Ščepan Tvardoh: Morfijum
Helly Cherry
Uvek sam mislio da će to biti Šištof Varga. Trebao je i morao je da bude on, kad tad. Pisac koji će mi otrktiti Poljsku i njeno pisanje, o kojima pojma nemam. Tu ogromnu zemlju, tako skrivenu od ovdašnjih pogleda, da li zbog naglašenog katoličanstva, ili pak potpuno razumljivog antiruskog stava, tek teško ćete je kod nas naći u razgovorima, kafanama, muzici, politici pa i knjigama. To nepregledno prostranstvo srca Evrope, kojeg ima valjda samo u Štulićevim stihovima, on ju je obožavao i autentično voleo, kao retko ko. Da, trebao je da bude Varga, zato što se o njemu koliko toliko zna, i zato da bih uporedio Pančićevu recenziju sa svojim stavom pre čitanja a ne u suprotnom pravcu kako to obično biva. I još kad sam reaktivirao lokalnobibliotekarsko aktivno članstvo, tumarajući malobrojnim policama složenim upravo prema zemljama iz kojih potiču autori i romani, zastajao sam nekoliko puta pored Poljske i tražio Vargu, ali bilo ga je samo u nekoj prekratkoj pisaniji, pa sam čekao da se pojavi nešto kapitalno. A onda, sticajem prijatnih i mnogo lepih okolnosti koje nisu za ovu priču, u glavu me pogodila ova petstostranična knjižurina i izbrisala ovaj pasus iz dalje smislene priče. Nije bio Varga, biće i on jednom, sigurno, ali će tada morati da se bori sa već zauzetim stavom da je gotovo nemoguće pisati bolje i jače od ovog momka kojeg je Dereta izbacila na površinu u korpodukcijskom projektu otkrivanja talentovanih evropskih pisaca.
Opsesivno i čudno pisanje. Razrušena i okupirana, smrvljena i pokorena, siva, jesenja i opet donekle živa Varšava, trideset i devete, na početku rata koji će promeniti sve. To je pozornica priče, gotovo svo vreme. Baš takva, sumorna, umorna i crna. Tek pred sam kraj, nakratko, u blic epizodi, junak će se očešati i o Budimpeštu, još uvek mirnu, spokojnu i noću osvetljenu, tek toliko da pojača crnilo poljske prestonice, valjda. Pozornice priče, da.
A junak, skica antiheroja, umetnik u pokušaju, neuspelom i gotovo nevažnom za priču, iz bogate predratne aristokratske priče, sin oskrnavljenog nemačkog ratnog heroja čiji će identitet tokom priče preuzeti i prepredene gotovo odvratne starije gospođe sa psihijatrijskom dijagnozom od čije senke neće moći da pobegne. Suprug čedne i čiste dame koju ne voli, ljubavnik raznih žena iz podzemlja, ljubavnik polujevrejske kurve koju voli, otac trogodišnjeg dečaka, bivši poljski kapetan, do kapitulacije, od tada izgubljeni razvratnik, pa onda saradnik pokreta otpora tokom čitave priče. Razmažen, detinjast, sujetan. Ovisnik o morfijumu. Morfijum je pokrenuo i zakotrljao priču, fantastično razbacujući haos fragmenata života, prošlog sadašnjeg i budućeg, koji pulsira krvlju, emocijama i istim takvim pisanjem. Valja autor svog junaka kroz svo blato ovog sveta dozvoljavajući mu da izvadi oko čoveku, da kod mamice ište žandarme da bi išao da pred ženom i detetom bije tasta koji ga je ponizio, da bludniči sa kurveštijama, da biva crn i garav od loših priča. A opet, nije ga lako mrzeti. “ Ja sam Kostek Vileman, džentlmen, rasipnik, kurvar, narkoman. Novca mi nikad nije nedostajalo. Studirao sam polinistiku nakratko ne bih li zaboravo da sam Nemac, crtam pomalo, hteo sam da fotografišem gole kurve u razuzdanim pozama. Moja majka nije čovek. Moj otac je oplodio đavola i đavolska utroba me je rodila, a moj otac je ostao bez spolovila kako više nikog ne bi mogao da oplodi…Volim automobile. Više volim automobile nego konje., Ne volim konje. Ali više volim konje od ljudi. Ali volim i žene…
Pisanje samo miriše na morfijum. Prljavo je, teško, ispresecano, hrabro, morbidno, haotično i prepuno citiranja vrednih trenutaka. Taktira mirisom i vremenom o kojem piše, nepogrešivo, ubacujući i izbacujući druge junake priče u kadrove i iz kadrova, kao u dobroj režiji. Usput svakom od njih, u nekom od opisa ispriča i kakav će mu život do kraja biti i gde će ga skončati. Briljantan momenat. Ne libi se da preteruje, jer se u pisanju i ratu mora preterivati. Oduševljava detaljima. Vrišti. Na kraju će svog antiheroja uspeti da smesti u poslednji patetični kadar, koji mi je bio jedini višak ove monstruozno dobre priče. Rekoh, samo miriše na morfijum, zapravo je čistokrvni rokenrol ispisan o vremenu kad ga još nije bilo u muzici no samo u životima.
A junak, skica antiheroja, umetnik u pokušaju, neuspelom i gotovo nevažnom za priču, iz bogate predratne aristokratske priče, sin oskrnavljenog nemačkog ratnog heroja čiji će identitet tokom priče preuzeti i prepredene gotovo odvratne starije gospođe sa psihijatrijskom dijagnozom od čije senke neće moći da pobegne. Suprug čedne i čiste dame koju ne voli, ljubavnik raznih žena iz podzemlja, ljubavnik polujevrejske kurve koju voli, otac trogodišnjeg dečaka, bivši poljski kapetan, do kapitulacije, od tada izgubljeni razvratnik, pa onda saradnik pokreta otpora tokom čitave priče. Razmažen, detinjast, sujetan. Ovisnik o morfijumu. Morfijum je pokrenuo i zakotrljao priču, fantastično razbacujući haos fragmenata života, prošlog sadašnjeg i budućeg, koji pulsira krvlju, emocijama i istim takvim pisanjem. Valja autor svog junaka kroz svo blato ovog sveta dozvoljavajući mu da izvadi oko čoveku, da kod mamice ište žandarme da bi išao da pred ženom i detetom bije tasta koji ga je ponizio, da bludniči sa kurveštijama, da biva crn i garav od loših priča. A opet, nije ga lako mrzeti. “ Ja sam Kostek Vileman, džentlmen, rasipnik, kurvar, narkoman. Novca mi nikad nije nedostajalo. Studirao sam polinistiku nakratko ne bih li zaboravo da sam Nemac, crtam pomalo, hteo sam da fotografišem gole kurve u razuzdanim pozama. Moja majka nije čovek. Moj otac je oplodio đavola i đavolska utroba me je rodila, a moj otac je ostao bez spolovila kako više nikog ne bi mogao da oplodi…Volim automobile. Više volim automobile nego konje., Ne volim konje. Ali više volim konje od ljudi. Ali volim i žene…
Pisanje samo miriše na morfijum. Prljavo je, teško, ispresecano, hrabro, morbidno, haotično i prepuno citiranja vrednih trenutaka. Taktira mirisom i vremenom o kojem piše, nepogrešivo, ubacujući i izbacujući druge junake priče u kadrove i iz kadrova, kao u dobroj režiji. Usput svakom od njih, u nekom od opisa ispriča i kakav će mu život do kraja biti i gde će ga skončati. Briljantan momenat. Ne libi se da preteruje, jer se u pisanju i ratu mora preterivati. Oduševljava detaljima. Vrišti. Na kraju će svog antiheroja uspeti da smesti u poslednji patetični kadar, koji mi je bio jedini višak ove monstruozno dobre priče. Rekoh, samo miriše na morfijum, zapravo je čistokrvni rokenrol ispisan o vremenu kad ga još nije bilo u muzici no samo u životima.
Marko Gaić