Koncert Stray Dogg, prvih deset godina: magija u sred začaranog kruga



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Bend Stray Dogg objavio je četiri albuma za deset godina – mnogi u takvim vremenskim razmacima ne uspevaju da snime više od jednog. Prvi, u vreme kada je bio besplatan, pronašla sam putem last.fm i sećam se da sam pobesnela zbog naslova prve pesme, umesto da pročitam tekst, kao što bi to uradio normalan svet. Šta god je to stvorilo u mom mozgu, znam da ih od tad, pa do fotografisanja i slušanja nekoliko pesama na Belgrade Beer Festu 2018. godine, dok su članovi benda i gusto nabijena publika ispred alternative stage pokušavali da nadjačaju ponoćni vatromet, nisam nijednom čula...

..ili bolje da preformulišem: čula sam ih, kao i svi kojima je po ceo dan uključen radio u kuhinji, na onim dobrim stanicama. Čula sam ih, slušala, opuštala se i nisam znala da je to isti onaj bend koji sam otpisala, ubeđena da su stranci. Ništa kao majmun koji je uperio prstom u ogledalo, pa još kad shvati da je majmun i nastavi da živi s tim, pa još i klikne par puta. Ovo je bilo mnogo dobro. I, što bi priprost narod rekao, „svetski“. Zaškiljiti tako da psi lutalice na bini postanu senke, a vatromet bokeh šara kao stvorena za njihovu muziku – odličan način da ih iskusite na festivalu, ako do sad niste. Pro-tip.

Posle toga bila sam sigurna da ću sledeći put na koncert ili festivalski nastup doći sa mnogo više entuzijazma. Sticajem okolnosti, Stray Dogg su se uvek kosili sa nečim drugim. I onda je došao Covid-19 i ceo svet je postao Schrödingerova mačka: koncerti se mogu i ne mogu dogoditi, više nije jasno šta je otkazano, šta je prebačeno, čega više nema.

Sticajem okolnosti, i ovaj koncert je bio odložen zbog zdravlja člana benda – međutim, to nije imalo veze sa ovom pošasti i nedelju dana posle zakazanog datuma, u „Amerikani“ se našlo više publike nego prvi put (!). Posle gromoglasnog aplauza, usledio je i smeh, kada se Dukat našalio na sopstveni račun i počeo nastup vešću o još jednom odlaganju. Dobra fora, mada totalno neočekivani uvod u melanholične „Crimson Moon“ i – pogađajte – moj nekadašnji okidač, a sada jedan od favorita, „Drunk“. Neke stvari drugačije zvuče posle jedne decenije. 


Nastavlja se spoj soničnog bogatstva i jednostavnosti, sa nešto malo manje neutralmilkhotelovskog – ako je to uopšte reč – entuzijazma i više zrelosti koja priliči uzrastu koji mnogi indie bendovi ne dočekaju ili do kojeg sasvim sigurno izgube žar. Kolaboracija sa Devendrom sa drugog albuma izvedena je drugačijem aranžmanu. I nije bio toliko drugačiji, koliko oni sa džemovanjem u nedogled koji je obogato neke druge pesme, poput „Dart“. „No One But You“ je od elliothsmithovske balade postala gotovo osmominutna epopeja, kao stvorena za disocijaciju, za ono prirodno „in the zone“ stanje. Žešće nije uvek bolje, da se razumemo – ali večeras definitivno jeste. Smenjivanje laganog i više indie rock, a manje amerikana žestokog se ispostavilo više nego prigodnim.

I zaista, svetla su uperena ka sredini „Amerikane“, bend prolazi kroz špalir obožavalaca i staje u krug. Istog trenutka kreću prvi tonovi „What Could Have Been“. Dve akustične gitare bez ozvučenja, jedne daire i povremeno čak i glasovi trojice članova benda koji ne pevaju. Pljesci. Gestikulacije. Povremeni šeretski pogledi ka video kameri, foto-aparatu i brojnim mobilnim telefonima. Nešto kao improvizacija. Nešto kao predstava. Nešto kao gospel. Nešto kao ništa drugo.

„She Said“ je već nalik obredu. Iako frontmen implicira da neki možda ne znaju pesmu, publika je peva zajedno sa njima, kao da bi da zameni one gotovo bolne ad-libove na studijskoj verziji svojom veselom školskom kakofonijom. Pridružila sam se i bukvalno pucala u prazno, dokle god imam fokus. I svi zajedno pevamo, kao da je ovo logorska vatra u šumi sekvoja, a ne zadimljena prostorija sa crnim zavesama. Srećom, ne ponese nas sve emocija podjednako, tako da postoje smisleni snimci ove izvedbe.


To je bilo... intenzivno. U šali sam pitala prvu osobu pored sebe u kojoj smo sad sekti, rekla je da smo u sekti ljubavi i muzike. To zvuči kao geslo onog ranog internet bloga, ju-ju.

Posle ovoga, publika i bend su bili kao jedno. U nekom trenutku, ka Dukatu je poleteo skromni push-up grudnjak boje kajsije. Uzeo ga je u ruku i zbunjeno pogledao, nasmejao se, a potom ga spustio na najbliži zvučnik, gde je i ostao do kraja koncerta. Ne znam da li ga je obožavateljka uzela nazad, ali verujem da će kantautorovoj lepšoj polovini ovaj događaj biti simpatičan.

Neki članovi publike imali su mnogo suptilniji pristup bendu. Naime, malo kasnije, Anjuta je pevala sa jednom osobom iz prvog reda – spustila se do ivice bine, okrenula mikrofon prema njoj. Ostali su, pak, samo grlili svoje momke i devojke, plesali ili se pridruživali taman toliko da se njihovi glasovi čuju na onim klimavim, vertikalnim video snimcima.

Koncert je završen, više nego prigodno, pesmom „Kraj“. Bend nam se poklonio i nestao u backstageu, a na ivici bine su ostali da sede fanovi koji su verovatno hteli da im prenesu svoje utiske. Drug mi se izgubio dok sam se pozdravljala sa dvoje finih ljudi koji su trpeli moju opremu i odlaske do toaleta po vodu. Izlazeći napolje srela sam izvesnog ekstravagantnog umetnika sa šarenom tastaturom i štreberskim naočarima. Nije mogao ništa da izjavi, nije snimio izjavu unapred i nije imao ozvučenje. Šteta, al’ verujem da se i njemu svidelo. Na kraju krajeva, i on i onaj drugi koji sumnjivo liči na njega, ono, identični su, znaju više o muzici nego ja.

A dvoje finih ljudi pored mene su me pronašli na Facebooku, svidelo mi se što sam fotografisala njihovog sina i njegovo veliko veče. Nadam se da posle ovog teksta neće tražiti zabranu približavanja.

tekst i foto: Iva Tanacković



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva