Vladimir Čiča: Osećam se lepo dok pevam i o najružnijim stvarima jer ih time prevazilazim | INTERVJU
Helly Cherry
Nikada ciničnija i drskija pitanja nisu postavljena nekom sagovorniku na stranicama Helly Cherry zina u bilo kom intervjuu. Ovaj intervju je eklatantan primer kako novinarstvo ne bi trebalo da izgleda. Po hladnokrvnoj novinarskoj beskrupuloznosti ovaj intervju može da se posmatra i kao (anti)omaž "tv hepi" novinarstvu, kada ne bi zapravo bio omaž jednom starom zrenjaninskom "podzemnom" friku koji je, upravo cinizmom, drskošću, bezobrazlukom, beskompromisnošću, beskrupuloznošću i lucidnošću u svom muzičkom izrazu, stigao baš tamo gde je želeo i gde jeste - nigde.
Dame i gospodo, Vladimir Čiča (Mr Midioto, Tandrkadžije, ex-Sukob Interesa, ex-Sepsa) ekskluzivno za Helly Cherry.
Vladimir je pre dvadesetak godina zajahao, doduše ne gitarskog mrtvog konja nego tvrd kurac muzike, druženja, preispitivanja sebe i okoline, inata i estradnog neuspeha. Vremenom se navikao na ovu vrstu rektalne stimulacije i ne planira da sa pomenutog sjaši u skorije vreme. Mislim da nisam još uvek poludeo, a ako mi ne veruješ možemo pozvati psihijatra koji će garantovati za mene. Možda. Imao sam svojevremeno jednu ili dve probe u Bigz-u kada je tada mladi i nepoznati beogradski bend (koji neću ovom prilikom imenovati jer verovatno ni ne žele da se pojavimo u istoj rečenici) došao na lošu ideju da me isprobaju kao frontmena. Bili su relativno zadovoljni mojim neumećem pevanja, problem je nastao kada sam na sledeću probu doneo svoje tekstove za njihovu muziku. Tada su mi objasnili da bi oni ipak voleli da se svide ljudima a ne da steknu neprijatelje. Tekstovi i ja smo se zahvalili na pažnji i odjebali zauvek odatle. Pozdravljam bend ovom prilikom.
Kolike su razmere kulturne traume kroz koju umetnik mora da prođe da bi počeo da prebira po sintovima iz osamdesetih u retrofuturističkom nadahnuću? Da li je tome posredovala prevelika količina filmova iz osamdesetih u karantinu ili si možda otkrio Nikolasa Refna i tako probudio neonskog demona u sebi?
Rođen sam i odrastao na sranjima osamdesetih, tako da mi je sint album uvek bio na “moram ovo nekada da uradim” spisku želja. Obožavam određene vrste kiča u svemu što radim (siguran sam da niko nije primetio), tako da ne smatram da sam ovim albumom napravio neki veliki iskorak u nepoznato. Pogodio si ovo sa starim filmovima i karantinom, dovoljno sam mator i previše upoznat sa procesom stvaranja muzike i filmova pa nažalost vidim i čujem korporativni uticaj i otrcane šablone u modernoj kulturi. O, kako li sam samo pametan. Poenta je da kad god odgledam neki novi blokbaster, posle toga moram pogledati par starih filmova da sperem kretenizam sa mozga. Tu se uvek nađu fantastika i horor osamdesetih, tako da je neonski demon oduvek prisutan. Nema nikakvog zanimljivijeg i pretencioznog objašnjenja. Što se tiče prebiranja i kulturne traume, oduvek sam bio protiv žanrova i postojeće kategorizacije muzike i koristio obavezni “babe & žabe” pristup. Pank publika me je etiketirala kao pankera kada je videla moje frizure i čula drkadžijske tekstove, da bi mi potom brže-bolje okrenula leđa kada je shvatila da nemam nameru da joj se dodvoravam i koristim njoj omiljene šablone ponašanja i delovanja. Veći deo toga što se kod nas smatra “buntovnom” muzikom je samo obični teatar besa i pozeraj bez poente, iskrenosti, rizika i služi samo tome da se bendovi uguze zajedno u neki nazovi pravac i udobnu uniformu jer će se tako kalupirani osećati potrebnim, voljenim i prihvaćenim. Ne smatram da sam bolji od njih ali mislim da sam u prednosti jer mi zvone testisi za lajkove, preglede i aplauz. Nisam u ovome zarad ega, ovo je jedino što zaista umem i volim da radim. Nema kompromisa.Što kažu naši stari, a i poneka naprednija čeljad – nema dobrog sintvejva bez jakog zadaha pakla jugonostalgičarskog mentalnog pomora. Šta je slededeće – yugowave / vaporwave sa socrealističkom estetikom i zrenjaninskim Vodotornjem na omotu? Nazire li se baš isti taj Vodotoranj već na ovom omotu? Da li je đavo ovde u detaljima?
Što se tiče ovog albuma, meni je potpuno rame uz rame sa svime što sam do sada snimio. Pesme su u istom duhu, jedini pravi izazov mi je bio da vidim da li ću moći da se izborim sa sintisajzerom umesto sa gitarom. Zaključio sam da podjednako loše baratam sa oba, ali sam prezadovoljan rezultatom. Nemam nekih konkretnih planova za buduće egzibicije, konsultovaću onaj spisak želja koji sam pomenuo pa ćemo videti gde će me to odvesti. Kao što si i sam vešto primetio, đavo jeste u detaljima ali ne mora da znači da sam ih svih i ja potpuno svestan. Ne stavljam zrenjaninske motive na album zato što sam lokal patriota – nisam ni blizu, stavljam ih da bi približio ljudima odakle potičem i šta je sve uticalo na formiranje kreature kakva sam danas. Ovo mi je, valjda, dvanaesti album. Mislim da je to prilično jebeno velik uspeh za anonimnog šupka iz socijalno retardirane sredine. Ako sam ja kao sranje pevač, sranje gitarista i osrednji kompozitor uspeo da sve to pretvorim u albume koji su zabavili a ponekad čak i inspirisali mali broj ljudi da urade sa sobom nešto zanimljivo, zašto bih ikada sve to menjao za neku usranu karijeru? Ne zajebavam vas, smrtno sam ozbiljan i kad lupetam gluposti.
Preslušavajući album zaista sam istinski uživao u milozvučnim tonovima, sve dok nisi počeo da pevaš o kojekakvim antivakserima, patrijarsima, neonacistima, kriznom štabu i ostalim svakodnevnim i ne baš milim pojavama, a onda mi je nepovratno splasla erekcija. Razumem ja i bunt i nepodilaženje publici i sve, ali ide li to baš uz ovakav muzički izraz? Šta si tim kontrastom tačno hteo da postigneš?
Što se tiče erekcije, čitao sam da se problem održavanja iste može rešiti nekonzumiranjem pornografskih materijala. Trebalo bi da ti već za nedelju-dve bude bolje. Kontrast između melodične muzike i mračnog teksta je nešto što sam oduvek obožavao i obilato koristio. Ne gađam teme da bih se pokazao zajebanim i buntovnim (nisam), već kao i i uvek samo izbacujem svoje utiske i razmišljanja u krajnje sebične, terapijske svrhe. Pokazalo se da i drugima mogu biti od koristi. Osećam se lepo dok pevam i o najružnijim stvarima jer ih time prevazilazim i pobeđujem a pritom pride i stvaram nešto nalik muzičkoj debati koja me uvek gura ka tome da se iznova zaljubim u život. Depresija je jedna strana novčića, sa druge je sve ono što valja. U muzici volim da se taj novčić konstantno vrti.
Prvo bi Sepsa. Onda bi Sukob Interesa. Trenutno se pankerska strana tvoje ličnosti ovaploćuje kroz ime Tandrkadžije. Između te tri inkarnacije nema suštinke razlike. Već sam sa Tandrkadžijama očekivao nekakav ozbiljan zaokret, ono isti vrag ili barem ja ne vidim razliku. Kada ste kao Sukob Interesa objavili da se raspadate, mi smo vas već i sahranili i oplakali, kad ono, ne lezi vraže, dobismo isto tandrkanje, s tom razlikom što je Devića baš bilo briga da zapravo i odsvira te bubnjeve, pa je ostalo u midiju. Čak si i Raduleta (Atheist Rap) opet zeznuo da ti svira bas. Možeš li da baciš malo svetla na celu tu misteriju, uz malo prljavog veša pride ako može, da i mi malo zaličimo na tabloid i da nam skoči broj kliktaja?
Ok, sam si tražio. Biće malo prljavog veša ali i puno mog filozofiranja. Kod svih tih inkarnacija benda koje si nabrojao (fali još dva-tri komada), zajedničko je to što sam u 99% slučajeva upravo ja bio taj koji piše pesme i vuče celu stvar na svojoj grbači. Nije ego trip nego činjenica. Tuđi doprinosi su uvek bili dobrodošli ali su se retko kada dešavali u osetnoj meri. Kada svirka bude sranje – ja sam kriv jer mi je pukao glas ili mi se raštimavala gitara. Kada svirka bude do jaja – svi smo bili genijalni. To su klasična govna koja glavni majmun u mašineriji mora konstantno jesti i cena koju sam spreman da platim dokle god se ostali učesnici barem malo trude. Srđan Dević je vanzemaljac sa kojim sam odrastao i kog iskreno volim uprkos tome što mu nije strano da bude stokaratni šupak. Svašta smo prošli zajedno i sada možemo i da se ne viđamo po godinu dana pa da se obradujemo jedan drugome kad sednemo da pijamo kafu. Kao juče. Muzički, on mi je bio najveća podrška i najgori neprijatelj. Došli smo do tačke da ne mogu sa njime da razgovaram o muzici jer nema pojma o čemu pričam, pošto kod kuće sluša samo svoj bend i ništa drugo ga ne zanima. Ostao je zaglavljen u našem detinjstvu i nikako mi nije polazilo za rukom da ga odatle iščupam i probudim mu interesovanje za nešto novo. Bio je neviđeni potencijal da postane jedan od najvećih bubnjarskih jebača i šoumena, ali falilo mu je truda i posvećenosti da se to i ostvari. Umesto toga, otkrio je da kompjuter mnogo bolje svira bubanj od njega. Nema fizičkog napora i znojanja, skuvaš kafu, uzmeš miš i album ima savršen bubanj. Odvratno kompresovan, sa preglasnom nogom i činelama koje čine da se pored sve muzike najglasnije čuje jebeno “VUŠ-VUŠ-VUŠ-VUŠ”. Tako da od 11 albuma sa Devićem, samo dva imaju pravi bubanj koji je on zaista odsvirao. Jebaće mi mater što sam rekao, ali i nije neka jebena tajna. Većina bendova to radi i učestvuje u krajnje debilnom takmičenju oko glasnoće snimka. Zato albumi do pre 30 godina zvuče bolje od ovog prebudženog sranja danas. Nije mi bitno da li ću se snimati preko pravog pojačala ili samo ubosti gitaru u komp, bitno je da svirka mora da prođe kroz moje trapave prste i da krajnji rezultat bude što bliži tome ko sam ja a ne tome šta bih voleo da budem. Tako da ne osuđujem bendove koji se zarad snimanja albuma koriste kompjuterskim mađijanjem, dokle god bubnjar može uživo da replicira to što je otkucao na kompu i da drži jebeni ritam. Isto važi i za moje pevanje. Postoje silni softveri koji bi od mog kreštanja napravili Pavarotija, ali čemu to? Na svakom albumu sam ostavio gomilu sitnih grešaka i na vokalu i na gitari da bi se čulo da sam to ja. Nesavršen, običan, seronja iz susedne ulice. Da dam klincima do znanja da ako ja mogu – može i bilo ko od vas. I to verovatno i bolje. Problem koji imam sa pankom (zadržaću se na njemu jer su me tako oduvek etiketirali) je taj što podrazumeva uniformu. Ne mislim samo na frizure i martinke (imam i njega i njega) već na apsurdnost cele priče. Pank je nešto što se desilo tamo i onda. Voljan sam da priznam njegov nepobitni uticaj na mene i muziku koju stvaram, ali koliko ima njega – ima i sto drugih kuraca koji su podjednako bitni. Kad bi otvorio muzički folder na mom kompu, ono što se naziva pankom bi zauzimalo otprilike 20% mesta. Žanrovi služe muzičkim prodavnicama da lakše sortiraju albume i brže pronađu ciljnu grupu kojoj bi ih prodali. Jebeš to. Elem, razišao sam se sa Devićem jerbo sam se umorio od konstantnog prepiranja i određene etikete koja u našem selu ide uz njegovo prezime. Glupo mi je da o tome govorim javno, ali mogu da vam ponudim pesmu koja to savršeno dočarava - Common People (Pulp). On i ja smo kao tip i riba iz te pesme. Ja sam taj tip koji potiče od radničke klase a on je kao tu opevana riba. Bez da smo se ikada kresnuli ili poželeli da to učinimo. Mada, ako me sećanje dobro služi, jednom sam ga poljubio u usta zarad opklade. Tandrkadžijski album je trebao biti novi Sukob Interesa, ali pošto smo se razveli u toku pravljenja istog, obostrano smo se složili da će biti objavljen pod novim imenom. Taman sam se pomirio sa time da sam završio sa nerviranjima oko imanja benda a onda mi je Radule pustio buvu i posrao sve moje planove. Koliko opcija odgovora može postojati kad te lik sa postera tvoje tinejdž sobe pita da li bi želeo da imaš bend sa njime? Da kažem da neću? Aha. Radimo na tome da, ukoliko se svirke ikada vrate u pređašnji oblik postojanja, budemo spremni da se pokažemo. Mada smo do sada više vremena proveli družeći se porodično i to mi je takođe strava. Prijateljstvo mi je bitnije od benda. Uvek bilo i biće. Njega bi morao da pitaš zbog čega se odlučio da svoje preostalo dragoceno vreme (mator je kao Broj Jedan) provodi sa mnom a ne nekim neuporedivo boljim muzičarima. Možda hoće da me naguzi, moraću da budem pažljiviji ubuduće. Đubre jedno matoro.
Skolon si tome da u svojim tekstovima dovodiš autoritete u pitanje, kako one najočiglednije i najokoštalije – političke, crkvene, tradicionalističke i tome slično, tako i one iz domena popularne kulture kod nas koji nisu ništa manje okoštali u kolektivnoj (ne)svesti nacije. Ne želim ponovo da se vraćamo na listu imena čiju si “bogomdanost” maestralno i sa puno duha izvrgao ruglu. Ako nekoga to interesuje neka sad ovog momenta uzme da preslušava celokupnu diskografiju. Želim da se dotaknemo malo nekih skorašnjih strujanja na muzičkoj sceni ako uopšte pratiš šta se dešava. Drugim rečima – ko bi tu još mogao eventualno da se nađe na udaru ubuduće?
Ne pratim nikakvu scenu. Pošto sam na pragu četrdesete, planiram da se potpuno uljuljkam u “boli me kurac šta je sada popularno” privilegiju koju dobijaš ukoliko se dovoljno dugo održiš u životu. Kod nas sve “novo” dolazi iz Beograda a ja nikada nisam bio zainteresovan za njinu školu muzike. Nisam taj kliše Vojvođanin koji hejtuje sve sa one strane Dunava, nego postoji određeni stil koji oni svesno ili nesvesno koriste i koji me uprkos uloženom trudu odbija. Voleo sam Vampire i Nešu Leptira kad sam bio dete, nisam ništa drugo zapatio posle njih. Mislim da sam za ovih dvadesetak godina možda tri puta svirao u Beogradu i nisam imao neki osećaj posebnosti. Možda zato što niko nije došao da nas gleda! Šalim se. Ne šalim se. Nekada su takozvane scene imale smisla, jer su podrazumevale gomilu međusobno različitih bendova koji potiču iz iste plodne sredine pa idu zajedno u paketu kod izdavača ili vlasnika klubova. Danas imaš svirke sa po 3-4 identična benda koji sviraju zajedno da bi prodali više od 50 karata. Ne hvala, sviraću sam i prodati 10.
U krajnjoj liniji, biću srećan dokle god stvaram novu muziku. Naravno da bih kad mislim da je nešto valjano voleo da to neko i čuje, ali mogu biti i savršeno srećan ako snimam stvari sa prijateljima i samo ih okačim na net bez velike promocije. Kao i do sada. Nikada se neću ovim baviti profesionalno. Ne zato što je to nešto loše (nije, osim ako si jebeni tezgaroš) nego zato što ovako imam svu moguću slobodu da radim šta i kako hoću. Nisam “pravi” muzičar, nemam karijeru, ja sam samo za nijansu veći čudak u odnosu na slučajne prolaznike koji je imao tu sreću da je u trenutku kad je počeo da sere i pametuje neko odlučio da mu stavi mikrofon ispred njuške.
Ko su sve ljudi koji su prodefilovali i ostavili svoj pečat na albumu "Kako je propao synthwave" u smislu produkcije, artworka i ostalog? Čuju se tu i neki gosti u vidu sempla.
Imaš spisak tih stvari u opisu videa na Youtube-u ili na omotu albuma ako ga skineš sa Bandcamp-a. Neću da razotkrivam identitete onih koji su potpisani pseudonimom. Album je miksao moj stari drugar i dugogodišnji saradnik Iva, pošto za miksanje još uvek nemam živaca i vremena da ga sam savladam. Ivu sam i do sada iz zajebancije na albumima potpisivao kao producenta, jer nam niko nikada nije ništa producirao. Posao pravog producenta je da ti u studiju kroji zvuk benda, menja pesme po svom ukusu i ostavi lični pečat na albumu. Bude li to nekada neko pokušao da mi uradi, neće naići na pozitivnu reakciju i razumevanje sa moje strane. Pošto smo ovog puta samo Iva i ja bili uključeni u proces miksanja, sve je završeno bez trunke nerviranja i brzo - bez da je i kuso. Artwork su radile talentovane ručice Srđana Stankovića sa kojim je takođe milina sarađivati. Srđa je maestro za sve što se crta, radio mi je omote, tetovaže, majice… itd. Koga zanima, neka ukuca “Bruxicity” na fejZbuku.Hajde da se osvrnemo još malo na tvoj prethodni album "Molim vas gospodine, mogu li dobiti još malo?" koji si izdao pod nazivom Tandrkadžije po prvi put, a koji je s pravom ostao (ne)zapažen. Sa kojim se sve društvenim pojavama i nepočinstvima isti obračunava i šta novo donosi u muzičkom smislu, ako išta?
Tandrkadžije su, po mojim standardima, prošle zapaženo. Nisam nikome od medija ništa slao a puštali su nas Daško i Mlađa i još tu i tamo poneka radio stanica. Najbolji komentar koji sam dobio za taj album glasi: “Uspeo si da se posereš u sve segmente društva”. Mislim da mi je jedan od najboljih do sada, a lični favorit mi je Novogodišnja pesma. Tu ti je taj moj patentirani “lepa melodija plus mračni tekst” pristup koji savršeno opisuje neiskrenost novogodišnjih praznika. Iz ugla odraslih osoba naravno, dečije gluposti podržavam. Drugi omiljeni momenat mi je to što sam nagovorio Raduleta da imitira Bajagu i peva “Evo ti pogrešne pilule za lilule” u pesmi Rutinska operacija koja opisuje kako sam se proveo sa slepim crevom i Zrenjaninskom bolnicom. Ma ima sto takvih stvari na albumu, nije zanimljivo kad se prepričava. Ne donosi ništa novo u muzičkom smislu, ali sve što donosi je JEBENO DOBRO.
Godine 2013. izbacili ste i dokumentarni film pod nazivom "Sukob Interesa: Ljubavna priča". Zašto bi neko ko je smogao snage da još ne odustane od čitanja intervjua trebao da pogleda taj film (ima na You Tube-u) i baci dva sata svog života? Šta se tu sve može videti? Ima li nekog eksplicitnog sadržaja?
Dokumentarni film smo uradili delom iz zajebancije a delom iz bezobrazne pretpostavke da nepoznati bend treba da ima film o sebi. Pa još i da smara ljude da treba da ga odgledaju. Dević i ja smo ga uradili zajedno. Njegov zadatak je bio da prebaci svu arhivu benda sa video traka na komp. Moj zadatak je bio da od toga svega izmislim i izmontiram film. Izabrao sam pristup koji do tada nisam video da je neko upotrebio, a to je da poređam snimke hronološki da sami ispričaju priču bez nekih dosnimljenih naracija i intervjua. Uzmi u obzir da film pokriva period samo tu negde do drugog ili trećeg albuma Sukoba jer smo do tada uveliko prestali da vukljamo sa sobom kameru, kao i da je moja prva verzija filma (Režiserov Rez) trajala barem sat vremena duže od ove. Mislim da nema nikakvih eksplicitnih momenata, ako ne računamo neke klipove klinačkih proseravanja i pijanstva. Ima dosta toga čega bi trebalo da me bude sramota ali je namerno ostavljeno da bi nas prikazalo realno a ne boljima nego što jesmo. Što se tiče gledanja dotičnog filma, bacali ste dragocene sate života na mnogo gora sranja od ovoga. Sigurno sam bolji producent i režiser od Dragana Bjelogrlića i Radoša Bajića.
Ako ne želiš da pričaš o novotarijama na sceni, možeš li barem da nam otkriješ nekakvu tvoju no-no listu svih vremena, a da se pritom ne vraćaš na one koje si već obesčastio svojim pesmama a da oni to i ne znaju?
Nisam upućen o novotarijama i scenama, tako da ne mogu ništa ni da kažem o njima. Siguran sam da postoji gomila klinaca koji imaju super bendove od kojih će možda jedan od pedeset dočekati da snimi album pre nego što se raspadne. Tako je bilo i krajem prošlog veka kada sam i ja počinjao, tu se nikada ništa ne menja. I dalje uspeh zavisi od toga koliko si voljan da se zavučeš u medijski šupak grada Beograda, i koliko si hemoroida usput spreman da celivaš da bi se uopšte pomenutom približio. Ali, gledano s vedrije strane novčića, danas svako može nešto snimiti u svojoj sobi i okačiti na net. Tako da, jebite se klinci, imate sve moguće uslove da napravite nešto svoje i bez tuđih uplitanja i loših kompromisa podelite to sa (nezainteresovanim) svetom.
Nemam no-no listu bendova jer mi je i to kretenski i sužavalo bi mi pogled na sve. Naravno da postoji gomila bendova i muzičara koje bih polio benzinom i zapalio, ali to je nešto što ima svako ko je u muzici svim srcem i opsednut njome. Ako neko želi da misli i veruje da su Partibrejkersi, Riblja Čorba i tome slični vrhunac buntovne, inteligentne i iskrene muzike jer su ih mediji decenijama uveravali o tome, ko sam ja da im to uskratim? Bilo bi takođe nepotrebno izjaviti da su mi npr Hornsman Coyote i njegov govnjivi Eyesburn nešto najgore što se ikada desilo na domaćoj muzičkoj sceni jer je nepopravljivo sjebalo koeficijent inteligencije publike i unazadilo muziku više nego sav turbo folk i Pink zajedno. Neću da ti nabrajam koga sve i šta ne volim, ja sam sada odrasla i zrela osoba koja je iznad tih niskih pobuda. Imate li možda malo vremena da popričamo o Isusu Hristu, našem Bogu i Spasiocu?
Pod kojim imenom i u kom fazonu izbacuješ svoje sledeće (ne)delo sledeće godine? Hvala ti na razgovoru. Ako te još nešto nisam pitao, a prosto to nešto vapi da izađe iz tebe, sad je momenat.
Nameravam da se pozabavim Tandrkadžijama i živim svirkama, nemam nikakve konkretnije planove. Hoću da kad se ustale probe proberemo i usviramo neki jebački repertoar i sviramo ga pred ljudima koji prvi put čuju te pesme jer tako najbolje mogu da posmatram reakciju publike. Nemam pojma šta budućnost nosi. Ni ovaj sint album se verovatno ne bi desio da nismo fasovali koronu i karantin, pa sam sa laptopom bežao po kući od dece i rešio da iskoristim nepriliku. Neću više da gušim, hvala ti na ovom intervjuu. Nadam se da ga nisi odradio samo zato što si izgubio neku opkladu.
Intervju priredio: Aleksandar Petrović