Drugi dan Arsenala: u štosu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Uštosio sam se: znam kojim putem da obiđem gužvu, gde su sporedni ulazi, a gde odvojene wc kabine. Jedino što ne znam je da krenem na vreme, pa zato propuštam Kiku i bend Nikom ništa.

Hladno pivo ne bih slušao ni da me teraju, a pogotovo kada je u isto vreme Kendi. Ovaj eksperiment sa novom rep-trep-hip-hop scenom koju su posejali po Gardenu mi se sviđa. Prvog dana je bio Kruševac geto, a ovo veče čak 2 izvođača nose pomenute žanrove.

Kendija nikada nisam slušao uživo, a sve što znam o njegovim autorskim umnožavanjima, saznao sam iz Vudemnovog video eseja. To je idealna postavka za upoznavanje novog izvođača, jer nemam nikakva očekivanja i osim nekoliko pesama koje su mi se dopale (Litvanski trep), ne bih umeo da nabrojim njegove hitove. 

foto: Nemanja Đorđević

Na prvu sam zapanjen brojem ljudi, kako u publici, tako i na bini. Bitovi rešetaju, stropovi prate muziku, a publika se zabavlja. Prvo mislim da je sve to banalno. Repuju neku pesmu sa italijanskim motivima, koriste reči za koje misle da su italijanski ili se samo rimuju sa srpskim, pa mi sve to zvuči kao Uno, duo, tre za decu. Ne kapiram šta radi peti lik na bini koji cupka uz DJ-a, maše rukama i okreće se u svojoj beskorisnoti. Već sam viđao ovakve nastupe gde pola bine zauzimaju likovi koji samo izigravaju maskote.

Ipak, zabavni su mi, imaju dobru energiju i harizmatičan nastup. Vokali su čisti i dobro izbalansirani sa zvukom matrice, pa uspevam da uhvatim po neki dobar stih i rimu (ja ko dam Bekvalčeva). Publika je mnogo iskusnija od mene, pevaju u glas ili odgovaraju na pozive sa bine. Pred binom su HC fanovi koji su došli sa Rajden-šeširima, što je bio deo Pablo Kenedi identiteta, prethodne faze Kendijevog rada.

Kapiram štos. Od sredine nastupa, nakon što sam se nekoliko puta nasmejao na dobro odigranu jezičku fintu u tekstu, počinje da mi se ozbiljno dopada. Kendi očigledno ima dubinu, pesme su šarenolike, idu od ozbiljnih analiza i dekonstrukcija scene, društva i međuljudskih odnosa, do potpune zajebancije i klasičnog kurčenja kao u Arapske pare. Na tu pesmu svi vrište i vade skupe telefone, a ja razmišljam kako je to biti šeik od Savamale. Peti, suvišni lik u grupi je zapravo neko ime, koje niti čujem, niti mi je važno da zapamtim, osim što sam u kontarstu sa njim mogao da zapazim još jednu Kendijevu vrlinu: ubistveni flou, bogat i ritmičan, koji se menja i razvija kroz pesmu. U ovom duetu Kendi iskače kao prvotimac i postajem fanom.

Uviđam da postoje razlike koje teško da ću moći da zanemarim: poimanje šutke nije isto, oni bi da skaču uz dabstep škripu i zujanje kao da je neko uključio usisivač. Neke pesme su mi previše banalne i čuo sam ih u milion varijacija, a kada Kendi krene sa mudrovanjem na opšta mesta, zvuči mi kao Marčelo iz onih ranih faza. Ipak, osećam da u tome ima rokenrola i dubine. Verujem mu.

Za razliku od Kendija, Klincu ne verujem ništa. Mislim da je odlična ideja dovesti ova dva izvođača i staviti ih isti dan, jednog za drugim, jer u tom poređenju može da se primeti ogromna razlika u onome što smatram da je dobar i loš nastup.

Klinac isto izlazi na binu uz još tri tipa sa peškirima oko vrata. Na prvu su mnogo agresivniji, skaču, polivaju publiku vodom, ubacuju između pesama one neartikulisane upadice i onomatopeje koje je Rasta svima prodao. Ono što mi najviše smeta je matrica koja je otpanjena do kraja i glasovi izvođača koji su tu samo da popune utisak da smo na živom nastupu, jer nasnimljeni vokali idu pojačani preko mere, tako da je bolno očigledno da je prisustvo na bini izlišno. Za razliku od Kendija i njegove ekipe koji su na jednoj pesmi ispali iz bita i ljudski pogrešili, ovde sve ide po taktu, pesma za pesmu, download-consume-repeat.

To je klinačka priča - život nam je bio mnogo težak, ulica je škola, kriminal je fakultet, a u svakoj pesmi katalog brendova koji im nisu platili reklamiranje. Po neka dobra rima (nismo imali prečice) ili zarazan flou (neam mira), ali previše loženja i autotjuna me sve više odbija. Kapiram da nisam publika za ovavku muziku, a nakon što me klinac u Iron Maiden majici izgura sa puta kako bi se pridružio skakanju uz pesmu Mogu da se naviknem, odlučujem se da napustim Garden.

Mislio sam da je dobra ideja otići pred glavnu binu dok ne počne sledeći koncert na Gardenu, mislio sam da mi Hladno pivo neće toliko smetati, ali prevario sam se, jer već prva pesma koju sam čuo je ona zbog koje i mislim da je Hladno pivo nepotreban bend. Pitala si me, ta zarazna baladica koja se horski peva, daje obećanje kako se naći na CD-u, no, eto je na albumu Knjiga žalbe, ima bar kod i cenu, a na radiju su je ranije toliko forsirali da mi se ogadio i onaj uvodni deo na gitari.

Hladno pivo je prevaziđen bend. To je muzika koju smo previše slušali. Hladno pivo je dosadan bend. Oni govore ono što znamo već godinama. Hladno pivo je ono što se desi panku ako pankeri ne odustanu na vreme ili poginu u borbi. Kekinovi su dobili ‘45-te, pa on puši tu nostalgiju iz pesme u pesmu, a sve jeftino i tugaljivo, kao u pesmi gde se priseća kako je bio dječak.

Usamljen sam u ovom mišljenju, jer pred binom su hiljade, a svi pevaju, čak i u pozadini gde sam stao kako bih zakačio malo od atmosfere. Masa se preliva van okvira Main stejdža, zasigurno najposećeniji nastup u ova dva dana i potpuno mi je jasno čemu njihov predstojeći koncert na Tašmajdanu, ali za mene je tih 15 minuta, koliko sam izdržao slušajući ih, bilo najdosadnijih sat vremena mog života.

Vraćam se u baštu da sačekam Dram, a oni su već tamo, 15 minuta ranije i pred zgusnutom publikom otpočinju koncert, prvi njihov nastup još od otkazane Amerikane. Stefan Aćimović, frontmen benda, zahvaljuje se i upoređuje situaciju od prošlog nastupa kada je pred binom bilo desetak ljudi, pa do danas kada su tu fanovi.

Uprkos glupom imenu i generičkom copy-paste izgledu boj benda, zainteresovao sam se za Dram nakon što su prošle godine nagrađeni nagradom “Milan Mladenović”. Daj mi sve je pesma koja ih najbolje opisuje - kvalitetna svirka, nežan pop i opšte teme. Izgleda da bend još uvek nije svestan svoje pozicije na sceni, jer se pevač istinski iznenadio kada je publika zapevala sa njima.

Uživo, to prija. Dram se neprestano igra u plićaku, muzičke teme su im očekivane, sve je u formatu koji SOKOJ blagosilja, a tekstovi jasni i lako pamtljivi nakon jednog refrena (Za tebe imam ceo dan). Po ovakvoj vrućini valja malo se osvežiti ovavim popićem, ali ja sam na Arsenalu da bih leteo, surfovao ili ronio, pa dobar deo svirke provodim među saksijama, naslonjen na zid.

Otišao sam do glavne bine da vidim Dub Fx-a da bih rekao da sam ga video. 

foto: Nemanja Đorđević
Video sam Dub Fx-a. Bio je sam, pravio je matrice i melodije pred ogromnom masom koja je igrala uz elektro bit. Jedan čovek za hiljade, a sve u vokalu. Uhvatio sam momenat kada se izvinio publici što je omašio tonalitet u počtku pesme (I fucked up), tako da će morati sve da snimi ispočetka, što nikome nije zasmetalo. Ako nekada i bogati plaču, mogu i profesionalci da ispadnu.

Kretanje između bina je sve teže zbog broja ljudi, bara i umora. Jedva sam se provukao nazad pod svoje drvo da čujem Koljinu pesmu Pedofilija. Ova stvar je nažaost sve aktuelnija, jer novine ne prestaju da masturbiraju na ovakve vesti, ali kada pevate u masi virio sam dok se mama kupa, to ima i svoj komični efekat.

Pre dve godine, na istom mestu, slušao sam Kolju i taj koncert mi je bio jedan od vrhova Arsenala. Sada, dve godine kasnije, Kolja kao da je naučio još jedan zanat, pa ceo bend zvuči novo, aranžmani su drugačiji, stari hitovi su podšišani i osveženi, a kad je u Maršala Birjuzova 8 izvadio usnu harmoniku i oduvao solo, pitao sam se da li sam sve zaboravio ili ovo je neki potpuno novi Kolja. 

foto: Nemanja Đorđević
Po godinama sam generacija sa Kendijem, ali se mnogo više prepoznajem u Koljinim pesmama. Pogađa me priča o mladoženji na kojeg svi čekaju, osećam nostalgiju za Akademijom i danima u Beogradu koje nikada nisam proživeo i znam da bi mi veze bile mnogo uspešnije da smo samo više duvali. Čak i pesma Meksikanac, koja mi je u studijskoj veziji bila dosadna i glupa, uživo me je zabavila. Svirka je bila utegnuta, bend virtuozan, sa stilom, vrlo odmeren, a Kolja je puno prostora davao publici, pa smo horski otpevali celu prvu strofu Rajka. Užički je bio prvoklasan, a Disko smrad je obeležila završnica magistra-bubnjara, poreklom kragujevčanina, koji je izdominirao.

Bašta je zamirisala čim sam ugledao Svemirka. Postavka na bini je ličila na komandnu stanicu spejs šatla: 3 mikrofona, 3 klavijature, jedan sprat bubnjeva.

Svemirko ima novu postavu, a i novi album, poslednji deo triologije. Od prve njihove svirke u Srbiji, u komšijskom Milanovcu, gde sam ih otkrio, ozbiljan sam fan. Kako i ne bih bio kada mi svaku Jutjub plejlistu preseče Tunguzija ili Skalamerija, i to ceo album. Bio je red da ih konačno čujem uživo, među ljudima koji su podjednako svesno birali da đuskaju u suzama.

Mekano č za dobro veče i Laura za početak, kroz klavirski intro. Cura i četiri dećka (onog basistu znam sa Demofesta, iz benda Fire in Cairo) otvaraju kapiju i ukrcavanje počinje. Bend je povezan magičnim kotačima, pesme se prelivaju jedna u drugu, a zbog stiske sa vremenom nema mesta za priču. Muzika govori sve što nam je potrebno. Pored nekoliko hitova sa prva dva albuma, čujemo i novu pesmu i jednu rokačinu za koju kažu da im je najgora stvar koju imaju. Posebno mi se svidela veza između pesme Slučajna cesta, koja se završava izjavom - nisam čovek, ja sam budala, nakon čega se odmah skočilo u Odgovoran ljubavnik.

Po onome što sam čuo i doživeo ove večeri, Svemirko je i dalje najinteresantniji regionalni bend koji možemo da krivimo ili da slavimo što nas je sve podučio sint popu i od emo muzike napravimo emotivnu glazbu. Nova postava je usvirana, očigledno se dobro zabavlja, a uz curu za klavijaturom, koja strpljivo čeka kroz celu pesmu da bi me provozala melodijom u Zauvijek zen, zahvalan sam što pored nje ne moram više da se ložim na Marka Vukovića. Oduševljenje ne popušta na kraju svirke, pa su povici za bis glasniji i od muzike koja treba da nas primiri. Bend nam dva puta sugeriše da ne mogu da sviraju više, jer sledeći je Vranjković.

U dva ujutru, radije bih spavao nego slušao Vranjkovića na nogama. Njega mogu samo jednom u dve-tri godine, a i to u nekoj sali prediđenoj za tri sata plime i oseke u njegovim pesmama. Ovako, na izmaku snage, odlučujem se da povirim na Dubiozu.

Negde pred Džek barom čujem sa glavne bine one signalne sirene, kojima su nam srednjoškolski DJ-evi bušili glave godinama i hvatam krivinu ulevo. Lea Dobričić je mnogo bolji izbor od isteklog Amazonovog kupona za #balkanmusic bend kakav je Dubioza. Nisam fan elektronske muzike, ali ako me neko pita za DJ-a kojeg volim, uvek imenujem Leu, zbog nekoliko njenih nastupa na kojima sam se neplanirano proveo za pamćenje.

U dobrom društvu, dobro namiren, ostajem do fajronta. Obezbeđenje nas uljudno moli da izađemo iz kluba, a onda da se pomerimo iz dvorišta, a onda uzaludni pokušaji da dozovemo taksi stavljaju na test snagu i volju.

Ovaj tekst je dokaz da sam ipak u štosu i da će nakon dve večeri treća biti kao limunada.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva