Tedžu Kol - Otvoreni grad
Helly Cherry
Kišjuhas je u vikend izdanju Danasa pisao o „njujorškim vrednostima“, stavljajući ih bez preke potrebe među navodnike, i pokušavajući, mnogo romantičnije no što to inače ima običaj, da objasni nešto čemu i nije potrebno preveliko objašnjavanje. Tako sam barem mislio u autobusu za Niš, čitajući ga i vozeći se negde nakon dugo vremena kao putnik a ne vozač, i uživajući u tom osećaju, putujući na festival muzike koju isto tako sve manje imam potrebu i želju da opisujem ili objašnjavam, kako se to i zašto čovek zaljubljuje u nešto tako disonantno, teško i dosadno. Sličan je slučaj sa ovom knjigom, lebdi iznad zatvorenih korica nakon čitanja pitanje koji je i koliki smisao objašnjavati razloge zašto su baš ovakva štiva važna, potrebna i genijalna. Neće nas biti ni za broj više nakon svih tih pokušaja, samo ćemo se brže prepoznavati, lakše prebrojavati i uživati u samonabeđenom elitizmu introvertne samodovoljne manjine. A opet, vuče me, kao Kišjuhasa Njujork, kao Bila Evansa sumanuta improvizacija u subotu uveče na levoj bini Nišvila, baš tako.
Nigerijac poreklom i karakterom, Amerikanac stanovanjem i stavom, Tedžu Kol je fotograf, piše za najveće novine, tvituje mini priče, putopise, popularan je i cenjen u gore navedenim kolonama vrednosti. Junak romana mu je Nigerijac poreklom, Amerikanac stanovanjem i stavom, stažista psihijatar, koji u nekom trenutku u pauzama sesija posla, slušanja zaboravljenih velikih dela klasične muzike, odluči da započne sa dugim šetnjama Njujorkom. I tako uz njih dvojicu, jer tu su i glavni junak i neodvojivi alter ego autora, kada su glavni junaci pisaca usamljeni u najlepšem gradu, u fazama introspektivnih preispitivanja, budite sigurni vrišti autor iz njih, svim glasom. Čitali ste takva štiva, nije ovo toliko bolje od nekih drugih koje nisu toliko nagrađivali, ali je moćno i opčinjavajuće na jednom potpuno jednostavnom nivou.
Dugo nije bilo klasike kao muzičke podloge romana koji su me okruživali, na primer, pa koliko god svaki takav pokušaj nakon „Paklene pomorandže“ pati od nedostatka te autentičnosti u povezivanju slova i tona, opet je lepo. Dugo nije bilo dugih šetnji i lutanja gradom kao glavnog lajtmotiva priče u romanima koji su me okruživali, na primer, pa iako se one ovde uopšte ne izbacuju u prvi plan i ne potenciraju ni malim delom kojim su ga kritičari izbacili na pozornicu, bespotrebno ga upoređujući sa kapitalnim delom Rebeke Solnit ove su ispresecane šetnje baš zato otišle dublje i dalje u dušu Njujorka, u njegove galerije, koncertne dvorane, finansijske četvrti i još ko zna gde.
Monolozi u šetnji gradom su dovoljno intimni, tek na momente melanholični, retki dijalozi u koje glavni junak neobično lako ulazi, naročito sa potpuno nepoznatim ljudima, u restoranima, u avionu, u internet kafeu u Briselu kom provede tri nedelje odmora, su zapravo mnogo važniji, izbacuju na površinu društvene fenomene, fantastično zahvatuju problem islamizma recimo, odnosa levice i desnice, zapadnih vrednosti, umetnosti, dijalozi su zapravo duša ove priče koja luta gradom. Priče o Nigerijcu kojeg će život pored sve želje da to zaboravi uvek podsećati na poreklo, kojem će širom sveta razbacane tamnopute izbeglice uvek namigivati kao nekom „svom“, koliko god se on ne osećao tako i koliko god ga to nerviralo. Priče koja tiho i smisleno jedri od početka do kraja, završavajuči na predivan, do nepodnošljivog nivoa predivan način, ostavljajući poslednji kadar njujorškom svetioniku koji je svojom svetlošću dezorijentisao i tako ubio hiljade ptica. Pticama je ostavio poslednji kadar, to nije često i nije književno, ali je briljantno.
O Tedžu Kolu će se još pričati, ne samo zbog ovog divnog nagrađenog prvenca, već i zbog načina korišćenja društvenih mreža u književnosti recimo, ili zbog društvene angažovanosti, postaće jedan od glasnogovornika te introvertne samodovljne manjine koja je bolji deo sveta, ali u njemu tako malo i retko učestvuje. Roman kojim se Dereta vraća na potpuno drugačiji, neočekivan, kreativan i moderan način u domaće izdavaštvo, predstavljajući set novih izdanja, minimalistički genijalno dizajniranih, koje su nedavno obasjale dosadne i jednolično kitnjaste knjižare.
Dugo nije bilo klasike kao muzičke podloge romana koji su me okruživali, na primer, pa koliko god svaki takav pokušaj nakon „Paklene pomorandže“ pati od nedostatka te autentičnosti u povezivanju slova i tona, opet je lepo. Dugo nije bilo dugih šetnji i lutanja gradom kao glavnog lajtmotiva priče u romanima koji su me okruživali, na primer, pa iako se one ovde uopšte ne izbacuju u prvi plan i ne potenciraju ni malim delom kojim su ga kritičari izbacili na pozornicu, bespotrebno ga upoređujući sa kapitalnim delom Rebeke Solnit ove su ispresecane šetnje baš zato otišle dublje i dalje u dušu Njujorka, u njegove galerije, koncertne dvorane, finansijske četvrti i još ko zna gde.
Monolozi u šetnji gradom su dovoljno intimni, tek na momente melanholični, retki dijalozi u koje glavni junak neobično lako ulazi, naročito sa potpuno nepoznatim ljudima, u restoranima, u avionu, u internet kafeu u Briselu kom provede tri nedelje odmora, su zapravo mnogo važniji, izbacuju na površinu društvene fenomene, fantastično zahvatuju problem islamizma recimo, odnosa levice i desnice, zapadnih vrednosti, umetnosti, dijalozi su zapravo duša ove priče koja luta gradom. Priče o Nigerijcu kojeg će život pored sve želje da to zaboravi uvek podsećati na poreklo, kojem će širom sveta razbacane tamnopute izbeglice uvek namigivati kao nekom „svom“, koliko god se on ne osećao tako i koliko god ga to nerviralo. Priče koja tiho i smisleno jedri od početka do kraja, završavajuči na predivan, do nepodnošljivog nivoa predivan način, ostavljajući poslednji kadar njujorškom svetioniku koji je svojom svetlošću dezorijentisao i tako ubio hiljade ptica. Pticama je ostavio poslednji kadar, to nije često i nije književno, ali je briljantno.
O Tedžu Kolu će se još pričati, ne samo zbog ovog divnog nagrađenog prvenca, već i zbog načina korišćenja društvenih mreža u književnosti recimo, ili zbog društvene angažovanosti, postaće jedan od glasnogovornika te introvertne samodovljne manjine koja je bolji deo sveta, ali u njemu tako malo i retko učestvuje. Roman kojim se Dereta vraća na potpuno drugačiji, neočekivan, kreativan i moderan način u domaće izdavaštvo, predstavljajući set novih izdanja, minimalistički genijalno dizajniranih, koje su nedavno obasjale dosadne i jednolično kitnjaste knjižare.
Marko Gaić