Miljenko Jergović - Dvori od oraha: „The“ knjiga
Helly Cherry
Retki su trenuci kad sam osetio da je nešto što sam video ili doživeo u životu veliko kao nepostojeći velika reč. Kao reč koju pokušate da nađete u rečnicima, tuđim pogledima, na vrhovima planina, i ne nađete je. Kad sam pročitao ovu knjigu, prošaputao sam u sebi, Dvori od oraha će ubuduće biti tvoja unutrašnja velika reč, tvoja merna jedinica za nešto neizrecivo, pa kad ti nešto ponovo u životu makar prilično toliko obesmisli potrebu da se o toj veličini ili lepoti govori, a ti kaži sebi, ovo je kao Dvori od oraha i ćuti, ništa dalje ne govori i ne misli. Takva je za mene ova knjiga.
Miljenko Jergović je jedan od poslednjih velikih živih hrvatskih, bosanskih, a zapravo jugoslovenskih pisaca. Nostalgičnih. Mislim da i on želi da tako mislimo. Mogli ste da ga gledate u nekom dokumentarcu kada je sa Markom Vidojkovićem obilazio bivšu zajedničku državu crvenim jugićem, ili u nekoj od gledanih “1na1 tv emisija”, ili na svakom beogradskom sajmu knjiga na štandu Rendea koji ga izdaje, ili da čitate njegove kolumne u Politici, i uvek biste osetili da piše tim jezikom oko čijeg imena se nikad nismo dogovorili, da dakle piše nepostojećim jezikom kojim se i dalje savršeno razumemo u nekoliko država, da piše o njihovim gradovima, o Sarajevu, Zagrebu-često, Beogradu- ponekad, Dubrovniku- najčešće.
Tako su Dvori od oraha 500-stranična epopeja jedne stare dubrovačke porodice, ispričana unazad, od potomaka ka precima, od kraja ka početku, jedne ili više epoha ovih čudnih prostora, koje je on svojim pisanjem učinio nekako, ne znam, epskim u priči, lirskim u opisima i emocijama, dodatno mističnim. Kroz životna putešestvija članova te porodice tokom celog prošlog veka, ispričao nam je i kompletnu bližu i dalju istoriju koju smo živeli, ili koje se sećamo, ili o kojoj su nam pričali i pisali, u nekim glupim knjigama iz istorije, geografije, ko zna čega. Ali Jergovićevi su je junaci razobličili, obesmislili njene sukobe, tragedije, i dali nam je na uvid onakvom kakva ona stvarno jeste. I Goli otok, i četničke i ustaške pogrome, i dalje ratove i sve što je prethodni vek doneo i odneo sa sobom. Njegovih junaka ima dakle po svim zabitima ovih prostora, ali i po Parizu, Trstu. Mnoštvo isprepletanih sporednih priča obigrava oko sage ove porodice, ali se oni tako savršeno uklapaju, tako savršeno pojavljuju kad treba i koliko treba i opet odlaze i ostavljaju glavni tok priče da svo vreme teče, neprestano sjajno. Niko nije pisao sa toliko ljubavi, o svim našim glupostima, manama, mržnjama, ali i specifičnostima, običajima, talentima, kao on, u ovoj knjizi, niko.
Ovo je simfonijski savršeno napisan roman, mocartovski, tužan kao rekvijem. Ovo je najbolji roman napisan na jeziku oko čijeg se imena nikada nismo dogovorili. Ovo je knjiga koju s ponosom treba stavljati na police pored najvećih dela klasične književnosti. Ovo je i jedini udžbenik istorije ovih prostora koji ima smisla pročitati. I zato, dajte deci da gledaju Anu Karenjinu na DVD-u, jer junaka koji se bacaju pod voz zbog nesrećnih ljubavi ima gde god se okrenete, i ubacite Dvore od oraha u lektire, i naterajte ih da je pročitaju, ako želite da se zapravo nekada nešto ovde promeni, ili da počnemo drugačije da mislimo, nekada, zaboga.
Tako su Dvori od oraha 500-stranična epopeja jedne stare dubrovačke porodice, ispričana unazad, od potomaka ka precima, od kraja ka početku, jedne ili više epoha ovih čudnih prostora, koje je on svojim pisanjem učinio nekako, ne znam, epskim u priči, lirskim u opisima i emocijama, dodatno mističnim. Kroz životna putešestvija članova te porodice tokom celog prošlog veka, ispričao nam je i kompletnu bližu i dalju istoriju koju smo živeli, ili koje se sećamo, ili o kojoj su nam pričali i pisali, u nekim glupim knjigama iz istorije, geografije, ko zna čega. Ali Jergovićevi su je junaci razobličili, obesmislili njene sukobe, tragedije, i dali nam je na uvid onakvom kakva ona stvarno jeste. I Goli otok, i četničke i ustaške pogrome, i dalje ratove i sve što je prethodni vek doneo i odneo sa sobom. Njegovih junaka ima dakle po svim zabitima ovih prostora, ali i po Parizu, Trstu. Mnoštvo isprepletanih sporednih priča obigrava oko sage ove porodice, ali se oni tako savršeno uklapaju, tako savršeno pojavljuju kad treba i koliko treba i opet odlaze i ostavljaju glavni tok priče da svo vreme teče, neprestano sjajno. Niko nije pisao sa toliko ljubavi, o svim našim glupostima, manama, mržnjama, ali i specifičnostima, običajima, talentima, kao on, u ovoj knjizi, niko.
Ovo je simfonijski savršeno napisan roman, mocartovski, tužan kao rekvijem. Ovo je najbolji roman napisan na jeziku oko čijeg se imena nikada nismo dogovorili. Ovo je knjiga koju s ponosom treba stavljati na police pored najvećih dela klasične književnosti. Ovo je i jedini udžbenik istorije ovih prostora koji ima smisla pročitati. I zato, dajte deci da gledaju Anu Karenjinu na DVD-u, jer junaka koji se bacaju pod voz zbog nesrećnih ljubavi ima gde god se okrenete, i ubacite Dvore od oraha u lektire, i naterajte ih da je pročitaju, ako želite da se zapravo nekada nešto ovde promeni, ili da počnemo drugačije da mislimo, nekada, zaboga.
Marko Gaić