Već nakon nekoliko uvodnih minuta filma reditelj Džo Rajt nas tako suptilno koliko i buldožer u staklarskoj radnji podseća da gledamo film koji je omaž, ili, bolje reći, čist kvazirimejk Hičkokovog remek-dela „Prozor u dvorište”. Naime, taj film ide na junakinjinom televizoru ne bi li se nakon nekoliko minuta na istom pojavio još jedan Hičkokov film „Začaran”. Da, jasno nam je, Džo, ne moraš se toliko upinjati – tvoj film će biti voajerski triler u stilu „Prozora u dvorište” i imaće za junakinju osobu čija psiha i podsvest nisu baš načisto sami sa sobom kao i Gregori Pek u „Začaranom”.

Međutim, tamo gde je Hičkok snimio vrhunski film o samoj prirodi toga šta čoveka vuče ka voajerstvu, odnosno o samoj prirodi gledanja filmskih priča upakovavši to lepo u jedan napeti triler, tu „Žena na prozoru” ne postiže gotovo ništa osim toga da izreciklira nekoliko već viđenih motiva i zabetonira ih sjajnim glumcima u minornim ulogama.


Već pomalo istrošena Ejmi Adams je žena koja pati od agorafobije i koja ima nekakvu traumu iz prošlosti, te ne može da izlazi iz svoje neobično ogromne kućetine na Menhetnu (koju ona kao dečji psiholog može da priušti), već vreme između dva kljukanja pilulama provodi špijunirajući novopridošle komšije.

Međutim, dok je Džejms Stujart kod Hičkoka sa slomljenom nogom lečio dosadu i zadovoljavao prirodnu reportersku radoznalost špijuniranjem svojih suseda, otud Ejmi Adams to čini nekako površno, lakomiselno, kao neki vid terapije, skoro pa slučajno. Na kraju filma nam čak biva jasno da njena agorafobija nije ništa specijano doprinela napetosti filma i da nije isikorišćena na pravi način, kao npr. u mnogo boljem trileru „Copycat”, događaji u filmu su manje-više mogli da se dese istim tokom i da je glavna junakinja samo ovlaš gledala kroz prozor istresajući kuhinjsku krpu.

Film se dosta oslanja i na psihološko stanje junakinje koje je očito nestabilno, nosi sa sboom neki tamni oblak prošlosti i skoro nam otkriva preokret previše rano za film, ne bi li ga u poslednjoj trećini okrenuo spram nekog jurnjava-akcijskog momenta koji je očigledno dosnimljen kasnije kada su shvatili da im ipak treba malo živosti i krvi za triler.

Solidni glumci, kao što su Geri Oldman ili Džulijen Mur, protraćeni su za kratko pojavljivanje i očigledno nisu iskorišćeni na pravi način, reditelj je verovatno omađijan Oldmanovim prisustvom dao ovom glumcu samo jednu sočnu scenu u kojoj mu je verovatno rekao: „Geri, sećaš se one Eeeeveeeryboooodyyy!!!! scene u ’Leonu’, e hoću isto to samo jače”, te je Oldman u jednom trenutku ižvakao scenografiju toliko da su mu grede ostale međ zubima.

Međutim, nije fer manje superiornom filmu u odnosu na Hičkokovo nasleđe spočitavati upravo to, uticaj koji su ostavili Hičkovi radovi toliko je intergalno utkan u DNK svakog iole sposobnog reditelja da će se nanosi hičkokijanstva u vidu motiva ili refernenci svakako vaskrsavati, a Džo Rajt, kradući pomalo i od Finečera, pa čak i od Arđenta, uspeva u par navrata da stvori kakav film sa stilom, sa kakvom atmosferom i bojama. Može se to odgledati, dok god ne očekujemo čuda i ne uložimo prevelika očekivanja, ipak se ovaj film kiseli još od kraja 2018. godine.

Na pamet pada i film „Disturbia” koji je takođe iskoristio seting „Prozora u dvorište” ali ga prevrednovao u žanr tinejdž suburbijskog trilera i našao sjajan način da junaka drži prikovanog za kuću (nanogica), ali i jedan stariji televizijski film „The bedroom window” sa Stivom Gutembergom koji je za ovo praktično remek-delo.

Slobodan Novokmet