Ismail Kadare: Palata snova
Helly Cherry
Dugo sebi nisam mogao da oprostim što sam tokom jedine dosadašnje posete Bukureštu, propustio da sa kolegom posetim Čaušeskov dvorac, palatu u kojoj je živeo, zapravo monstruoznu, preveliku, nemoguće veliku zgradurinu, ma čitav kompleks, grad u gradu, kako mi je pri povratku, sav pod utiskom opisivao, dodajući da turistički obilazak ne traje dovoljno dugo ni da se vidi stoti deo prvog dela, prvog dela zgrade, eto otprilike tako. Zapamtio sam priču, i mislio da preteruje, sve do ovog čitanja kad sam istu takvu upoznao do detalja, hodnik po hodnik, shvatajući da u diktaturama nema preterivanja, nikad. Sve je moguće.
Neopisivo i nepodnošljivo velika, mamutska, nepregledna i nemoguće ogromna je zgrada u kojoj je smeštena institucija iz naslova, čiji je zadatak prikupljanje snova svih ljudi iz Otomanskog carstva. Taj posao prikupljanja pak obavlja nepregledna armija kurira, pešaka i konjanika, koja tumara ogromnim carskim prostranstvima, obilazi mesne centre u kojima građani prijavljuju svoja snivanja i sadržaje deportuje u Palatu. Tamo ih dalje gomila bezimenih činovnika podeljena u ogroman broj birokratskih odeljenja čita, selektuje, tumači, veletumači i na taj način projektuje događaje i kontroliše puls društva i silnih naroda koji carstvo čine. Kontroliše sve. Jer, logično, ko kontroliše snove, tu jedino zapravo ličnu, skrivenu, duboko intimnu tajnu svakog čoveka, taj jebiga kontroliše sve.
U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.
Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.
Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost.
Marko Gaić
U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.
Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.
Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost.
Marko Gaić