Evrope. Ono što zasigurno znam u vezi sa Mariborom, jeste da Pekarnu i dalje vodi i održava jedan od osnivača, Alen, koji je tu još od '94 godine. Popričali smo malo (koliko smo stigli) o tom periodu, šta je uslovilo pokretanje čitave priče, kako je to izgledalo tada i čime je rezultiralo danas i da li je tako nešto, kada bi, u perpspektivi trebalo da krene od nule, bilo uopšte moguće i održivo za naše današnje prilike. To je tada bila ekipa koja je sve što je imala, energiju, volju, znanje i mladost uložila u tu ideju. Kaže Alen, oni su tu doslovno živeli, čuvali i branili tu svoju autonomnu, alternativnu zonu. Zaključak svega iskristalisao se u kratkoj konstataciji: "To je bilo drugo vreme".
Mogu samo da kažem da, zahvaljujući njima, Maribor i dalje ima ozbiljan koncertni prostor, prostranu i tehnički dobro opskrbljenu binu i ljudstvo koje je logistički sprovelo naš šou na vrhunskom nivou (zvuk i svetlo savršeni). Šteta što je to bio utorak, padala je kiša i poseta je bila baš slaba. Biću iskrena, prodato je celih 7 karata (ali prodali smo dosta merch-a i srećom dosegli osnovni nivo isplativosti). Pri tom, Northerni su nastupali sami, bez lokalne podrške koju je bilo nemoguće naći za taj nimalo zgodan datum. Prazan prostor smo upotpunili tako što sam ja probala da se po prvi put pozabavim DJ-ingom i da napravim tzv. warm up u stonerskom duhu. Nisam se nešto proslavila (vežbaću kad se vratim, jer, u suštini, nije teško, treba provaliti nekoliko fora), ali mi je drago što sam, puštanjem određenih reprezentativnih numera pribavila simpatije posetilaca i tako upoznala Ninu čiji mi je solo noise projekat privukao pažnju te bih volela da je nekada dovedem u naš CK13. Dok ovo pišem, ona gostuje u Gracu na iventu koji možete pogledati na ovom linku.
Blejali smo do kasno u noć, Nina, Vanesa, Bojan, jedan Vranjanac kome sam zaboravila ime i još nekoliko ljudi i bio je stvarno ekstra sav taj ugođaj. Smeštaj je bio jedan od kamperskih kontejnera iza kluba, sa krevetima na sprat i grejanjem (temperatura napolju nam nije išla na ruku i izuzetno je važno to što se nismo smrzli u tim okolnostima). Zapazili smo Dža ili Bu stiker, kontam da su i oni nekada pre nas bili ugošćeni na istom mestu.
Simpatična situacija je bila ujutru, kada smo shvatili da se neki rendom Mariborčanin parkirao tik uz naš izlaz, verovatno ne znajući da tu neko obitava, pa smo se jedva provlačili napolje, a stvari smo morali da istovarujemo preko prozora. Još simpatičnije bilo je to što delatnici Pekarne nisu ostali dužni uljezu, pa su mu na svojstven način stavili do znanja neke osnove pristojnog ponašanja (vidi prvu sliku u galeriji ispod).
U Bukvarni Ciproš (takođe deo skvota) nisam odolela da za 3 evra kupim Thomasa Bernharda na slovenačkom (naučiću taj jezik sad ili nikad). Videćete na fotki, to je raj za književne sladokusce, pogotovu one koji vole polovne raritete.
U Zagrebu smo, nakon slobodnog dana koji smo proveli na krajnjoj perifirji (smeštaj nam je bio u naselju Rakitje) održali nastup u klubu Dva Osam.
Klub je, ovakav kakav je sad, sa svojom ekipom osnovao Danijel Sikora koga sam pominjala u prvom tekstu kao našeg izdavača (Geenger records). Ovo je bio prvi put da se lično i personalno upoznajemo sa njim i rekla bih da je utisak obostrano pozitivan. S naše strane, sada kad smo se bolje upoznali, možemo da kažemo da je saradnja sa njim vrlo korektna, ispoštovan je svaki dogovor i sve do sada što smo imali sa njim išlo je bez poteškoća. Iz mog ličnog ugla, dodala bih da je regionalnoj sceni potrebno više takvih ljudi, entuzijasta i pokretača, koji rade i podstiču stvari na svoj način, oni koji su jasni, konkretni, realni u svom pristupu i nisu od onih što obećavaju kule i gradove i gube vreme na prazne priče.
Alternativno izdavaštvo u regionu je velika borba i izgaranje, a Danijel to definiše kao svojstveni mazohizam. Ne znam kako da komentarišem to, osim da iz svog primera odlično razumem takvo poimanje sopstvenog cimanja za sve ovo što bismo voleli da zovemo scenom.
Klub Dva Osam, po njegovoj priči, je mesto koje ima dug istorijat, datira još iz šezdesetih godina prošlog veka kada je to prvobitno bila kuglana, ali je imala i kulturne sadržaje koji su odskakali od mejnstrima. To se mesto zvalo Jabuka (a ceo kraj Jabukovac). Kasnije, kroz osamdesete, to mesto je bilo nezaobilazna stanica za novotalasne bendove (Azru i ostale).
U nekom trenutku, taj prostor je ostao prazan i nije se znalo šta s njim da se radi, te je grad Zagreb raspisao tender na koji su se javili Danijel i ekipa, dobili ga i krenuli da furaju svoj program.
Nije to baš tako lako kao što zvuči, revitalizovati danas nešto takvo je veliki izazov, a naročito u kontekstu Zagreba u kome je konkurencija velika i danas postoji mnogo mesta sa alternativnim programima najšireg spektra. Pri tom, klub se nalazi na ekskluzivnoj, ali malo udaljenoj lokaciji, nešto manje od pola sata hoda od centra, uzbrdo u kraju koji liči malo na Košutnjak (zbog šuma i parkova) i malo na Dedinje (zbog gomile ambasada u nizu).
Bina je specifična, bivši poligon za kuglanje koji se prostire u dubinu, režija je iza leđa muzičarima, te baneri i razni vizuali mogu stajati jedino sa strane. Tehničko osoblje, onako kako ja to laički vidim, spremno odgovara na specifične izazove koje iziskuje upravljanje zvukom u takvom prostoru.
Nastupili smo u okviru događaja pod nazivom koji se kompletno, tematski i konceptualno oslanjao na stoner žanr.
Mladi trojac Buss iz Trsta koji su svirali pre NR-a prezentuju energični desert rock nabijen sirovim gruvom, a Thight Grips, koji su nastupili treći u nizu, prezentovali su nam melodični stoner sa primesama ambijentala kome je doprinelo prisustvo klavijature u instrumentalnoj postavci. Poseta je bila dosta bolja nego u Mariboru.
Za zaključak i ovog teksta ostaviću otvoren prostor pitanje jer saradnje sa svima pomenutima ćemo svakako nastaviti na razne načine. Ekipa iz Maribora nas ponovo želi tamo, ali u nekom povoljnijem terminu, petak ili subota, pa je ovo poziv lokalnim bendovima iz branše do kojih je eventualno stigao ovaj tekst da nas slobodno prate, jave nam se, ponude kolaboraciju i da sve to zajedničkim snagama svojski sprovedemo prvom zgodnom prilikom.
Klik ili svajp (ako gledaš galeriju sa telefona) i uživaj
Ana Bjes