Northern Revival na prolećnoj turneji: Tako lagana Austrija
Helly Cherry
Ušli smo u šesti dan naše turneje. Došli smo dan ranije u Zagreb da iskoristimo day off, tako što ne mrdamo iz smeštaja. Malo smo presahli, jbg, previše ljudi i previše doživljaja u nizu uzimaju svoj danak. Ali sve je nekako taman: dve svirke, pa pauza, onda opet dve svirke, pa pauza i onda tri rokanja za redom i vraćamo se kući. Pre ta tri pomenuta rokanja, moramo da napunimo baterije, ipak se radi o poslu, a ovo definitvno nije ekskurzija. Možda ćemo nekad, na nekim predstojećim turnejama da zaradimo dovoljno kinte da možemo svi da se pojedinačno vratimo u gradove u kojima smo, do sada, što se andergraunda tiče, imali predivna iskustva, ali nismo gotovo ništa od kulture, arhitekture, istorije i prirode stigli da vidimo. Mantram to, najiskrenije. Dakle, nije možda, nego biće sigurno. Znam to, jer zaslužujemo svi pojedinačno.
U međuvremenu smo čekirali Grac, Beč i Maribor.
Maribor će biti posebna priča, a u ovom poglavlju putopisa bih posebnu pažnju posvetila Gracu i Beču, kao jedinstvenom doživljaju Austrije kao jedne izuzetno uređene zemlje, pa čak i kad je u pitanju andergraund.
Pre svega, Grac je jedan tako nežan grad austrijske Štajerske oblasti. Ne znam koji bih drugi pridev upotrebila, razmišljam sve vreme i baš pojam nežnosti jedina pristaje opisu. Grac nije mali grad, a sve u njemu je tako lepo skockano da ničega nema previše i da ništa ne odudara i odskače. Slušala sam puno priča o Gracu, to je univerzitetski grad i dva puta je bio Evropska prestonica kulture (poslednji put 2020. godine). Pre svega, te malene ulice i prepoznatljive germanske građevine na čijim prizemljima stoje elegantno dizajnirani izlozi raznih trgovina, zanata i usluga (i ništa ne šljašti, blješti, niti štrči), čine ovaj grad toliko šarmantnim na prvi pogled. Kažem, prvi (i jedini za sad) jer najdalje u obilazak smo otišli do mosta čiji oblik asocira na brod, u nedelju, poslepodne nakon svirke u klubu Wakuum, a pre nego što smo nastavili put ka Beču.
U taj nežnii Grac ušli smo malo sluđeni jer navigacija nije baš radila kako treba, a intuicija i logika zabagovale takođe, tako da smo se u jednom trenutku, na sva četiri točka našli u sred pešačke zone. Skontali smo na osnovu zapanjenih pogleda lokalaca koji su nam mahanjem stavili do znanja kakav nas je transfer blama snašao. Srećom, brzo smo se izvezli do kolovoza i uspeli da se lako uparkiramo na adekvatnom mestu u neposrednoj blizini kluba. Dobro je, makar jedan stres je morao da se desi, nadam se da smo time zadovoljili karmu na našem putešestviju.
Wakuum je prostrano mesto koje očigledno ima dugu tradiciju u Grackom andergraundu. Ne može da se kaže da je to običan klub.
Počevši od odličnih tehničkih mogućnosti (opreme i personala), pa do ambijenta, sve je na vrhunskom nivou. Scenski prostor je odvojen od bara u kome možeš da blejiš ako ti se ne sluša koncert za koji se plaća ulaz u vidu donacija (barem je tako bilo u našem slučaju). Tu je i deo posebno namenjen za merch, dovoljno blizu scene, a da opet ne ometa cirkulisanje posetilaca, što je meni izuzetno značilo jer baš ne volim kada dođem s bendom i moram da dežuram negde napolju izdvojena iz dešavanja. Bekstejdž u kome se nalazi kuhinja i još jedna prostorija sa izlazom na prelepu terasu takođe je dovoljno prostran i poslužio je kao izdvojeno mesto susreta i zbližavanja svih nas koji smo učestvovali u organizaciji događaja.
Ne umem da to izrazim drugačije, reći ću samo da celim tim kompleksom kruži neka jako dobra energija i da se vidi da je u sve to uloženo rada, znanja i promišljanja, a očito i ljubavi prema poslu.
Do tog mesta smo došli zahvaljujući Jakobu, lokalcu, muzičaru iz branše, koji je pogurao celu stvar svojim konekcijama i preporukama, a on je član benda Savanah koji su 2019. gostovali u Domu b-612 u Novom Sadu. Za Beč nam je pomogao Tomas, član benda Great Rift koji su tada imali nastup u okviru istog događaja.
Glavna stvar zbog koje pišem ove izveštaje i jesu bendovi sa kojima se susrećemo na turneji i sa kojima smo već na razne načine povezani.
Five To Dime je mladi alternativni bend koji je otvorio koncert u Gracu. Tekstovi su na nemačkom i ne bih baš mogla da dam sud o njima jer mi taj laganiji pristup nije interesna sfera. Mogu da kažem samo to da su imali dobar odziv publike i da je očigledno da su uživali u svom nastupu (na slikama možete videti onog cakanog pevača u džemperiću koji se konstantno smeje).
Grey skies ahead, sa kojim su Northern Revival delili binu, iz mogu ugla, zaslužuju poseban osvrt. U pitanju je austrijsko-nemački petočlani bend u čijem opisu kao glavna odrednica stoji post-rock sa primesama modernog metala. Ono što rade instrumentalno, vokalno i sve ostalo što čini scenski nastup, pokazuje da je u pitanju ozbiljna ekipa čiji pristup muzičkom stvaralaštvu podrazumeva jasnu struktuiranost. Posmatrala sam ih tokom priprema za nastup, totalno su bili "in the zone", uz usviravanje i raspevavanje usmereni na to da se na nastupu njihova zvučna slika pokaže u punom sjaju. Glavni vokal je izuzetno talentovan i sklon eksperimentisanju, pa smo na jednoj pesmi imali mogućnost da čujemo Mongolian throat singing.
Smeštaj je bio organizovan od strane kluba i tu smo uspeli da se svojski odmorimo, što nam je svima trebalo nakon puna dva intenzivna dana. Nismo sigurni, ali mislimo da je to privatan prostor vlasnika Wakuuma (zove se Hubert i nismo ga upoznali lično) očigledno njegova kancelarija, sva u kolekcijama vinila, CD i DVD izdanja, i kao i sam klub skockano udobno, a kežual, sa svim mogućnostima za kompletan komoditet. Jednom rečju, osećali smo se kao kod kuće.
Arena u Beču je sasvim drugi koncept doživljaja, ali jednako prijatan i uzbudljiv. Ponovo je u pitanju skvot, čiji je nastanak i istorijat vrlo sličan Metelkovoj u Ljubljani, ali se ta dva primera u sadašnjem trenutku izuzetno razlikuju po pristupu. Arena je više od pola sata hoda udaljena od centra Beča i nije baš tako lako dostupna rendom posetiocima glavnog grada Austrije. Ovde nikako ne dođeš slučajno i u prolazu.
Ne znam da li je do toga što je bio ponedeljak, ali kada smo stigli, zatekli smo tek nekolicinu ljudi u full radnoj atmosferi. Sve je čisto i u najboljem redu i vidi se da je svako fokusiran na svoj deo posla. Pošto smo došli dosta ranije, nikog iz kluba Arena Biesl Erdberg, u kome je trebalo nastupiti, još uvek nije bilo, te su svi pomenuti delatnici ovog skvota koje smo zatekli, a nisu imali veze s nama, bili izuzetno predusretljivi. Između ostalog, što je meni najviše značilo, omogućili su mi zaseban prostor u office-u gde sam mogla da dovršim prethodni tekst, sredim fotke itd. Arena je takođe podeljena na više klubova sa različitim konceptom, a specifično obeležje ovog skvota jeste velika bina na otvorenom namenjena za gostovanja bendova na čije koncerte dolazi više hiljada ljudi.
Smeštaj je bila jedna soba sa više kreveta na sprat, sa kupatilom i dnevnom sobom, a prve komšije su nam bili tatoo majstori koji su u tom delu Arene našli mesta za svoj radni prostor. Izuzetno druželjubiva ekipa koja voli stoner.
The Muddy Moon, bend sa kojim smo imali čast da delimo binu, takođe je još jedan od vrhunskih. To nije neki veliki, poznati bend, ali ono što rade zvuči svetski. Sama njihova pojavnost, pristup, nastup i senzibilitet odišu snažnom artističnom veštinom. U pitanju je autentični spoj bluza, kantrija, rocka i popa uz veliku dozu poetičnosti u lirikama. U jednom segmentu izveli su akustični performans u kombinaciji gitara, glas, usna harmonika i daire.
Zajedno sa našim konceptom svirke, to se lepo uklopilo u jedinstven doživljaj.
I Grey skies ahead i The Muddy Moon su bendovi sa kojima bih volela da nastavimo saradnju. Potrudiću se da im ovde prokrčim put jer srpski alternativni miljei pogotovu u Novom Sadu, Nišu i Beogradu definitivno treba da budu upoznati sa njihovim stvaralaštvom, na obostrano zadovoljstvo.
The Muddy Moon apsolutno vidim na Nišville jazz festivalu, drž'te fige da već koliko u sledećem izdanju 2025. svoju umetnost podele sa jugom Srbije koji i te kako poseduje publiku za te žanrove.
Moj sveobuhvatni utisak o Austriji je krajnje pozitivan. Mirnoća, svedenost, ali i otvorenost te zemlje su me u potpunosti kupili i ne mogu da opišem koliko sam srećna što smo na jednom takvom tržištu počeli da utabavamo put i time uspeli da ostvarimo jedan od glavnih ciljeva ove turneje. To je tek početak i definitivno ćemo se prvom zgodnom prilikom vratiti tamo.
U to ime, ni neću definisati zaključak ovog teksta, jer želim da sve što u budućnosti sa te strane dolazi ostane otvoreno za nas.
U međuvremenu smo čekirali Grac, Beč i Maribor.
Maribor će biti posebna priča, a u ovom poglavlju putopisa bih posebnu pažnju posvetila Gracu i Beču, kao jedinstvenom doživljaju Austrije kao jedne izuzetno uređene zemlje, pa čak i kad je u pitanju andergraund.
Pre svega, Grac je jedan tako nežan grad austrijske Štajerske oblasti. Ne znam koji bih drugi pridev upotrebila, razmišljam sve vreme i baš pojam nežnosti jedina pristaje opisu. Grac nije mali grad, a sve u njemu je tako lepo skockano da ničega nema previše i da ništa ne odudara i odskače. Slušala sam puno priča o Gracu, to je univerzitetski grad i dva puta je bio Evropska prestonica kulture (poslednji put 2020. godine). Pre svega, te malene ulice i prepoznatljive germanske građevine na čijim prizemljima stoje elegantno dizajnirani izlozi raznih trgovina, zanata i usluga (i ništa ne šljašti, blješti, niti štrči), čine ovaj grad toliko šarmantnim na prvi pogled. Kažem, prvi (i jedini za sad) jer najdalje u obilazak smo otišli do mosta čiji oblik asocira na brod, u nedelju, poslepodne nakon svirke u klubu Wakuum, a pre nego što smo nastavili put ka Beču.
U taj nežnii Grac ušli smo malo sluđeni jer navigacija nije baš radila kako treba, a intuicija i logika zabagovale takođe, tako da smo se u jednom trenutku, na sva četiri točka našli u sred pešačke zone. Skontali smo na osnovu zapanjenih pogleda lokalaca koji su nam mahanjem stavili do znanja kakav nas je transfer blama snašao. Srećom, brzo smo se izvezli do kolovoza i uspeli da se lako uparkiramo na adekvatnom mestu u neposrednoj blizini kluba. Dobro je, makar jedan stres je morao da se desi, nadam se da smo time zadovoljili karmu na našem putešestviju.
Wakuum je prostrano mesto koje očigledno ima dugu tradiciju u Grackom andergraundu. Ne može da se kaže da je to običan klub.
Počevši od odličnih tehničkih mogućnosti (opreme i personala), pa do ambijenta, sve je na vrhunskom nivou. Scenski prostor je odvojen od bara u kome možeš da blejiš ako ti se ne sluša koncert za koji se plaća ulaz u vidu donacija (barem je tako bilo u našem slučaju). Tu je i deo posebno namenjen za merch, dovoljno blizu scene, a da opet ne ometa cirkulisanje posetilaca, što je meni izuzetno značilo jer baš ne volim kada dođem s bendom i moram da dežuram negde napolju izdvojena iz dešavanja. Bekstejdž u kome se nalazi kuhinja i još jedna prostorija sa izlazom na prelepu terasu takođe je dovoljno prostran i poslužio je kao izdvojeno mesto susreta i zbližavanja svih nas koji smo učestvovali u organizaciji događaja.
Ne umem da to izrazim drugačije, reći ću samo da celim tim kompleksom kruži neka jako dobra energija i da se vidi da je u sve to uloženo rada, znanja i promišljanja, a očito i ljubavi prema poslu.
Do tog mesta smo došli zahvaljujući Jakobu, lokalcu, muzičaru iz branše, koji je pogurao celu stvar svojim konekcijama i preporukama, a on je član benda Savanah koji su 2019. gostovali u Domu b-612 u Novom Sadu. Za Beč nam je pomogao Tomas, član benda Great Rift koji su tada imali nastup u okviru istog događaja.
Glavna stvar zbog koje pišem ove izveštaje i jesu bendovi sa kojima se susrećemo na turneji i sa kojima smo već na razne načine povezani.
Five To Dime je mladi alternativni bend koji je otvorio koncert u Gracu. Tekstovi su na nemačkom i ne bih baš mogla da dam sud o njima jer mi taj laganiji pristup nije interesna sfera. Mogu da kažem samo to da su imali dobar odziv publike i da je očigledno da su uživali u svom nastupu (na slikama možete videti onog cakanog pevača u džemperiću koji se konstantno smeje).
Grey skies ahead, sa kojim su Northern Revival delili binu, iz mogu ugla, zaslužuju poseban osvrt. U pitanju je austrijsko-nemački petočlani bend u čijem opisu kao glavna odrednica stoji post-rock sa primesama modernog metala. Ono što rade instrumentalno, vokalno i sve ostalo što čini scenski nastup, pokazuje da je u pitanju ozbiljna ekipa čiji pristup muzičkom stvaralaštvu podrazumeva jasnu struktuiranost. Posmatrala sam ih tokom priprema za nastup, totalno su bili "in the zone", uz usviravanje i raspevavanje usmereni na to da se na nastupu njihova zvučna slika pokaže u punom sjaju. Glavni vokal je izuzetno talentovan i sklon eksperimentisanju, pa smo na jednoj pesmi imali mogućnost da čujemo Mongolian throat singing.
Smeštaj je bio organizovan od strane kluba i tu smo uspeli da se svojski odmorimo, što nam je svima trebalo nakon puna dva intenzivna dana. Nismo sigurni, ali mislimo da je to privatan prostor vlasnika Wakuuma (zove se Hubert i nismo ga upoznali lično) očigledno njegova kancelarija, sva u kolekcijama vinila, CD i DVD izdanja, i kao i sam klub skockano udobno, a kežual, sa svim mogućnostima za kompletan komoditet. Jednom rečju, osećali smo se kao kod kuće.
Arena u Beču je sasvim drugi koncept doživljaja, ali jednako prijatan i uzbudljiv. Ponovo je u pitanju skvot, čiji je nastanak i istorijat vrlo sličan Metelkovoj u Ljubljani, ali se ta dva primera u sadašnjem trenutku izuzetno razlikuju po pristupu. Arena je više od pola sata hoda udaljena od centra Beča i nije baš tako lako dostupna rendom posetiocima glavnog grada Austrije. Ovde nikako ne dođeš slučajno i u prolazu.
Ne znam da li je do toga što je bio ponedeljak, ali kada smo stigli, zatekli smo tek nekolicinu ljudi u full radnoj atmosferi. Sve je čisto i u najboljem redu i vidi se da je svako fokusiran na svoj deo posla. Pošto smo došli dosta ranije, nikog iz kluba Arena Biesl Erdberg, u kome je trebalo nastupiti, još uvek nije bilo, te su svi pomenuti delatnici ovog skvota koje smo zatekli, a nisu imali veze s nama, bili izuzetno predusretljivi. Između ostalog, što je meni najviše značilo, omogućili su mi zaseban prostor u office-u gde sam mogla da dovršim prethodni tekst, sredim fotke itd. Arena je takođe podeljena na više klubova sa različitim konceptom, a specifično obeležje ovog skvota jeste velika bina na otvorenom namenjena za gostovanja bendova na čije koncerte dolazi više hiljada ljudi.
Smeštaj je bila jedna soba sa više kreveta na sprat, sa kupatilom i dnevnom sobom, a prve komšije su nam bili tatoo majstori koji su u tom delu Arene našli mesta za svoj radni prostor. Izuzetno druželjubiva ekipa koja voli stoner.
The Muddy Moon, bend sa kojim smo imali čast da delimo binu, takođe je još jedan od vrhunskih. To nije neki veliki, poznati bend, ali ono što rade zvuči svetski. Sama njihova pojavnost, pristup, nastup i senzibilitet odišu snažnom artističnom veštinom. U pitanju je autentični spoj bluza, kantrija, rocka i popa uz veliku dozu poetičnosti u lirikama. U jednom segmentu izveli su akustični performans u kombinaciji gitara, glas, usna harmonika i daire.
Zajedno sa našim konceptom svirke, to se lepo uklopilo u jedinstven doživljaj.
I Grey skies ahead i The Muddy Moon su bendovi sa kojima bih volela da nastavimo saradnju. Potrudiću se da im ovde prokrčim put jer srpski alternativni miljei pogotovu u Novom Sadu, Nišu i Beogradu definitivno treba da budu upoznati sa njihovim stvaralaštvom, na obostrano zadovoljstvo.
The Muddy Moon apsolutno vidim na Nišville jazz festivalu, drž'te fige da već koliko u sledećem izdanju 2025. svoju umetnost podele sa jugom Srbije koji i te kako poseduje publiku za te žanrove.
Moj sveobuhvatni utisak o Austriji je krajnje pozitivan. Mirnoća, svedenost, ali i otvorenost te zemlje su me u potpunosti kupili i ne mogu da opišem koliko sam srećna što smo na jednom takvom tržištu počeli da utabavamo put i time uspeli da ostvarimo jedan od glavnih ciljeva ove turneje. To je tek početak i definitivno ćemo se prvom zgodnom prilikom vratiti tamo.
U to ime, ni neću definisati zaključak ovog teksta, jer želim da sve što u budućnosti sa te strane dolazi ostane otvoreno za nas.
Klik ili svajp (ako gledaš galeriju sa telefona) i uživaj
Ana Bjes