Supersonic Blues Machine – Californisoul: Vodič kroz savremni bluz
Helly Cherry
Ove jeseni češće nego inače slušam bluz. Više volim tzv. ”beli bluz” koji u sebi ima elemente roka i hard roka nego bluz standarde iz prošlosti, ali se ni njih ne klonim. Jedan od omiljenih bluz gitarista koji neguje takav zvuk mi je i Lens Lopez, Amerikanac meksičkog porekla, rođen pre 40 godina u Luizijani, na koga su po sopstvenom priznanju najviše uticali Džimi Hendriks i Stivi Rej Von što se i čuje na njegovim solo albumima koji su prilično zanimljivi i iznenađujuće dobri. Od 2012. Lens ima novi projekat – Supersonic Blues Machine u kojem se udružio sa Fabriciom Grosijem, basistom hard-rok bendova Starbreaker i Faiths Edge i Kenijem Aronofim, bivšim bubnjarem grupa Cinderella i Chickenfoot, kao i pratećih bendova Džona Fogertija i Džona Melenkampa. Očekivao sam jedan klasičan američki bluz-rok sound, ali, dobio sam mnogo više…
Nisam ni znao da je Californisoul već drugi album ovog benda, tako da sam posle preslušavanja ove ploče požurio da nabavim i prvi, pod nazivom “West Of Flushing, South Of Frisco” i iako mi se i on dosta svideo, moram priznati da su na “Californisoul” Lens i družina otišli korak, pa, možda i dva dalje. Na oba albuma gostuju mnogi eminentni gitaristi koji čine sam vrh piramide bluz-rok zvuka kao na primer, Bili Gibons iz ZZ Topa, Stiv Lukater iz grupe Toto, Erik Gejls, Volter Trout, Roben Ford…
Svaki od njih doneo je delić svog temperamenta i svog karakterističnog sounda, ali je slagalica na kraju ispala – pa, skoro savršena. Trinaest pesama u 63 minuta donosi pregršt raznovrsnih, može se komotno reći, hitova, mada je to u današnje vreme prevaziđen pojam ukoliko se ne radi o meni omraženim hip-hop, R & B i turbo-folk izvođačima.
Californisoul donosi gomilu odličnih pesama. Pesma koja otvara album ”I Am Done Missiing You” ima rege-šmek, usnu harmoniku u pozadini, izvrsne prateće vokale (koji su, by the way, izvrsni ceo album) i odlični wah-wah solo. Prati je “Somebodys Fool” na kojem se pojavljuje prvi gost i to, niko drugi do Roben Ford. Teksaški zvuk u saradnji sa izvrsnim vokalom Lensa Lopeza i pratećim vokalima nalik na gospel hor koji se sporadično pojavljuju proizvode sjajnu pesmu.
Usna harmonika nas uvodi i u treću pesmu pod imenom “L.O.V.E.” koja prerasta u pravi vedri, letnji hit obogaćen soul vajbom. Bili Gibons svojim promuklim glasom najavljuje “Broken Heart” a njegov Gibson donosi punokrvnu ZZ Top pesmu koja je komotno mogla da se nađe i na albumu teksaških bradonja. Hendriksovska ”Bad Boys” mi je jedna od, ne mogu reći slabijih, ali, sigurno manje dobrih pesama na albumu, mada ima odličan “prljavi “gitarski solo, dok “Elevate” odgovara svom imenu i bukvalno nas “diže” svojom energijom i sjajnim gitarskim radom Erika Gejlsa. “The One” je pesma sa latino šmekom i osećajem da je lično Santana napisao, ali gospodin Karlos ipak nema veze sa verovatno, najvećim hitom na albumu. Vrlo radiofonična pesma, predlog za urednike naših radio-stanica da malo promene standardnu šemu.
Stiv Lukater lično preuzima dirigentsku palicu, spušta loptu i donosi odličnu baladu ”Hard Times” i virtuozni gitarski solo. Ako bih morao da vam opišem devetu stvar na albumu pod nazivom ”Cry” onda bih rekao da je to “kao da stojite na praznom auto-putu dok suton prelazi u mrak“. Ustvari, to je rekao Lens Lopez u jednom intervjuu, a ja sam, eto, bezobrazno ukrao te njegove reči da vam približim i objasnim kako zvuči jedna odlična pesma.
“The Stranger” je funky epizoda sa wah-wah gitarom i vokalom a la Living Colour, dok poslednje gostovanje na ploči pripada Volteru Troutu koji osim solo gitare preuzima i mikrofon i u “Whats Wrong” se otvoreno pita ”Šta nije u redu sa mojim bluzom“. ”Sve je savršeno u redu“, odgovaram ja i odvrćem pojačalo još jače. Jedna od najboljih pesama koju sam čuo ove godine. Duvači krase odličan, poletni funky “Thank You“, a album zatvara “This is Love” sa gotovo kantri uvodom, ali fanki gitara ubrzo preuzima primat i cupkanje postaje neizbežno. Još jedan potencijalni radijski hit, mada sumnjam da ću moći da ga čujem na bilo kojoj od srpskih radio-stanica. Osim možda, na Beogradu 202.
Da rezimiram, najbolji bluz album u 2017. godini, a i ukupno, ovaj CD će sigurno biti visoko kotiran mojoj privatnoj top listi. Raznovrstan, kvalitetan, izvrsno odsviran, fantastično produciran (za produkciju zaslužan basista Fabricio Grosi, kojem je to i inače posao) i zaista vam od srca preporučujem da nabavite “Californisoul” jer je pravi vodič kroz savremeni i moderni bluz zvuk!
Svaki od njih doneo je delić svog temperamenta i svog karakterističnog sounda, ali je slagalica na kraju ispala – pa, skoro savršena. Trinaest pesama u 63 minuta donosi pregršt raznovrsnih, može se komotno reći, hitova, mada je to u današnje vreme prevaziđen pojam ukoliko se ne radi o meni omraženim hip-hop, R & B i turbo-folk izvođačima.
Californisoul donosi gomilu odličnih pesama. Pesma koja otvara album ”I Am Done Missiing You” ima rege-šmek, usnu harmoniku u pozadini, izvrsne prateće vokale (koji su, by the way, izvrsni ceo album) i odlični wah-wah solo. Prati je “Somebodys Fool” na kojem se pojavljuje prvi gost i to, niko drugi do Roben Ford. Teksaški zvuk u saradnji sa izvrsnim vokalom Lensa Lopeza i pratećim vokalima nalik na gospel hor koji se sporadično pojavljuju proizvode sjajnu pesmu.
Usna harmonika nas uvodi i u treću pesmu pod imenom “L.O.V.E.” koja prerasta u pravi vedri, letnji hit obogaćen soul vajbom. Bili Gibons svojim promuklim glasom najavljuje “Broken Heart” a njegov Gibson donosi punokrvnu ZZ Top pesmu koja je komotno mogla da se nađe i na albumu teksaških bradonja. Hendriksovska ”Bad Boys” mi je jedna od, ne mogu reći slabijih, ali, sigurno manje dobrih pesama na albumu, mada ima odličan “prljavi “gitarski solo, dok “Elevate” odgovara svom imenu i bukvalno nas “diže” svojom energijom i sjajnim gitarskim radom Erika Gejlsa. “The One” je pesma sa latino šmekom i osećajem da je lično Santana napisao, ali gospodin Karlos ipak nema veze sa verovatno, najvećim hitom na albumu. Vrlo radiofonična pesma, predlog za urednike naših radio-stanica da malo promene standardnu šemu.
Stiv Lukater lično preuzima dirigentsku palicu, spušta loptu i donosi odličnu baladu ”Hard Times” i virtuozni gitarski solo. Ako bih morao da vam opišem devetu stvar na albumu pod nazivom ”Cry” onda bih rekao da je to “kao da stojite na praznom auto-putu dok suton prelazi u mrak“. Ustvari, to je rekao Lens Lopez u jednom intervjuu, a ja sam, eto, bezobrazno ukrao te njegove reči da vam približim i objasnim kako zvuči jedna odlična pesma.
“The Stranger” je funky epizoda sa wah-wah gitarom i vokalom a la Living Colour, dok poslednje gostovanje na ploči pripada Volteru Troutu koji osim solo gitare preuzima i mikrofon i u “Whats Wrong” se otvoreno pita ”Šta nije u redu sa mojim bluzom“. ”Sve je savršeno u redu“, odgovaram ja i odvrćem pojačalo još jače. Jedna od najboljih pesama koju sam čuo ove godine. Duvači krase odličan, poletni funky “Thank You“, a album zatvara “This is Love” sa gotovo kantri uvodom, ali fanki gitara ubrzo preuzima primat i cupkanje postaje neizbežno. Još jedan potencijalni radijski hit, mada sumnjam da ću moći da ga čujem na bilo kojoj od srpskih radio-stanica. Osim možda, na Beogradu 202.
Da rezimiram, najbolji bluz album u 2017. godini, a i ukupno, ovaj CD će sigurno biti visoko kotiran mojoj privatnoj top listi. Raznovrstan, kvalitetan, izvrsno odsviran, fantastično produciran (za produkciju zaslužan basista Fabricio Grosi, kojem je to i inače posao) i zaista vam od srca preporučujem da nabavite “Californisoul” jer je pravi vodič kroz savremeni i moderni bluz zvuk!
Zoran Popnovakov