S Lavkraftom i Poom upoznao sam se preko Martija Misterija i Dilana Doga. Tačnije, upoznao sam se s time da su ti neki autori postojali i shvatio da su izuzetno uticajni. Nisam ih čitao do poprilično kasno u životu. Poa sam čitao tek u srednjoj, a Lavkrafta tek nadomak tridesete, kada sam ga prevodio. Bio mi je smrtno dosadan. Danas držim da je Lavkraft jedan od autora koji su značajniji po uticaju koji su imali na potonje stvaraoce nego sami za sebe. Svestan sam da ovaj stav nije popularan, niti zapravo prihvaćen - ali me to najiskrenije ne dotiče.
Utoliko mi je ova epizoda, inače omaž Lavkraftu i Hičkoku, s jedne strane vrlo zanimljiva a s druge potpuno nezanimljiva.
Kasteli u svom dobro znanom maniru krade motiv uklete filmske trake (zakleo bih se da sam gledao neki stari film u kojem je "Nekronomikon" zapravo filmsla traka a ne knjiga) i vraća u priču lika kojeg smo upoznali još u pradavnoj priči "Užas u Providensu/Kuća na granici sveta", time igrajući na kontinuitet serijala - i tako neko vreme održava čitaočevu pažnju, relativno solidno preplićući elemente krimića i horora, sve do same završnice ove priče, kada se potka rastače u fantazmagorijski apsurd. Naravno, to nije proisteklo iz Kastelijeve scenarističke nesposobnosti, već je i to samo po sebi omaž i Lavkraftu i Hičkoku. Priča se završava Martijevim probijanjem četvrtog zida, odnosno neposrednim obraćanjem čitaocu u vidu pojašnjenja da je epizoda posvećena stogodišnjici Lavkraftovog rođenja i desetogodišnjici Hičkokove smrti. Iskren da budem, ne sećam se ali čini mi se da taj kadar nije bio objavljen u Dnevnikovom izdanju, tako da sam tada verovatno propustio taj podatak.
Ako ćemo i dalje iskreno, bio sam u iskušenju da "Nekronomikonu" dam 3*, međutim valja odati priznanje Kastelijevom pripovedačkom umeću, kojim je upleo u sve ove elemente u jednu priču koja koketira s dilandogovštinom (usput, Marti ga pominje) a i Deveskovijev crtež je pravo osveženje za oči nakon grdobe iz prethodne priče, tako da ipak 4*.
Ivan Jovanović Nightflier
