Vinčanske dihotomije - Osvrt na film Flašaroši
Helly Cherry
Ma šta pričate, pa i mi imamo naše more, i to smo ga sami i stvorili baš tu u neolitskoj kolevci? To je čak drugo po veličini takvo more u Evropi. A zašto nam niko i ne zavidi na tome govori dokumentarni film "Flašaroši" Nemanje Vojinovića, koji smo pogledali u sklopu programa "Dokzima" u Novom Sadu.
Sada kada je jasno da je u pitanju more u kojem ne možemo da vidimo odraz neba već isključivo sopstvenu sramotu, možemo dodati sufiks đubreta i zaroniti dublje.
Iako se režiser potrudio da u narativu istakne toplu notu, da postoji makar jedna olakšavajuća okolnost koja čini dinamiku deponije manje surovom, verovatno da bi kroz prvi plan humanost i isplivala. No, ako bi poredili osvešćenost sa na primer "Waste Land" Lusi Voker, koji je u identicnoj materiji, uočili bi da je pokretačka snaga naših skupljača sirovina ležala isključivo u potrebi za suvom egzistencijom i da u svojoj borbi za uzdizanje sa marginalnog dna nisu imali nikakvu zaštitu ni pomoć već suluda nadanja, do momenta pre filma nevidljivi svet(l)u.
Vreće, plastika, kompresije, sizifovsko guranje sirovine kroz oblake toksičnih isparavanja, jesu prizme kroz koje spoznajemo grupe flašaroša, strukturu hijerarhije kao i intimu njihovih života. Pored toga lajtmotiv i na bizarnom limbu deponije koja sažvaće i ispljune sve što tu diše, oseća, pati i voli. I sve joj se ponovno vraća. Sav smisao u tim procesima razgrađuje se poput otpada, a ono što ostaje je grotlo duhovne rezignacije i galebovi.
Reciklirani Kihot.
Distopija solidarnosti.
Neolitski krater.
Na kraju pored isticanja zanemarenih a nista manje krucijalnih problema koji nas more, izranja i ekološka poruka koja iziskuje od nas odgovornost, makar za djubre iz sopstvenog pupka. Iskoristite priliku da vidite impozantne kadrove, mora i sprudova, kakve niste očekivali, dok je film još uvek na turneji.
Sada kada je jasno da je u pitanju more u kojem ne možemo da vidimo odraz neba već isključivo sopstvenu sramotu, možemo dodati sufiks đubreta i zaroniti dublje.
Iako se režiser potrudio da u narativu istakne toplu notu, da postoji makar jedna olakšavajuća okolnost koja čini dinamiku deponije manje surovom, verovatno da bi kroz prvi plan humanost i isplivala. No, ako bi poredili osvešćenost sa na primer "Waste Land" Lusi Voker, koji je u identicnoj materiji, uočili bi da je pokretačka snaga naših skupljača sirovina ležala isključivo u potrebi za suvom egzistencijom i da u svojoj borbi za uzdizanje sa marginalnog dna nisu imali nikakvu zaštitu ni pomoć već suluda nadanja, do momenta pre filma nevidljivi svet(l)u.
Vreće, plastika, kompresije, sizifovsko guranje sirovine kroz oblake toksičnih isparavanja, jesu prizme kroz koje spoznajemo grupe flašaroša, strukturu hijerarhije kao i intimu njihovih života. Pored toga lajtmotiv i na bizarnom limbu deponije koja sažvaće i ispljune sve što tu diše, oseća, pati i voli. I sve joj se ponovno vraća. Sav smisao u tim procesima razgrađuje se poput otpada, a ono što ostaje je grotlo duhovne rezignacije i galebovi.
Reciklirani Kihot.
Distopija solidarnosti.
Neolitski krater.
Na kraju pored isticanja zanemarenih a nista manje krucijalnih problema koji nas more, izranja i ekološka poruka koja iziskuje od nas odgovornost, makar za djubre iz sopstvenog pupka. Iskoristite priliku da vidite impozantne kadrove, mora i sprudova, kakve niste očekivali, dok je film još uvek na turneji.
Smiljana Mirkov