„Station to Station“, 45 godina ili „It's not the side-effects of the cocaine / I'm thinking that it must be love“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Za obožavanje ovog albuma predznanje nije potrebno. Od uvodnih šumova ’voza’ koji huči u naslovnoj pesmi do fejd-auta poslednje pesme, „Station to Station“ je jedno od najlepših čuda Bouvijeve diskografije.

Sve je tu: novi Bouvijev alter-ego, novi zvuk, jedan perfektni soul-disko, ’najreligioznija’ pesma koju je Dejvid ikada snimio, halucinacije, fank, do sada najlepše otpevana verzija ’Wild is the Wind’.

Vršljanje kroz rilne priče i otkrivanje šta se dešavalo pre uvodnih šumova i u pauzama između pesama čini ga još veličanstvenijim.

Station to Station“ je nastao iz haosa, paranoje, strašne ’dijete’ koju su činili kokain, mleko, ljute papričice i druženje prvenstveno sa Igijem. Dejvid se okružio kokainom, sveskom za beleške i gomilom knjiga koje su podgrevale njegove psihoze – o veštičarenju, beloj i crnoj magiji, Alisteru Krouliju, nacistima i numerologiji. Sa prijateljima koji su ga posećivali raspravljao je „Da li se mrtvi bave poslovima živih? Mogu li da promenim kanal bez daljinskog?“, dodatno zaplašen idejom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“, zbog čega je spavao sa gomilom hladnog oružja ispod kreveta.

Kada je spavao.

„Danima sam ostajao budan. Čak bi i Kit Ričards posustao“, pričao je kasnije. Ono što ga je donekle izvuklo iz tog vrtloga bilo je, paradoksalno, snimanje filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega (sada zamisli kakvo je to bilo stanje ako te rad na takvom filmu vraća u normalnost). Bouvi je prihvatio ulogu verujući da će biti zadužen i za muziku za film. Iako to nije bilo u planu, to je u njemu probudilo novu želju za pisanjem pesama.

Novi studio, novi muzičari i nove inspiracije (Kraftwerk, Neu!, i dalje soul i fank) zavrteli su magnetofonske trake (Bouvi je kasnije tvrdio da se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma). Srećan sticaj okolnosti je učinio da se u istom studiju pojavi i Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje sa njim doveli su do slušanja snimka „Wild is The Wind“ koji je oduševio Sinatru, a Bouvija inspirisalo da ovaj „album ljubavnih pesama one vrste koja se piše bez istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) završi ’šlagerskom’ baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance, koja vlada ovim albumom. „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu, koji se na pesmi zahvalio uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“. U „Word on A Wing“ se Bouvi možda prvi put direktno obratio bogu, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla, koji se mogao sagledati i u „TVC 15“, pesmi nastaloj iz dana kokainskog ludila sa Igijem Popom a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“.

Ta ludorija je uvod u jedan od najboljih ’dvojaca’ u istoriji Bouvijeve diskografije. Dok ga u „Stay“ hladnoća konačno malo napušta (neki kritičari ovu pesmu klasifikuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’), poslednja stanica je taj ’it must be love’ momenat.
Album zatvara „Wild is the Wind“, pesma Dimitrija Tiomkina i Neda Vošingtona, jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno zadovoljan svojim pevanjem.
Zašto je to veliko finale? Pronađite, ako možete, još neki ’šlager’ koji tako razduvava sve oko sebe, doziva vetar da odnese sve i raščisti vam put.

Dejvidu je to uspelo.

Pesma je otišla u fejd-aut, on je krenuo na turneju čiji su koncerti počinjali projekcijama Bunjuelvog i Dalijevog ’Andaluzijskog psa’ (da, kadar sa ’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’.
Mark Špic kaže: „Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Godinu dana kasnije će se uskoro oglasiti ’berlinskom trilogijom’, u koji je otišao da se izleči od kokaina, slave, očijukanja sa nacizmom i pokuša da ponovo otkrije šta je to ljubav.

*

Na za sada poslednjoj listi „najboljih albuma svih vremena“ magazin Rolling Stone je „Station to Station“ rangirao među pedesetak najvažnijih, a magazin „Vibe“ ga je stavio na listu „najvažnijih albuma XX veka“.

Meni je možda važniji po tome što predstavlja dokaz kakva remek-dela stižu sa ivice opstanka.

Station to Station“ je objavljen 23. januara 1976.

Umesto (očekivane?) „Wild is the Wind“ ovoga puta ide jedan ’just a fan editing’ video uradak, od onih koji nastaju iz mnogo ljubavi i sa mnogo truda.

Spremi se za desetak minuta vožnje.



* - Citati preuzeti iz ove knjige Marka Špica o Bouviju >>

Nebojša Krivokuća (prešlicavanje)



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva