LOKI (2021) – Dajem dva „dobra“ Lokija za jednog „lošeg“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pokušao je Marvel Lokijem uraditi dve stvari, 1) naći koordinate svom univerzumu u fazi 4 i ispipati teren koliko Loki samostalno može da zadovolji publiku u postavendžers fazi i 2) nastaviti trku sa DC-jem u vezi sa tim ko će bolje i dalekosežnije uvući multiverzum u svoja filmska i serijska sočinjenija time dalje dubeći i proširujući ionako glomazni koloplet likova, zapleta i podzapleta. 


Sa Lokijem je možda postalo jasno da je Marvel postao preglomazan i da se polako davi u sopstvenom uspehu koji ne zna kako da zauzda. Loki jeste zabavan i potentan antagonista, voljeni antiheroj čiji su šarm, makijavelizam i zamešateljštvo možda i dovoljni da opravdaju celu seriju sa njim u centru, ali u ovom slučaju Loki se smešta u neki poduniverzum koji deluje kao fusnosta događanjima iz Osvetnika, i koji čini sva događanja iz Osvetnika pomalo redudantnim. Pokušavajući da se otpetlja iz ruku kakve polufašističke Organizacije koja kontroliše vremenske petlje u koju je i sam kao neka varijanta sebe samog upao, Loki postaje deo jednog univerzuma koji podseća na Harija Potera za ljude na LSD-iju, a superherojski žanr sve se više menja za nešto što je čista kvazifilozofska fantazija iz koje samo što nije iskočio čarobnjak Merlin.

Razumljiva je potreba Marvela da u trenutku žongliranja sa najmanje 30-ak superheroja u svojoj mejnstrim ponudi još više usložni taj svet i otvori mu mogućnost za dalja grananja, ali pokušaji, kao na primer u Lokiju, da se sve to objasni, ispreplete i da se kroz multiverzum uvede mogućnost za još bezbrojnije verzije ne samo Lokija već moguće i drugih junaka (što otvara mogućnost povratka i onih koji su poginuli) čine gledalačko iskustvo pomalo zamornim, kao da gledate beskrajan završetak drugog dela Matrikasa koji se ponavlja u vremenskoj petlji i u kome dve osobe „letnji dan do podne“ trućaju li trućaju, a da situacija nakon toga nije ništa jasnija.

Nažalost, i pored divnih stilsko-scenografskih rešenja koja pozivaju u sećanje retro vajb 80-ih, nekih lepih akcionih momenata i duhovite hemije između dvojca Tom Hidlston-Oven Vilson, Loki je uglavnom sveden na beskrajne minute tupe i dosadne ekspozicije, dugih i zamornih objašnjavanja likova jednih drugima šta se to oko njih dođavola dešava. Što ne znači da nije gledljiv i zabavan, ali pati od onoga od čega uglavnom pate Marvelova dela otkako ih se dočepao Dizni – težnje da se svaki kadar što više nafiluje referencama, isteregovima, pozivanjima na ponekad opskurne detalje iz stripova, pokušajima da se prespoje likovi iz drugih dimenzija i udare temelji za buduće serije i filmove.

Hidlston je sjajan Loki, možda čak i glumac koji se rodio za tu ulogu, ali ovde nije iskorišćen u svom punom potencijalu, protagonizam mu je često zamućen uvođenjem beskrajnih drugih likova i varijanata, a neki verni fanovi bunili su se na internetu da se nije obistinio u svom pravom karakteru.

Sve to stvara utisak jednog stilskog i tonskog galimatiajasa, što nije obavezno loše, ali postaje pomalo predvidljivo i naslućujuće da stvari obično nisu onakve kakvima se čine, da iza svakog ugla vreba neki prekoret ala M. Najt Šjamalan i da iza svakog kadra čuči kakav klifhanger koji treba da nas upeca za narednu epizodu.

Slobodan Novokmet




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva