Viktorija Milošević: Rok kamp za devojčice me je odveo do Exita, Islanda i dokumentarnog filma | INTERVJU



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Koliko je samo malo inicijacije, podrške, davanja vetra u leđa i usmeravanja u željenom pravcu potrebno individui da započne samostalno i nesmetano da se razvija i ostvaruje svoje potencijale i talente u društvu, odnosno pronađe sebe u haosu postojanja, svedoči priča o Viktoriji Milošević, sedamnaestogodišnjoj tinejdžerki iz Smedereva, njenoj mentorki Seleni Simić i rediteljki Mini Petrović; a koliko baš to malo najčešće izostane rastočeno i dezintegrisano negde u sistemskim razvalinama zvanične kulturne i omladinske politike i obrazovanja. Srećom, postoje i inicijative, kao što je Rok kamp za devojčice, koje vraćaju veru i inspirišu kroz priču kao što je ova, a koja je ovde data iz vizure njene najmlađe protagonistkinje, u formi intervjua. 

foto: Srđan Branković

Helly Cherry: Viktorija, kako se razvijala tvoja strast prema muzici? Možeš li nam otkriti koji su to izvođači ili albumi presudno uticali na tvoje formiranje i kako si došla do njih? Ko je odgovoran za to? Kada si prvi put uzela instrument u ruke?

Viktorija:
Strast prema metal muzici se razvila još u IV i V razredu osnovne škole, kada sam počela da slušam sastave kao što su Nightwish i Alogia. Kasnije sam saznala za Black Veil Brides, koji su mi još uvek omiljeni bend i Christian Coma, njihov bubnjar, sada mi je najveća inspiracija. Gitara mi je bila prva želja, ali su pre tri godine bubnjevi ipak preovladali.

Helly Cherry: Kako si saznala za Rok kamp za devojčice i kako se dogodilo da uzmeš učešće u istom? Možeš li da podeliš sa nama tvoje impresije o tom kampu i da nam ukratko opišeš kroz kakav program si tamo prošla i gde te je sve to odvelo?

Viktorija:
Vremenom sam saznala i za srpsku metal scenu i počela mnogo više da slušam naše bendove. Tako sam upoznala Selenu Simić, bubnjarku sastava Nemesis, koja me je pozvala da učestvujem na prvom Rok kampu za devojčice. Tada sam i odabrala bubnjeve. Imale smo sedam dana da se spremimo za završni koncert, iako većina nas nikad pre nije svirala nijedan instrument. Posle kampa sam nabavila svoje bubnjeve i nastavila sama da vežbam i zbog mog truda, kamp me je odveo na Exit, internacionalni kamp na Islandu i sada imam i dokumentarac o sebi.

Helly Cherry: Koliko u proseku vremena dnevno provodiš svirajući i slušajući muziku? Kako se to uklapa sa ostalim tvojim obavezama?

Viktorija:
Muzika je ceo moj život i zato je prisutna u mojoj svakodnevnici. Po ceo dan slušam različite žanrove, kada učim, obično post-punk i EBM, dok igram igrice to bude neki death/speed metal. Dok sa drugaricom pravim nu-rap-speed-melodic death metal bend (smeh). Sada tokom raspusta, imam vremena da sviram po ceo dan, stalno snimam nove obrade na bubnjevima, učim nove pesme, vežbam duplu pedalu, dok tokom škole to ponekad i nije slučaj. Trudim se da ostvarim što bolji prosek zbog fakulteta pa ponekad prođe par dana da ne sviram, ali uglavnom sve to nadoknadim.

foto: Marija Jovanović
Helly Cherry: Kako tvoje okruženje i porodica reaguju na tvoje bavljenje muzikom sa tolikom strašću i posvećenošću?

Viktorija:
Porodica reaguje sjajno, imam svu podršku roditelja od samog početka jer smo skoro odmah posle Rok kampa kupili bubnjeve. Tata je imao strpljenja da, iako nije bio neki kvalitet, vozi čak u Aradac (mesto kod Zrenjanina), ali se sve ipak isplatilo jer sam svakako vežbala, a vremenom skupila novac za bolje bubnjeve. Od okruženja imam malo manju podršku, na primer više me podržavaju ljudi sa interneta i možda stariji sugrađani nego što to rade moji vršnjaci, pogotovo sa kojima idem u školu. U osnovnoj me nisu baš mnogo voleli, a ni ja njih iskreno, sada, u srednjoj sam autsajder, ali dokle god imam podršku ljudi od kojih mi znači i koji su mi bitni, ostalo okruženje i nema toliki uticaj na mene.

Helly Cherry: Gde si do sada i s kim sve javno nastupala?

Viktorija:
U početku sam imala svirke sa Rok kampom i bendovima napravljenim na istom, ali prva svirka nevezana za kamp je bila sa bendom Nemesis u Elektropioniru 2018. godine, gde sam zatvorila koncert njihovom pesmom “Savages”. Nakon toga, sa kampom sam nastupala u Kombank dvorani (osim što sam tu pevala). Vremenom je bilo sve više svirki i koncerata, usledio je nastup na Exit festivalu i na Islandu na Internacionalnom kampu 2019. godine, i jedne od poslednjih svirki su sa gitaristkinjom Janom Ćosić, gde smo bile predgrupa bendu Iskaz u Vršcu i na Zappa Barki. Trenutno čekam da se smiri situacija sa koronom i da eventualno gostujem na dva koncerta Kaliopi, jer sam osvojila tu nagradu u njenom takmičenju tokom karantina.

Helly Cherry: Koji ti je od tih nastupa posebno drag i zašto? Možeš li nam preneti svoje utiske sa Islanda? Gde si tačno svirala pred najvećom publikom do sada i kakav je to osećaj za tebe bio?

Viktorija:
Za svaki nastup bih mogla da odužim priču od po pola sata zašto je bio sjajan i divan, ali za ovo pitanje ću odabrati koncert na Islandu kojim smo zatvorili kamp. Želela sam nekako da moj bend svira poslednji jer mi je to delovalo simbolično, i to se zapravo i ostvarilo, bila sam presrećna kad su nam dali raspored i kad sam videla da ćemo mi bukvalno zatvoriti koncert. Bilo je dosta ljudi, računajući sve učesnike kampa i nekih Islanđana koji su došli da čuju o čemu se radi, sala je bila puna, svirala sam svoju prvu originalnu pesmu "Confused Yellow" i nakon svirke odmah otrčala Seleni u zagrljaj, rasplakala se, što od sreće jer je to bilo divno iskustvo, što od tuge što ćemo uskoro kući. Ali, eto taj koncert ima neki poseban uticaj u odnosu na ostale, verovatno zato što je, pre svega, bio na Islandu, i zato što mi je to bilo prvo putovanje van Srbije.

foto: Risto Delić (Zappa Barka)
Helly Cherry: Rediteljka Mina Petrović snimila je dokumentarni film o tebi pod nazivom “Viktorija, 15” kao svoje debitanstsko ostvarenje i master rad. Kako si upoznala Minu? Možeš li da nam ispričaš kako se sve to odvijalo?

Viktorija:
Minu sam znala još otkad je svirala u sastavu Jenner, sem što ona mene tada nije poznavala. Međutim, vremenom se okrenula filmu i montaži, i želela je da kampu doprinese tako što će snimiti film za isti. Prvi plan je bio da Selena i ja budemo glavni likovi, ona kao mentorka, a ja kao učesnica da predstavljamo kamp. Ali, na kraju je shvatila da bi film o kampu bio samo reportaža, dok bi film o meni imao autentičnu priču, ali naravno kamp i dalje igra veliku ulogu u filmu zato što me je on inspirisao da postanem ono što sam danas, kao i da još uvek radim na sebi. Film smo snimali u Smederevu, mom rodnom gradu, u Knjaževcu na koncertu treće generacije Kampa i na Islandu, kada sam otišla na internacionalni kamp.

Helly Cherry: Gde je do sada film sve prikazivan i kakve su reakcije publike?

Viktorija:
Film je premijerno prikazan na Beldocs festivalu prošlog septembra, zatim u Etno klubu u Smederevu, pa na Dok'n'Ritam festivalu, gde je film osvojio specijalnu nagradu, posle toga je ušao u hitove Beldocsa i ponovo bio prikazan u Dvorani Kulturnog centra. Publika je sjajno reagovala, na kraju premijere na Beldocsu je svih stotinu prisutnih ljudi aplaudiralo, a definitivno najlepši osećaj na svetu je bio kada sam se sa celom svojom ekipom poklonila svim tim ljudima.


Helly Cherry: Imaš i svoj You Tube kanal gde kačiš snimke na kojima sviraš obrade na bubnjevima. Kako ljudi reaguju na iste? Ima li možda već nekih indicija o osnivanju autorskog benda? Stižu li ponude?

Viktorija:
Reakcije su uglavnom pozitivne, uvek se nađe jedan ili dva dislike-a, ali mislim da su to iste osobe koje čekaju da okačim snimak da bi bile među prvim reakcijama. Obrade za sad snimam telefonom, ali mi je velika želja da imam uslova i za profesionalno snimanje u studiju. Ponude za bend uglavnom stižu iz drugih gradova, i za sada, nažalost, ništa nisam mogla da prihvatim zbog prevoza i ostalih stvari. Trenutno radim na bendu Affliction koji je zapravo više online projekat sa gitaristkinjom Andreom Radojčić iz Zrenjanina. Imamo u planu snimanje nekih autorskih stvari u studiju, ali zbog korone ništa ne možemo zasigurno da kažemo. Mada, čim upišem fakultet i preselim se u Beograd, jedan od prvih ciljeva mi je osnivanje benda. Doduše, smatram da većina ljudi na bend gleda kao na pijanke na svakoj drugoj probi i obavezno duvanje i pijančenje pred svaku svirku. Ja bih da nađem ljude koji su ambiciozni i koje prvo zanima muzika i vežbanje, a tek kada ostvarimo određeni cilj možemo da pijemo i uživamo.

Helly Cherry: Andrea Radojčić je moja mlada i talentovana sugrađanka. Svi koji pratimo dešavanja ovde u Zrenjaninu poznajemo je sa svih mogućih muzičkih događaja. Drago mi je da ste se upoznale i da svirate zajedno. Šta bi poručila upravo svojoj generaciji generalno, a onda i drugim devojkama koji poseduju talenat kao ti ili kao Andrea? Hvala ti na razgovoru za HC. Poslednje reči su tvoje.

Viktorija: Da, Andrea je sjajna i mogu da kažem nešto najbolje što mi se desilo u skorije vreme! Prva osoba koju sam upoznala da ima toliko entuzijazma i volje da stvaramo, sviramo i pravimo originalne stvari. Svi su mi uvek bili u fazonu: “Ajd' pošalji mi taj tekst, pa ću smisliti neku muziku” i nikada to ne urade. Dok mi je ona posle možda pet dana poznanstva poslala rifove, melodiju i celu solažu za jedan moj tekst.

Svojoj generaciji bih možda poručila da ima malo više razumevanja za ljude koji su drugačiji (svako je poseban na svoj način, ali mislim na one koji se pogotovo ističu izgledom ili interesovanjima koja nisu baš uobičajena) i da ne budu toliko puni mržnje prema drugačijem, već da se međusobno podržavamo. Drugim devojkama koje su kao ja, a i generalno svim muzičarkama i muzičarima koji su na početku ili su već odavno u muzici bih poručila da se apsolutno ne obaziru da bilo kakav hejt ili negativne reakcije društva i da ih to ne sprečava da rade ono što vole. Uvek će postojati grupa ljudi koja nas neće voleti i to je totalno okej. Što kaže jedan lik iz mog omiljenog filma “American Satan”: “If no one is hating, then you're not making any impact.” (smeh)

Hvala Vama na pozivu za ovaj intervju, bila mi je čast i zadovoljstvo! I iskreno, otkad sam upoznala srpsku metal scenu i počela da pratim portale kao što je Vaš, želela sam da jednog dana i ja uradim intervju za jedan od njih. Hvala što ste mi baš Vi to omogućili.

Intervju sa Viktorijom Milošević priredio Aleksandar Petrović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva