Nova Netfliksova serija producenta Džejmsa Vana, koja polako dobija kakvu pažnju među publikom iako sa nula marketinga jeste Archive81, nešto što bi u realnom svetu bilo ekvivalentno onim „sve za 100 dinara“ radnjama gde na istoj polici možete da nađete pokvareni tetris i heftalicu bez municije.
Jer kada zakoračite u ovu seriju, zapahunće vas vonj takvih spletova od ideja, uticaja i žanrova da ćete pomisliti da gledate nešto slično seriji Dark, ali ne lezi vraže.
Ideja je intrigantna i nekako retro-nostalgična, počinje mladićem Denom koji se bavi restauracijom starih filmova i snimaka i koji dobija misterioznu ponudu da za jednu korporaciju resaurira i digitalizuje kasete spasene iz požara koji je pod velom tajne i misterije progutao jednu njujoršku zgradu pre 25 godina. Pregledanje spasenih kaseta koje je u zgradi snimala stanarka Melodi, i sama sa intrigantnim razlozima zašto se uopšte tamo nalazi, počinje da odmotava izuzetno zapetljano i složeno klupko nečastivih i začudih radnji koje su se u toj zgradi tada odvijale, a koje se na čudan i šokantan način prepliću sa događajima i likovima iz sadašnjosti.
Iako se seriju najlakše opisati kao Rozmerinu bebu koja se dešava u“faund futidž“ miljeu Veštice iz Blera, ti uticaji su samo površni. U realnosti ovde imamo jedan izuzetno umrežen spoj ideja koji varira od kakvog okultističkog horor-trilera do Šestog čula, od pagansko-sektaškog horora do istraživačkog trilera, od Hereditary-ja do Isijavanja, od „found footage“ horora do religijskog „angel heart“ noara, da ćete u jednom momentu pomisliti da još samo fale vampiri i vukodlaci da se pojave odnekud.
Atmosfera je, pogotovo u prvim epizodama, dok se misterija zida i razrađuje, lepo pogođena, prigodno jeziva i misterizna, pogotovo u izlacionizmu u kome junak digitalizuje misteriozne snimke, uz dobranu pomoć sugestivne muzike i zvučnih efekata, međutim ubrzo postaje naporno pratiti sve niti koje su se razvezale između ideja i likova, te ćete pred kraj frustirano poželeti da se ovo već jednom završi, pa kako god.
U jednom trenutku postaje duhovito koliko uz pomoć francuskog ključa glavni lik može da pronađe novih skrivenih prostorija i odaja u zdanju koja poseduje prebogata korporacija i koja nije u stanju da postavi u zgradi bolje zidove od kartonskih.
Ni mahom nedovoljno ispraksovana glumačka postava, osim Martina Donovana, ne uliva previše poverenja u svoju harizmu, te deluje ili drvenasto ili naprotiv histerično, i vodi, kako se poslednje epizode odmotavaju, u jedno ipak generičko finale, do koga je sam put ipak bio zanimljiviji. Suptilne reference na Danteov Pakao kroz imena nekih likova sasvim su izlišne i nepotrebno pretenciozne.Slobodan Novokmet
