Bunt Showcase u Novom Sadu: Branka Glavonjić - TV autor rokenrol (e)misije
Helly Cherry
CON konferencija koja je trenutno u toku u Novom Sadu (25. novembar - 1. decembar), kako piše u saopštenju za javnost, predstavlja hibridni program sadržan od filmskih projekcija, panela i koncerata, namenjen stručnjacima iz domena kreativnih industrija u cilju povezivanja profesionalaca, umetnika i publike. Svojim sadržajem ovaj događaj ima za cilj da istakne kompleksnosti rada u sferama kulture u svim aspektima od kojih nijedan nije zanemarljiv, manje bitan u odnosu na neke druge, niti jednostavan po svojoj strukturi, naporima i izazovima.
S tim u vezi, CONnection (povezivanje, umrežavanje) kao jedna od ključnih reči dobila je svoj puni smisao već u subotu, na prvoj večeri planiranog programa.
Kao prvi konferencijski događaj 25. novembra u Kulturnoj stanici „Svilara“ održan je Bunt showcase. Uz muzički program, tj. nastupe bendova za koje ozbiljni pratioci muzičke scene ne smeju da ne znaju, posebnu dragocenost (takoreći ekskluzivitet) predstavljala je panel diskusija povodom 20 godina postojanja emisije Bunt čiji je urednik i autor čuvena Branka Glavonjić. Prisutni su imali priliku da izbliza, iz prve ruke saznaju kako funkcioniše sam vrh scenske industrije po pitanju promocije alternativnog muzičkog stvaralaštva u našoj zemlji sa posebnim akcentom na televiziji kao mediju.
Sin Seekas, Viva Vops, Bolesna Štenad, E-Play, Bagremov med i Kanda kodža i Nebojša predstavili su se ne samo kroz celovit scenski nastup, već i učešćem po jednog člana benda u okviru panel diskusije. Marko Janković (Viva Vops), Bojan Ristić (Bagremov med) i David Sič (Sin Seekas), govorili su o značaju emisije Bunt za svoj put proboja u alternativnom svetu, a čuli smo i perspektivu afirmisanih muzičara, dugogodišnjih saradnika Branke Glavonjić i članova žirija Bunt Rok festivala: Maje Cvetković (E-Play), Nenada Pejovića (KKN) i Aleksandra Markovića Lame (Bolesna štenad).
Naravno, samo su strastveni radoznalci imali motivaciju da zavire iza kulisa TV produkcije, dok je pažnju šire publike interesovao gotov proizvod odnosno sam koncert pomenutih izvođača. U ovom slučaju, iako je moj novinarsko-reporterski zadatak da se bavim i nastupima, celokupnu bih pažnju ipak posvetila samoj diskusiji. Kvalitet izvedbe pomenutih bendova nije upitan, niti je upitno to da će se svaki od njih ponovo naći pred novosadskom publikom (možda već vrlo uskoro), a ako vas (čitaoce) zanima kako zvuče neki od njih za koje niste čuli, apsolutno nemate prepreka da se odmah, uz par klikova na Guglu sa njima upoznate (RTS Bunt rock festival offical yt). Diskusija je, po mom mišljenju, zavredila ozbiljnu pažnju, te ovaj tekst ima za cilj da, kroz detaljniji osvrt proradi neka ključna pitanja vezana za uslove, mogućnosti, okolnosti i mnoge propratne segemente direktno uticajne na opstanak domaće alternativne muzike.
Veliko je pitanje kakva je recepcija televizije kao medija u sadašnjem vremenu, pogotovu među generacijama koje čine današnju omladinu i da li primat ipak imaju neke druge vrste medijskog sadržaja, na koji način, sa kojim ciljevima i rezultatima. Ipak, to ovoga puta nije razmatrano, to je d(r)uga tema i zahteva poseban osvrt.
Sažetak celokupne prezentacije jeste u sledećem pitanju: šta pojavljivanje na javnom medijskom servisu može doneti mladim stvaraocima i koliko je ono svrsishodno na putu njihovog ostvarenja? U nešto više od sat vremena ponuđen je niz odgovora, data motivacija, a Bunt emisija sa svime što uz nju ide sagledana ne samo kao „obično” TV eksponiranje, već i edukativan sadržaj dvostruko usmeren – ka, prvenstveno gledaocima, a što je možda i još važnije – ka samim stvaraocima.
Da li postoji recept za uspeh u muzičkom stvaralaštvu? Uverena sam da svi koji se smatramo akterima današnje alternativne scene znamo odgovor i da je obojen, pre svega, ličnim iskustvom, stoga, nije ni jednostavan, niti može biti jedinstven za sve. Iskustva koje su doneli Branka Glavonjić i ostali učesnici diskusije, nude uvide u jednu od mogućih perspektiva. Njihovi su stavovi, mišljenja, predlozi i rešenja produkt dugogodišnjeg rada, predanog angažmana i ostvarenih rezultata čiji je kvalitet u smislu sadržaja, tehnike, logistike i produkcije neosporan.
U pitanju je emisija koja promoviše alternativno (rokenrol) stvaralaštvo na javnom medijskom servisu, RTS-u i predstavlja jedan od primera najdužeg trajanja emisija sa rok tematikom u istoriji televizijskog programa u regionu, što već dovoljno govori o njenom značaju za razvoj domaće muzičke scene. Dodatno se ističe činjenica da takav format emisije koja je opstala toliko dugo nije karakterističan odnosno nije nešto što se podrazumeva ne samo na Balkanu, već i u celoj Evropi.
Naša zemlja je posebna priča, imajući u vidu glavne tendencije u potražnji „umetničkog“ i zabavnog sadržaja, te ostati na putu stvaralačke autentičnosti nije nimalo lako, a brojni napori, što stvaralački, što tehnički, a i poslovni, ne moraju nužno biti garancija uspeha. Svesno kretanje ka cilju, uvažavanje dobronamernih sugestija od strane autoriteta (uz sve preispitivanje tog pojma u kontekstu rokenrola), spremnost na promenu, eksperimentisanje, fleksibilnost, komunikacijske veštine, radna disciplina – sve to zajedno čini potencijal za uspeh, ali samo potencijal, jer uspeh (ako ga tumačimo isključivo kao rezultat) je relativna stvar.
Bunt, ne samo kao emisija, već nešto što je preraslo u širi, kompleksniji angažman o čemu će u daljem tekstu biti reči, na samom je vrhu postignuća po pitanju motivisanja razvoja alternativne scene. Naravno, to će razumeti oni koji su na svom putu ostvarenja smatrali potrebnim da se promovišu putem televizije kao jednim od (i dalje) relevantnih medija. Zahvaljujući tome što materijala i te kako ima, desila se priča Bunta koja je ušla u 21. godinu postojanja. Oko 800 bendova su na taj način predstavili svoj rad, a preko 150 beleži svoje učešće na Bunt rock festivalu. Mnogo toga se kroz taj proces iskristalisalo, što u radu samog tima koji realizuje celu stvar, što u samim bendovima koji su dobili priliku za učešće.
Branka Glavonjić je govorila o svojim počecima, učenju, usponu, zalaganjima, saradnjama, blistavim momentima, teškoćama, dilemama, o svojoj novinarsko/muzičkoj strasti koja ima pokretačku ulogu sve do granica odustajanja koje nikada do sada nisu probijene, ali koje su se, kako je priznala (hvala joj na iskrenosti), u nekim slučajevima i te kako nametale. Hvatanje u koštac sa krizom kritičke misli u srpskoj kulturi uopšte, u direktnoj je vezi sa njenim delovanjem zasnovanim na borbi za kvalitetne novitete koji zaslužuju pažnju šire javnosti. Istakla je razliku između TV lica i TV autora gde je, definišući se u ovom drugom pojmu, ukazala na brojne aspekte svoje profesionalne delatnosti – ona nije samo upečatljiva, harizmatična figura koja nam prezentuje neku priču već mnogo više od toga, voditelj, istraživač, urednik i vođa celokupnog tima, a svoju pokretačku ulogu dokazala je brojnim angažmanima kojima je Bunt kao televizijski brend podizala do novih nivoa.
U tom smislu, pomenuti BRF (prvi televizijski rok festival, čiji se početak vezuje za 2015. godinu) uz Bunt Top Listu i nagradu Pesma godine, Bunt rock turneju i druge vidove pružanja mogućnosti za značajniju vidljivost mnogim bendovima, čine niz opipljivih dostignuća na planu formiranja nove i unapređenja postojeće srpske alternativne muzičke scene. Ipak, nije sve to tako glatko i blistavo, s obzirom da je BRF tokom i nakon pandemije naišao na niz problema te su se sve platforme vezane za njegov začetak i razvoj morale ispočetka graditi i još uvek traje proces vraćanja na prethodno dostignuti nivo.
Nagrade za najbolje bendove u vidu mogućnosti snimanja materijala kroz povezivanje sa drugim produkcijama i profesionalnim studijima, ugovaranje nastupa na najvećim domaćim festivalima, realizacija regionalnih turneja takođe predstavljaju primer postignutih rezultata na planu osnaživanja nove domaće alternative.
Poseban osvrt takođe zaslužuje i razmatranje okolnosti vezanih za bendove koji su opstali na sceni, i to koliko dugo i na koji način nakon svog (prvog) pojavljivanja na televiziji. Koji bendovi dolaze do mogućnosti za TV nastup? Šta im to donosi? Kako dalje sa tim? Da li bendovi to zaista umeju da cene? To takođe jeste materijal za novi tekst i novu diskusiju, ali delimično je i to sada razmotreno. U nekim grubim crtama, spontano i nepretenciozno ukazano je na poželjne, ali i manje poželjne karakterne osobine jednog stvaralačkog entiteta u kontekstu ozbiljnog, usmerenog rada. Bez obzira na lični senzibilitet, sviračku spremnost, autentičnost u nastupu, liričkim dometima koje bendovi prvi put pokažu tokom svojih 5 minuta televizijske slave, ipak, kasnije, kao ključna osobina izranja spremnost na lični razvoj.
Bendovi koji su proizašli iz Bunt rock festivala jesu, između ostalih, Šajzerbiterlemon, Vizelj, i sada već spektakularni Buč Kesidi (ovih dana kruži vest o 7 uzastopnih rasprodatih koncerata u Zagrebu). Svi oni su se, tvrdi Branka, zaista potrudili oko svoje karijere, slušali smernice žirija, razvijali se i nadograđivali svoje ideje. Poseban primer koji je izdvojila Maja Cvetković jeste bend Keni nije mrtav u čijem se radu desila radikalna promena od klasičnog, sirovog panka do autentičnog alternativnog zvuka.
David Sič, basista benda Seen Seekas iz Sente govorio je o tome kako je Bunt rock festival njegovom bendu otvorio vrata za Beer fest, Malom festival, beogradski klub Elektropionir, dok je, recimo, bend Bagremov med, uz prilike za nastupe, dobio i spot.
Nenad Pejović je imao poseban osvrt na BRF i kroz tu sliku, kroz lično iskustvo pružio svojstven uvid u stvaralački napor jednog benda koji ima za cilj da traje. Uz sve, jedna jedina rečenica: „Mi i dan-danas utišavamo jedni druge na probama“ dovoljno ukazuje na to da savršenstvo nijednog trenutka ne postaje prirodna datost, niti deo rutine u bendu, koliko god da je KKN uigrana priča i mnogima paradigma domaće alternative. Značajno je i upoređivanje KKN-a i Presinga, nastalih u isto vreme, a čije se „poznatosti” široj publici drastično razlikuju. U okviru Bunta, KKN-u je, recimo, 2005. godine posvećena zasebna epizoda, kao, kako je Branka rekla, svojevrstan portret benda što čini još jedan od posebnih formata u kojima se ova emisija realizuje.
Lama je akcenat bacio na Bunt rock turneju sa zaključkom o tome kako prva značajnija postignuća menjaju samosvest stvaralaca. Mladi ljudi se u početku raduju što su tu, prihvataju i upijaju sve, nisu sujetni. Sujeta dolazi posle. Branka je u prilog tome dodala da preterano ohrabrivanje nije dobro. Ne samo umetnik, već i njegovo delo moraju funkcionisati fleksibilno, te je Marko Janković istakao kako BRF ne treba doživeti kompetitivno, već kao izazov samom sebi i kao takmičenje ne sa drugima već sa samim sobom. U tom smislu, Branka se nadovezala na osećaj anksioznosti koja je kod svih izvođača normalna (nus)pojava i nije nužno loša, treba je iz stvaralačkog ugla percipirati kao „gorivo“ i kultivisati kao svojevrstan podsticaj za savladavanje sopstvenih barijera.
TV format nosi sa sobom i određena ograničenja koja ne treba shvatiti kao sputavanje slobode izraza, te je s tim u vezi Branka navela da su postojali bendovi kojima je dopuštala da, bez obzira na drugačija insistiranja pojedinih stručnjaka iz tima, u programu izvode i pesme u trajanju od 8, 10 i više minuta. U nekim se od tih primera kasnije uočila fleksibilnost, jer su uz sugestije bili spremni da svoj materijal prilagode datim okolnostima u zavisnosti da li je to festivalski nastup ili je TV eksponiranje u kome je poželjna dužina sadržaja između 3-5 minuta.
Istrajnost na sceni zavisi od mnogo stvari, brza slava i neko početno lansiranje u orbite masovnije vidljivosti svakako nisu merilo trajanja, te i za to postoje primeri koji su prošli Bunt sagu. Najmerodavnije merilo uspeha jeste i biće lično zadovoljstvo, kao i nedopuštanje da se početna motivacija ičim kompromituje. Zanimljiv statistički info sadržan je i u Brankinoj konstataciji da se većina prvoplasiranih bendova na BRF-u raspala, a oni koji nisu ni ušli u prva tri su bili motivisaniji, više radili i uspeli da opstanu.
Kada smo kod rada kao ključne reči, svi znamo ko je Maja Cvetković. Branka je nju istakla kao jednu od najbitnijih figura koje su presudno uticale na širinu dometa ove (e)misije. E-play je album pod nazivom „Sloboda“ svojevremeno prezentovao u emisiji Bunt. Iz Brankinog ugla, Maja je jedan od najvećih radnika na sceni, kontinuirano angažovana u mnogim sferama muzike koje nisu samo stvaralačke. Na konstataciju: „non-stop mora da se radi”, Maja je kratko uzvratila: „Ako nemaš pesmu, slobodno možeš i da ne radiš”, što iz usta nekoga ko je u stanju da sve što stvori ne bude ništa manje od hita, zaista zvuči sugestivno.
Jedan od podataka koji zvuči iznenađujuće jeste da je Buntov jutjub kanal obaran 4 puta zbog izvesnih problema sa autorskim pravima, ali RTS-ova arhiva pruža mogućnost za „back up”. Što je najvažnije, postojaće nezavisno bez obzira na sve slobode i ograničanja internet prostora i kao takva dragocena je ne samo sada i ovde, nego i za budućnost, u perspektivi nekih novih istraživača srpske alternative.
U diskusiju se, u svojstvu slušaoca, pozvan na komentar od strane učesnika, pred sam kraj uključio i Ivan Fece Firči, čija opaska: „Ovo nije rokenrol zemlja“, ponovo otvara novu temu i to ne za jedan, već niz tekstova.
Mnogo toga danas deluje demotivišuće, uz realno sagledavanje svih aspekata, društvenih, ekonomskih, pa i političkih koji direktno utiču na stanje kulture, pa i one alternativne, koja uprkos svemu opstaje ispod radara relevantnih institucija. Mnogi će reći da je u zemlji koja više ne postoji sve bilo drugačije , da se i ono naizgled nemoguće ispostavljalo kao moguće. Danas i ono što je moguće ne garantuje gotovo ništa. U tom sukobu mogućnosti i datih okolnosti, najlakše je tražiti alibije u istoriji koja se neće ponoviti. Ciljevi sadašnjice ogledaju se u više jedinstva, u spajanju, međusobnom prepoznavanju ili kako je to CON-ovski definisano, u umrežavanju, što je Branka simbolično oslikala stisnutom pesnicom koja se ne može razdvojiti.
I uz tu sliku, kasnije, u zaključku diskusije, stoji njen moto: NADA NASPRAM SEĆANJA, što zaista zvuči vizionarski.
S tim u vezi, CONnection (povezivanje, umrežavanje) kao jedna od ključnih reči dobila je svoj puni smisao već u subotu, na prvoj večeri planiranog programa.
Kao prvi konferencijski događaj 25. novembra u Kulturnoj stanici „Svilara“ održan je Bunt showcase. Uz muzički program, tj. nastupe bendova za koje ozbiljni pratioci muzičke scene ne smeju da ne znaju, posebnu dragocenost (takoreći ekskluzivitet) predstavljala je panel diskusija povodom 20 godina postojanja emisije Bunt čiji je urednik i autor čuvena Branka Glavonjić. Prisutni su imali priliku da izbliza, iz prve ruke saznaju kako funkcioniše sam vrh scenske industrije po pitanju promocije alternativnog muzičkog stvaralaštva u našoj zemlji sa posebnim akcentom na televiziji kao mediju.
 |
| fotografija preuzeta sa Bunt RTS stranice |
Naravno, samo su strastveni radoznalci imali motivaciju da zavire iza kulisa TV produkcije, dok je pažnju šire publike interesovao gotov proizvod odnosno sam koncert pomenutih izvođača. U ovom slučaju, iako je moj novinarsko-reporterski zadatak da se bavim i nastupima, celokupnu bih pažnju ipak posvetila samoj diskusiji. Kvalitet izvedbe pomenutih bendova nije upitan, niti je upitno to da će se svaki od njih ponovo naći pred novosadskom publikom (možda već vrlo uskoro), a ako vas (čitaoce) zanima kako zvuče neki od njih za koje niste čuli, apsolutno nemate prepreka da se odmah, uz par klikova na Guglu sa njima upoznate (RTS Bunt rock festival offical yt). Diskusija je, po mom mišljenju, zavredila ozbiljnu pažnju, te ovaj tekst ima za cilj da, kroz detaljniji osvrt proradi neka ključna pitanja vezana za uslove, mogućnosti, okolnosti i mnoge propratne segemente direktno uticajne na opstanak domaće alternativne muzike.
Veliko je pitanje kakva je recepcija televizije kao medija u sadašnjem vremenu, pogotovu među generacijama koje čine današnju omladinu i da li primat ipak imaju neke druge vrste medijskog sadržaja, na koji način, sa kojim ciljevima i rezultatima. Ipak, to ovoga puta nije razmatrano, to je d(r)uga tema i zahteva poseban osvrt.
Sažetak celokupne prezentacije jeste u sledećem pitanju: šta pojavljivanje na javnom medijskom servisu može doneti mladim stvaraocima i koliko je ono svrsishodno na putu njihovog ostvarenja? U nešto više od sat vremena ponuđen je niz odgovora, data motivacija, a Bunt emisija sa svime što uz nju ide sagledana ne samo kao „obično” TV eksponiranje, već i edukativan sadržaj dvostruko usmeren – ka, prvenstveno gledaocima, a što je možda i još važnije – ka samim stvaraocima.
Da li postoji recept za uspeh u muzičkom stvaralaštvu? Uverena sam da svi koji se smatramo akterima današnje alternativne scene znamo odgovor i da je obojen, pre svega, ličnim iskustvom, stoga, nije ni jednostavan, niti može biti jedinstven za sve. Iskustva koje su doneli Branka Glavonjić i ostali učesnici diskusije, nude uvide u jednu od mogućih perspektiva. Njihovi su stavovi, mišljenja, predlozi i rešenja produkt dugogodišnjeg rada, predanog angažmana i ostvarenih rezultata čiji je kvalitet u smislu sadržaja, tehnike, logistike i produkcije neosporan.
U pitanju je emisija koja promoviše alternativno (rokenrol) stvaralaštvo na javnom medijskom servisu, RTS-u i predstavlja jedan od primera najdužeg trajanja emisija sa rok tematikom u istoriji televizijskog programa u regionu, što već dovoljno govori o njenom značaju za razvoj domaće muzičke scene. Dodatno se ističe činjenica da takav format emisije koja je opstala toliko dugo nije karakterističan odnosno nije nešto što se podrazumeva ne samo na Balkanu, već i u celoj Evropi.
Naša zemlja je posebna priča, imajući u vidu glavne tendencije u potražnji „umetničkog“ i zabavnog sadržaja, te ostati na putu stvaralačke autentičnosti nije nimalo lako, a brojni napori, što stvaralački, što tehnički, a i poslovni, ne moraju nužno biti garancija uspeha. Svesno kretanje ka cilju, uvažavanje dobronamernih sugestija od strane autoriteta (uz sve preispitivanje tog pojma u kontekstu rokenrola), spremnost na promenu, eksperimentisanje, fleksibilnost, komunikacijske veštine, radna disciplina – sve to zajedno čini potencijal za uspeh, ali samo potencijal, jer uspeh (ako ga tumačimo isključivo kao rezultat) je relativna stvar.
Bunt, ne samo kao emisija, već nešto što je preraslo u širi, kompleksniji angažman o čemu će u daljem tekstu biti reči, na samom je vrhu postignuća po pitanju motivisanja razvoja alternativne scene. Naravno, to će razumeti oni koji su na svom putu ostvarenja smatrali potrebnim da se promovišu putem televizije kao jednim od (i dalje) relevantnih medija. Zahvaljujući tome što materijala i te kako ima, desila se priča Bunta koja je ušla u 21. godinu postojanja. Oko 800 bendova su na taj način predstavili svoj rad, a preko 150 beleži svoje učešće na Bunt rock festivalu. Mnogo toga se kroz taj proces iskristalisalo, što u radu samog tima koji realizuje celu stvar, što u samim bendovima koji su dobili priliku za učešće.
Branka Glavonjić je govorila o svojim počecima, učenju, usponu, zalaganjima, saradnjama, blistavim momentima, teškoćama, dilemama, o svojoj novinarsko/muzičkoj strasti koja ima pokretačku ulogu sve do granica odustajanja koje nikada do sada nisu probijene, ali koje su se, kako je priznala (hvala joj na iskrenosti), u nekim slučajevima i te kako nametale. Hvatanje u koštac sa krizom kritičke misli u srpskoj kulturi uopšte, u direktnoj je vezi sa njenim delovanjem zasnovanim na borbi za kvalitetne novitete koji zaslužuju pažnju šire javnosti. Istakla je razliku između TV lica i TV autora gde je, definišući se u ovom drugom pojmu, ukazala na brojne aspekte svoje profesionalne delatnosti – ona nije samo upečatljiva, harizmatična figura koja nam prezentuje neku priču već mnogo više od toga, voditelj, istraživač, urednik i vođa celokupnog tima, a svoju pokretačku ulogu dokazala je brojnim angažmanima kojima je Bunt kao televizijski brend podizala do novih nivoa.
U tom smislu, pomenuti BRF (prvi televizijski rok festival, čiji se početak vezuje za 2015. godinu) uz Bunt Top Listu i nagradu Pesma godine, Bunt rock turneju i druge vidove pružanja mogućnosti za značajniju vidljivost mnogim bendovima, čine niz opipljivih dostignuća na planu formiranja nove i unapređenja postojeće srpske alternativne muzičke scene. Ipak, nije sve to tako glatko i blistavo, s obzirom da je BRF tokom i nakon pandemije naišao na niz problema te su se sve platforme vezane za njegov začetak i razvoj morale ispočetka graditi i još uvek traje proces vraćanja na prethodno dostignuti nivo.
Nagrade za najbolje bendove u vidu mogućnosti snimanja materijala kroz povezivanje sa drugim produkcijama i profesionalnim studijima, ugovaranje nastupa na najvećim domaćim festivalima, realizacija regionalnih turneja takođe predstavljaju primer postignutih rezultata na planu osnaživanja nove domaće alternative.
Poseban osvrt takođe zaslužuje i razmatranje okolnosti vezanih za bendove koji su opstali na sceni, i to koliko dugo i na koji način nakon svog (prvog) pojavljivanja na televiziji. Koji bendovi dolaze do mogućnosti za TV nastup? Šta im to donosi? Kako dalje sa tim? Da li bendovi to zaista umeju da cene? To takođe jeste materijal za novi tekst i novu diskusiju, ali delimično je i to sada razmotreno. U nekim grubim crtama, spontano i nepretenciozno ukazano je na poželjne, ali i manje poželjne karakterne osobine jednog stvaralačkog entiteta u kontekstu ozbiljnog, usmerenog rada. Bez obzira na lični senzibilitet, sviračku spremnost, autentičnost u nastupu, liričkim dometima koje bendovi prvi put pokažu tokom svojih 5 minuta televizijske slave, ipak, kasnije, kao ključna osobina izranja spremnost na lični razvoj.
Bendovi koji su proizašli iz Bunt rock festivala jesu, između ostalih, Šajzerbiterlemon, Vizelj, i sada već spektakularni Buč Kesidi (ovih dana kruži vest o 7 uzastopnih rasprodatih koncerata u Zagrebu). Svi oni su se, tvrdi Branka, zaista potrudili oko svoje karijere, slušali smernice žirija, razvijali se i nadograđivali svoje ideje. Poseban primer koji je izdvojila Maja Cvetković jeste bend Keni nije mrtav u čijem se radu desila radikalna promena od klasičnog, sirovog panka do autentičnog alternativnog zvuka.
David Sič, basista benda Seen Seekas iz Sente govorio je o tome kako je Bunt rock festival njegovom bendu otvorio vrata za Beer fest, Malom festival, beogradski klub Elektropionir, dok je, recimo, bend Bagremov med, uz prilike za nastupe, dobio i spot.
Nenad Pejović je imao poseban osvrt na BRF i kroz tu sliku, kroz lično iskustvo pružio svojstven uvid u stvaralački napor jednog benda koji ima za cilj da traje. Uz sve, jedna jedina rečenica: „Mi i dan-danas utišavamo jedni druge na probama“ dovoljno ukazuje na to da savršenstvo nijednog trenutka ne postaje prirodna datost, niti deo rutine u bendu, koliko god da je KKN uigrana priča i mnogima paradigma domaće alternative. Značajno je i upoređivanje KKN-a i Presinga, nastalih u isto vreme, a čije se „poznatosti” široj publici drastično razlikuju. U okviru Bunta, KKN-u je, recimo, 2005. godine posvećena zasebna epizoda, kao, kako je Branka rekla, svojevrstan portret benda što čini još jedan od posebnih formata u kojima se ova emisija realizuje.
Lama je akcenat bacio na Bunt rock turneju sa zaključkom o tome kako prva značajnija postignuća menjaju samosvest stvaralaca. Mladi ljudi se u početku raduju što su tu, prihvataju i upijaju sve, nisu sujetni. Sujeta dolazi posle. Branka je u prilog tome dodala da preterano ohrabrivanje nije dobro. Ne samo umetnik, već i njegovo delo moraju funkcionisati fleksibilno, te je Marko Janković istakao kako BRF ne treba doživeti kompetitivno, već kao izazov samom sebi i kao takmičenje ne sa drugima već sa samim sobom. U tom smislu, Branka se nadovezala na osećaj anksioznosti koja je kod svih izvođača normalna (nus)pojava i nije nužno loša, treba je iz stvaralačkog ugla percipirati kao „gorivo“ i kultivisati kao svojevrstan podsticaj za savladavanje sopstvenih barijera.
TV format nosi sa sobom i određena ograničenja koja ne treba shvatiti kao sputavanje slobode izraza, te je s tim u vezi Branka navela da su postojali bendovi kojima je dopuštala da, bez obzira na drugačija insistiranja pojedinih stručnjaka iz tima, u programu izvode i pesme u trajanju od 8, 10 i više minuta. U nekim se od tih primera kasnije uočila fleksibilnost, jer su uz sugestije bili spremni da svoj materijal prilagode datim okolnostima u zavisnosti da li je to festivalski nastup ili je TV eksponiranje u kome je poželjna dužina sadržaja između 3-5 minuta.
Istrajnost na sceni zavisi od mnogo stvari, brza slava i neko početno lansiranje u orbite masovnije vidljivosti svakako nisu merilo trajanja, te i za to postoje primeri koji su prošli Bunt sagu. Najmerodavnije merilo uspeha jeste i biće lično zadovoljstvo, kao i nedopuštanje da se početna motivacija ičim kompromituje. Zanimljiv statistički info sadržan je i u Brankinoj konstataciji da se većina prvoplasiranih bendova na BRF-u raspala, a oni koji nisu ni ušli u prva tri su bili motivisaniji, više radili i uspeli da opstanu.
Kada smo kod rada kao ključne reči, svi znamo ko je Maja Cvetković. Branka je nju istakla kao jednu od najbitnijih figura koje su presudno uticale na širinu dometa ove (e)misije. E-play je album pod nazivom „Sloboda“ svojevremeno prezentovao u emisiji Bunt. Iz Brankinog ugla, Maja je jedan od najvećih radnika na sceni, kontinuirano angažovana u mnogim sferama muzike koje nisu samo stvaralačke. Na konstataciju: „non-stop mora da se radi”, Maja je kratko uzvratila: „Ako nemaš pesmu, slobodno možeš i da ne radiš”, što iz usta nekoga ko je u stanju da sve što stvori ne bude ništa manje od hita, zaista zvuči sugestivno.
Jedan od podataka koji zvuči iznenađujuće jeste da je Buntov jutjub kanal obaran 4 puta zbog izvesnih problema sa autorskim pravima, ali RTS-ova arhiva pruža mogućnost za „back up”. Što je najvažnije, postojaće nezavisno bez obzira na sve slobode i ograničanja internet prostora i kao takva dragocena je ne samo sada i ovde, nego i za budućnost, u perspektivi nekih novih istraživača srpske alternative.
U diskusiju se, u svojstvu slušaoca, pozvan na komentar od strane učesnika, pred sam kraj uključio i Ivan Fece Firči, čija opaska: „Ovo nije rokenrol zemlja“, ponovo otvara novu temu i to ne za jedan, već niz tekstova.
Mnogo toga danas deluje demotivišuće, uz realno sagledavanje svih aspekata, društvenih, ekonomskih, pa i političkih koji direktno utiču na stanje kulture, pa i one alternativne, koja uprkos svemu opstaje ispod radara relevantnih institucija. Mnogi će reći da je u zemlji koja više ne postoji sve bilo drugačije , da se i ono naizgled nemoguće ispostavljalo kao moguće. Danas i ono što je moguće ne garantuje gotovo ništa. U tom sukobu mogućnosti i datih okolnosti, najlakše je tražiti alibije u istoriji koja se neće ponoviti. Ciljevi sadašnjice ogledaju se u više jedinstva, u spajanju, međusobnom prepoznavanju ili kako je to CON-ovski definisano, u umrežavanju, što je Branka simbolično oslikala stisnutom pesnicom koja se ne može razdvojiti.
I uz tu sliku, kasnije, u zaključku diskusije, stoji njen moto: NADA NASPRAM SEĆANJA, što zaista zvuči vizionarski.
Ana Bjes