U takvu monstruoznu instituciju se zapošljava glavni junak priče, gotovo posve običan mladić iz stare i uticajne albanske porodice koja je carstvu tokom vekova dala više vezira, i čiji uticaj na politička zbivanja nikada i nikako ne slabi. Prvo zaposlenje, Palata Snova. Prvi posao, odeljenje selekcije istih. Prvi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snivanja i odlučivanje o tome koji zavređuju dalju i dublju analizu a koji su za odbacivanje. Vremenom napreduje, nesvestan kako i zašto. Ne čini mu se da išta pametno radi. Konstantno i duboko anksiozan, izgubljen u vrtlogu misli, i još više u lavirinitima hodnika zgrade u kojoj radii koja je tako brutalno hladna, grandiozna i siva. A opet napreduje. Drugi posao, odeljenje tumačenja. Drugi radni zadaci, celodnevno sedenje u bezličnoj prostoriji sa gomilom bezličnih ljudi, čitanje stotina snova koji su prošli selekciju i tumačenje istih. I tako u nedogled, dok se vremenom, ko zna kako, ne popne do vrha institucije i počne da joj predsedava. Paralelno sa tim procesom, knjigom putuje i priča o istoriji porodice Ćuprilija iz koje junak potiče, spletke, lobiranja i žrtve koje su ga izgleda i dovele na taj posao, porodične večere koje završavaju masakrima, poezija u istoriji Albanaca, tužna i ni za pedalj manje brutalna priča.
Pripovedana smireno, hladnokrvno, racionalno i postepeno, valjda jedinim stilom kojim bi se ovakva priča ispričala. Sivilo u atmosferi svo vreme, večita jesen i zima, večita hladnoća, magla i bezličje. Kafka, po ko zna koji put.
Kakva strašna i čudovišna projekcija totalitarizma, deseti, nedostajući, završni krug pakla je zapravo njen sadržaj. Ne znam odakle se i kako Samizdat setio ovog starog albanskog klasika, ali ću gajiti iluzije da je u njenom objavljivanju sadržana makar mrvica subverzivnosti nekad velikog i važnog medija u odnosu na domaću sadašnjost.
Marko Gaić
