Vlada Divljan pokušava da objavi CD "Odbrana i zaštita": Šta mu zameraju Krstić i Šaper? (1996)
Helly Cherry
Avgust 1996: Nijedan objektivan hroničar jugoslovenskog rokenrola danas, ali ni sutra, neće moći da prenebregne kompozitorski i izvođački doprinos Vladimira Divljana originalnom domaćem, posebno beogradskom, rok zvuku.
Iako rezultat ravnopravnog delovanja jakih intelektualnih i kreativnih ličnosti, grupa Idoli svoj uspešan muzički i komercijalni opus, duguje ponajviše - upravo njemu. Idol mnogih generacija mladih, ali i njihovih roditelja, otišao je pre pet godina u Australiju, oženio se i posvetio primenjenom zvuku... u okviru tzv. komponovanja za ekran. Početkom ove godine vratio se nakratko. Sa beogradskim prijateljima formirao je Old stars band i na koncertima u Novom Sadu i Beogradu potvrdio svoje vanserijske kvalitete.
Ti si ličnost za koju nijedan roditelj ne bi imao ništa protiv da mu oženi kćerku! Da li je ta "beatles" priroda tvog karaktera od početka bila dominantna? Koje uticaje trpi muzički ego Vlade Divljana u detinjstvu i mladosti?
VLADA: Pamtim dobro kako sam 1967. videvši na TV reklamu za "Yellow submarine", prvi put čuo za grupu "The Beatles". Prosto sam - otkinuo. Ubedim majku da odemo u Makedonsku ulicu, u Jugoton i kupimo neku njihovu ploču. Bio sam u trećem osnovne škole. Bila je to ploča "Oldest but goldest" - kolekcija njihovih ranih hitova, zaključno sa 1966-67. godinom. Nekako u isto vreme, čuo sam Dubrovačke trubadure! Jako mi se dopala pesma "Luda mladost" i strašno sam poželeo da kupim mandolinu. I kupio sam je, zaista.
S obzirom na tvoj kasniji muzički opus, izgleda da je bio prisutan i uticaj jugoslovenske festivalske muzike. Da li se varam?
VLADA: To je tačno. Još kao mali, počeo sam da reagujem na muziku. Tako mi kažu roditelji. Uglavnom, slušao sam Radio Beograd, Prvi i Drugi program. Tek 1970. počinje sa radom Studio B, koji pomno slušam. Ali i pre toga, na radiju se moglo čuti sve. Izvorna muzika, nije još bilo novokomponovane, tek su počeli pravi narodnjaci sa Lepom Lukić, zatim zabavna, festivalska i, strani rok. Tako, Zdenko, Boža i ja, posebno Zdenko i ja, uz akustične gitare i sa dve drugarice iz zgrade, provodimo čitava leta pevajući festivalske hitove, 1969., pa čak i 1971.
Zdenko Kolar i Boža Jovanović nalaziće se kasnije u prvoj postavi Idola. Od kad datira vaše druženje?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom počinjem da se družim početkom šezdesetih. Stanovali smo u istoj zgradi, na Paliluli u Knez Danilovoj 36. Slušao sam sve, i solidno poznajem, za nekoga iz rokenrola, izvornu narodnu muziku, mada sam napravio samo jedan jedini pravi narodnjak, za film "Šest dana juna". I još jedan, kvazi-narodnjak sa Žikom bubnjarem, ustvari, Srđanom Todorovićem, Brankom Vukojevićem i Sašom Šandorovim. Ne smem da zaboravim i uticaj Korni grupe, na čije sam sve koncerte išao i imam sve njihove ploče.
Kornelije je nudio nešto van pop muzike, van onoga što su radile, na primer, Pro arte. Bila je to manje-više, instrumentalna, progresivna muzika. Kasnije, dopao mi se rad holandske grupe Focus, kao i sve što je išlo ka džez-roku. Mnogo kasnije, pred novotalasnu plimu, recimo, Magazine, Howard Devoto, Gang Of Four, Pere Ubu i Joe Jackson.
Šta prethodi grupi Zvuk ulice, tvom prvom značajnijem bendu?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom, već 1969 i '70., amaterski snimam pesmu "Pomoć, pomoć", koja je posle objavljena na prvom singlu Idola. Ona je ustvari nastala 1968. Samo je tekst malo izmenjen. To danas zvuči, recimo, kao da Siouxi napadaju. Ne možeš da razlikuješ da li je to muzika ili nešto poput indijanskog napada.
Pošto mi tada još nismo ni znali akorde, bilo je to nešto što ja zovem tribal punkom, nepatvorenim plemenskim punkom. Tek 1970. Zdenko i ja, kod Branka Perišića u Braća Stamenković, pohađamo kurs gitare. Sve do osamdesetih, nas trojica, a kasnije Zdenko i ja sa Ristom bubnjarem, i u raznim drugim kombinacijama, sviramo u sastavima: Faraoni, Holipe, Eupa tridi, Merlin, pa onda Merilin...
Na kraju, skrasili smo se u grupi Zvuk ulice, 1977/78. Družili smo se inače i svirali sa ekipom iz kraja, Vladom Ikebanom, Bajaginim bivšim bubnjarem, Cveletom, basistom, džemovali zajedno. Tu se muvala i Pop mašina, Zoran Božinović, Džindžer...
Sa Zvukom ulice imamo tezge u Beograđanki, na šestom spratu. Sviramo svako veče Beatlese, Stonese i naše stvari. Nismo preterano izlazili u grad. Visili smo noću u Poslednjoj šansi. Tamo su sedeli pijanci i muzikanti iz kraja. Šansa, kako su je svi zvali, radila je celu noć, a nama je bilo bitno da pobegnemo od kuće i prebrodimo noć.
Hronika beogradskog novog talasa pisana je i autorskim rukopisom grupe Idoli. Pošto za potrebe ovog razgovora nećemo eksplicirati njen rad, reci, ipak, koji su bili uslovi i uzroci "herojskog doba" jugoslovenskog rokenrola, osamdesetih?
VLADA: Moja muzička transformacija počela je već 1977. U oktobru te godine, u Beograđanki, sviramo "Sheena Is a Punk Rocker". Tu smo svirali pola neki džez rok, a pola tzv. novi talas. Ličili smo pomalo na Stranglerse, imali smo saksofon...
Znači, i pre Idola bio sam u novom talasu. Ja sam se u njemu fenomenalno snašao. Sećam se '80. u januaru, već su nastali Idoli, ali više na papiru, družili smo se, upoznali Papića, ali, zapravo, nismo još imali nijednu probu. Srđan i ja išli smo prethodno zajedno u Osmu gimnaziju, a Krle i on studiraju zajedno na Medicinskom.
Tad je nastala pesma "Gde si sad Cica maco". Snimio sam je kod kuće na kasetašu. Super smo se zezali. Srđan i ja putovali smo Evropom. U januaru osamdesete bili smo u Londonu. Gledali smo koncerte The Boys, Classix Nouveaux i drugih novih bendova. Znači, punk je već bio prošao.
Ja sam se tamo osećao kao kod kuće. Kao da sam mogao da ostanem u prestonici rokenrola i sviram u bilo kom bendu. Imao sam dvadeset dve godine a svirao već dvanaest godina. Našao sam sebe u novom talasu jer je bio eklektičan. Mogao si da radiš šta si hteo.
Grupa Idoli imala je više intelektualne nego rokenrol ciljeve! Da li je to bio i osnovni razlog za prestanak zajedničkog rada?
VLADA: Stoji da smo svi bili jake intelektualne ličnosti, izrazite individualnosti. Valjda se zato sve to i raspršilo.
Možda smo bili prejaki jedni za druge, posle određenog vremena. Čim se tu uvuče televizija, i drugi mediji, čovek počne da doživljava sebe na više načina. Svako ima neku svoju viziju, vidi sebe na određen način i onda se ta vizija suprotstavlja tvojoj pravoj prirodi i onome kako te vide drugi članovi benda. Na to niko nije imun i to iscrpljuje.
Posle medijskog comebacka sa beogradskim i zagrebačkim muzičarima i rada na filmskoj muzici, iznenada, 1991., odlaziš u Australiju? Kako je došlo do toga?
VLADA: Otišao sam zapravo, slučajno, da posetim devojku koja je tamo odrasla i tamo živi. Planirao sam da moju buduću ženu posetim u martu te godine, ali izašla je "Lutka koja kaže ne", sa Giletom, Pikom i Švabom, a onda je uleteo i projekat za film "Crni bombarder", koji smo Gile i ja u najvećoj brzini uradili. Imao sam vizu na mesec dana, spakovao jednu torbicu, "zapalio" u avgustu i - ostao.
U Australiji je na snagu bio stupio dekret da se Jugosloveni koji su se tamo zatekli, zbog rata, ne moraju vraćati. Takođe, moja devojka i ja pomislili smo da bismo mogli zajedno da živimo, venčali se i onda je bilo nedolično da je dovedem u zemlju usred rata.
Tako, umesto da se mi vratimo, u Australiju stižu moji instrumenti. Krenuo sam ispočetka. Pravio sam nove snimke starih kompozicija koji su mi služili kao demo materijal za promociju u Sidneju. Bilo je avanturizma u svemu tome da ostanem i probam. Ruku na srce kod nas i nije bilo puno izazova kad je reč o instrumentalnoj muzici. Niti je filmska produkcija bila razvijena.
Kako je izgledao susret sa dalekim kontinentom?
VLADA: Odmah se vidi da je na južnoj hemisferi. O životinjama manje više sve znamo, uglavnom torbari, a drveće većinom čine eukaliptusi. Palme i razno tropsko cveće deluju egzotično. Ima onih biljaka što love muve, opasnih ajkula... U Sidneju živi najotrovniji pauk na svetu. Zmije su, bilo morske ili kopnene, izuzetno opasne.
Nažalost, još uvek nisam posetio Srednju Australiju, gde žive Aboridžini čija me spiritualnost i čiji me muzički instrumenti neobično privlače. Australija je zanimljiv mix rasa i boja koji tek poslednjih dvadesetak godina zadobija imidž multikulturalnosti.
Tamo si najviše radio muziku za filmove i špice, posebno na australijskom multikulturnom i multijezičkom kanalu SBS. Takođe, tvoje interesovanje se od harmonije okreće čistom zvuku, ambijentalnoj kao i etno-muzici. Kako čovek prevali put od hit makera do "komponovanja za ekran" kako se taj vid produkcije naziva?
VLADA: Mene je instrumentalna filmska muzika, kao i muzika za raznorazne projekte, oduvek interesovala. Radio sam muziku za studentski film Gorana Gajića, čak i za neke vojne filmove o letenju. Koristio sam muzičke "tepihe", sintisajzere za neke reklame.
Komponujući filmsku muziku došao sam u totalni kontakt sa zvukom. Još 1992. godine na njihovoj Akademiji (AFTRS) upoznao sam, radeći na jednom studentskom filmu, ljude koji su studirali zvuk. Video sam da je to jedno vrlo zanimljivo polje za eksperimentisanje. Australija je na polju tzv. komponovanja za ekran, uz Kanadu i SAD, možda najjača u svetu.
Ove godine, primljen sam na specijalistički kurs od godinu i po dana, na Australian Film Television Radio School koja na tržište izbacuje sound inženjere, ali svake godine omogući i jednom muzičaru ili kompozitoru da se usavršava. Ove godine, imaću, dakle, sažete studije zvuka.
Ja se time već bavim. Pokušavam da kao jedinstvenu stvar posmatram tekst, naraciju i muziku, odnosno zvuk. Muziku i šumove tretiram ravnopravno. Možeš da pokriješ spikera, dok priča, kao da peva nešto, da pratiš ritam njegovih reči i ozvučavaš ono što vidiš, da neprimetno prelaziš od zvuka ka muzici i obrnuto.
Neki početak takvog shvatanja, primećuje se već na albumu Idola "Odbrana i poslednji dani", zar ne?
VLADA: To je zanimljivo što si primetio. Tamo, u pesmi "Rusija", postoje elementi toga čime se sve više bavim u Australiji. Kad se pomene Vostok čuje se piiiip, kad se pomene, ona je radila, čuje se trrrrrrrrr, zvuk neke mašine, a zatim zvuk tramvaja, zvuk dvojke, koju je Mile-pile izvadio iz fonoteke Radio Beograda, i to je trebalo da asocira na "Majstora i Margaritu".
Da li si radio nešto i na polju etno-muzike?
VLADA: Uslovno govoreći - da. Semplovao sam gusle i provlačio to kroz filmove koje sam "ozvučavao". U Beogradu sam bio songwriter a tamo eksperimentišem zvukom, što ne znači da i taj rad nije komercijalan.
Iako sve još nije priznato, kao video klip, javljaju se radovi gde je muzika podjednako važna kao i video. Pola-pola. Ne možeš da odrediš da li je to video ili muzički rad. To je audio-video mix. Uostalom, etno-muzikom smatram i "Odbranu i poslednje dane", ali to je više civilizacijski nego nacionalni etno. Kad čovek vidi u nekom predgrađu Sidneja kako zajedno živi sto dvadeset nacija, shvati šta je multikulturalizam.
Multikulturalizam je odlikovao i nezaboravne "Maljčike"!
VLADA: Da je to bila samo suva varijanta dobrog teksta sa ruskim refrenom ne bi imala uspeha. Tu postoji ritam koji bi uslovno mogao da se nazove ska. Ruski ska, dakle, plus, topla melodija koja nosi, puno udaraljki, raznih ritmova, spoj raznih obrazaca.
Na kraju, da dodam, uvek sam nešto petljao sa zvukom, povezivao jedan kasetaš sa drugim, nasnimavao, imao primitivan višekanalni sistem. Maštao sam da imam kreativnu slobodu i da ne moram nikom da objašnjavam kako šta da odsvira i sl. Tako da nije reč o pukoj redukciji muzike na zvuk u mom radu već davanju značaja elementu bez koga nema muzike.
Kako u ovoj našoj pravnoj državi ništa nije precizno definisano, ostalo je nejasno sme li on da stopira to izdanje ili ne, iako će biti potpisan na svojim pesmama i samim tim zaštićen kod autorske agencije.
Ovih dana se na liniji Australija - Beograd upravo usaglašavaju autorizacije pojedinih pesama a kako je puno vremena prošlo od njihovog nastanka, teško je prisetiti se šta je ko tačno uradio.
Nadamo se povoljnom rezultatu i skorom izlasku ove ploče. A po svemu sudeći, do konflikta je došlo posle intervjua koji je Gile uradio sa Vladom za list Cool u kome se spominje i plagijat vezan za hit "Čokolada", a kao glavni krivac za to nedelo je prozvan Nebojša Krstić koji je svojevremeno tu pesmu doneo na probu i izjavio da je on komponovao. (P. J.)
Iako rezultat ravnopravnog delovanja jakih intelektualnih i kreativnih ličnosti, grupa Idoli svoj uspešan muzički i komercijalni opus, duguje ponajviše - upravo njemu. Idol mnogih generacija mladih, ali i njihovih roditelja, otišao je pre pet godina u Australiju, oženio se i posvetio primenjenom zvuku... u okviru tzv. komponovanja za ekran. Početkom ove godine vratio se nakratko. Sa beogradskim prijateljima formirao je Old stars band i na koncertima u Novom Sadu i Beogradu potvrdio svoje vanserijske kvalitete.
Ti si ličnost za koju nijedan roditelj ne bi imao ništa protiv da mu oženi kćerku! Da li je ta "beatles" priroda tvog karaktera od početka bila dominantna? Koje uticaje trpi muzički ego Vlade Divljana u detinjstvu i mladosti?
VLADA: Pamtim dobro kako sam 1967. videvši na TV reklamu za "Yellow submarine", prvi put čuo za grupu "The Beatles". Prosto sam - otkinuo. Ubedim majku da odemo u Makedonsku ulicu, u Jugoton i kupimo neku njihovu ploču. Bio sam u trećem osnovne škole. Bila je to ploča "Oldest but goldest" - kolekcija njihovih ranih hitova, zaključno sa 1966-67. godinom. Nekako u isto vreme, čuo sam Dubrovačke trubadure! Jako mi se dopala pesma "Luda mladost" i strašno sam poželeo da kupim mandolinu. I kupio sam je, zaista.
S obzirom na tvoj kasniji muzički opus, izgleda da je bio prisutan i uticaj jugoslovenske festivalske muzike. Da li se varam?
VLADA: To je tačno. Još kao mali, počeo sam da reagujem na muziku. Tako mi kažu roditelji. Uglavnom, slušao sam Radio Beograd, Prvi i Drugi program. Tek 1970. počinje sa radom Studio B, koji pomno slušam. Ali i pre toga, na radiju se moglo čuti sve. Izvorna muzika, nije još bilo novokomponovane, tek su počeli pravi narodnjaci sa Lepom Lukić, zatim zabavna, festivalska i, strani rok. Tako, Zdenko, Boža i ja, posebno Zdenko i ja, uz akustične gitare i sa dve drugarice iz zgrade, provodimo čitava leta pevajući festivalske hitove, 1969., pa čak i 1971.
Zdenko Kolar i Boža Jovanović nalaziće se kasnije u prvoj postavi Idola. Od kad datira vaše druženje?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom počinjem da se družim početkom šezdesetih. Stanovali smo u istoj zgradi, na Paliluli u Knez Danilovoj 36. Slušao sam sve, i solidno poznajem, za nekoga iz rokenrola, izvornu narodnu muziku, mada sam napravio samo jedan jedini pravi narodnjak, za film "Šest dana juna". I još jedan, kvazi-narodnjak sa Žikom bubnjarem, ustvari, Srđanom Todorovićem, Brankom Vukojevićem i Sašom Šandorovim. Ne smem da zaboravim i uticaj Korni grupe, na čije sam sve koncerte išao i imam sve njihove ploče.
Kornelije je nudio nešto van pop muzike, van onoga što su radile, na primer, Pro arte. Bila je to manje-više, instrumentalna, progresivna muzika. Kasnije, dopao mi se rad holandske grupe Focus, kao i sve što je išlo ka džez-roku. Mnogo kasnije, pred novotalasnu plimu, recimo, Magazine, Howard Devoto, Gang Of Four, Pere Ubu i Joe Jackson.
Šta prethodi grupi Zvuk ulice, tvom prvom značajnijem bendu?
VLADA: Sa Zdenkom i Božom, već 1969 i '70., amaterski snimam pesmu "Pomoć, pomoć", koja je posle objavljena na prvom singlu Idola. Ona je ustvari nastala 1968. Samo je tekst malo izmenjen. To danas zvuči, recimo, kao da Siouxi napadaju. Ne možeš da razlikuješ da li je to muzika ili nešto poput indijanskog napada.
Pošto mi tada još nismo ni znali akorde, bilo je to nešto što ja zovem tribal punkom, nepatvorenim plemenskim punkom. Tek 1970. Zdenko i ja, kod Branka Perišića u Braća Stamenković, pohađamo kurs gitare. Sve do osamdesetih, nas trojica, a kasnije Zdenko i ja sa Ristom bubnjarem, i u raznim drugim kombinacijama, sviramo u sastavima: Faraoni, Holipe, Eupa tridi, Merlin, pa onda Merilin...
Na kraju, skrasili smo se u grupi Zvuk ulice, 1977/78. Družili smo se inače i svirali sa ekipom iz kraja, Vladom Ikebanom, Bajaginim bivšim bubnjarem, Cveletom, basistom, džemovali zajedno. Tu se muvala i Pop mašina, Zoran Božinović, Džindžer...
Sa Zvukom ulice imamo tezge u Beograđanki, na šestom spratu. Sviramo svako veče Beatlese, Stonese i naše stvari. Nismo preterano izlazili u grad. Visili smo noću u Poslednjoj šansi. Tamo su sedeli pijanci i muzikanti iz kraja. Šansa, kako su je svi zvali, radila je celu noć, a nama je bilo bitno da pobegnemo od kuće i prebrodimo noć.
Hronika beogradskog novog talasa pisana je i autorskim rukopisom grupe Idoli. Pošto za potrebe ovog razgovora nećemo eksplicirati njen rad, reci, ipak, koji su bili uslovi i uzroci "herojskog doba" jugoslovenskog rokenrola, osamdesetih?
VLADA: Moja muzička transformacija počela je već 1977. U oktobru te godine, u Beograđanki, sviramo "Sheena Is a Punk Rocker". Tu smo svirali pola neki džez rok, a pola tzv. novi talas. Ličili smo pomalo na Stranglerse, imali smo saksofon...
Znači, i pre Idola bio sam u novom talasu. Ja sam se u njemu fenomenalno snašao. Sećam se '80. u januaru, već su nastali Idoli, ali više na papiru, družili smo se, upoznali Papića, ali, zapravo, nismo još imali nijednu probu. Srđan i ja išli smo prethodno zajedno u Osmu gimnaziju, a Krle i on studiraju zajedno na Medicinskom.
Tad je nastala pesma "Gde si sad Cica maco". Snimio sam je kod kuće na kasetašu. Super smo se zezali. Srđan i ja putovali smo Evropom. U januaru osamdesete bili smo u Londonu. Gledali smo koncerte The Boys, Classix Nouveaux i drugih novih bendova. Znači, punk je već bio prošao.
Ja sam se tamo osećao kao kod kuće. Kao da sam mogao da ostanem u prestonici rokenrola i sviram u bilo kom bendu. Imao sam dvadeset dve godine a svirao već dvanaest godina. Našao sam sebe u novom talasu jer je bio eklektičan. Mogao si da radiš šta si hteo.
Grupa Idoli imala je više intelektualne nego rokenrol ciljeve! Da li je to bio i osnovni razlog za prestanak zajedničkog rada?
VLADA: Stoji da smo svi bili jake intelektualne ličnosti, izrazite individualnosti. Valjda se zato sve to i raspršilo.
Možda smo bili prejaki jedni za druge, posle određenog vremena. Čim se tu uvuče televizija, i drugi mediji, čovek počne da doživljava sebe na više načina. Svako ima neku svoju viziju, vidi sebe na određen način i onda se ta vizija suprotstavlja tvojoj pravoj prirodi i onome kako te vide drugi članovi benda. Na to niko nije imun i to iscrpljuje.
Posle medijskog comebacka sa beogradskim i zagrebačkim muzičarima i rada na filmskoj muzici, iznenada, 1991., odlaziš u Australiju? Kako je došlo do toga?
VLADA: Otišao sam zapravo, slučajno, da posetim devojku koja je tamo odrasla i tamo živi. Planirao sam da moju buduću ženu posetim u martu te godine, ali izašla je "Lutka koja kaže ne", sa Giletom, Pikom i Švabom, a onda je uleteo i projekat za film "Crni bombarder", koji smo Gile i ja u najvećoj brzini uradili. Imao sam vizu na mesec dana, spakovao jednu torbicu, "zapalio" u avgustu i - ostao.
U Australiji je na snagu bio stupio dekret da se Jugosloveni koji su se tamo zatekli, zbog rata, ne moraju vraćati. Takođe, moja devojka i ja pomislili smo da bismo mogli zajedno da živimo, venčali se i onda je bilo nedolično da je dovedem u zemlju usred rata.
Tako, umesto da se mi vratimo, u Australiju stižu moji instrumenti. Krenuo sam ispočetka. Pravio sam nove snimke starih kompozicija koji su mi služili kao demo materijal za promociju u Sidneju. Bilo je avanturizma u svemu tome da ostanem i probam. Ruku na srce kod nas i nije bilo puno izazova kad je reč o instrumentalnoj muzici. Niti je filmska produkcija bila razvijena.
Kako je izgledao susret sa dalekim kontinentom?
VLADA: Odmah se vidi da je na južnoj hemisferi. O životinjama manje više sve znamo, uglavnom torbari, a drveće većinom čine eukaliptusi. Palme i razno tropsko cveće deluju egzotično. Ima onih biljaka što love muve, opasnih ajkula... U Sidneju živi najotrovniji pauk na svetu. Zmije su, bilo morske ili kopnene, izuzetno opasne.
Nažalost, još uvek nisam posetio Srednju Australiju, gde žive Aboridžini čija me spiritualnost i čiji me muzički instrumenti neobično privlače. Australija je zanimljiv mix rasa i boja koji tek poslednjih dvadesetak godina zadobija imidž multikulturalnosti.
Tamo si najviše radio muziku za filmove i špice, posebno na australijskom multikulturnom i multijezičkom kanalu SBS. Takođe, tvoje interesovanje se od harmonije okreće čistom zvuku, ambijentalnoj kao i etno-muzici. Kako čovek prevali put od hit makera do "komponovanja za ekran" kako se taj vid produkcije naziva?
VLADA: Mene je instrumentalna filmska muzika, kao i muzika za raznorazne projekte, oduvek interesovala. Radio sam muziku za studentski film Gorana Gajića, čak i za neke vojne filmove o letenju. Koristio sam muzičke "tepihe", sintisajzere za neke reklame.
Komponujući filmsku muziku došao sam u totalni kontakt sa zvukom. Još 1992. godine na njihovoj Akademiji (AFTRS) upoznao sam, radeći na jednom studentskom filmu, ljude koji su studirali zvuk. Video sam da je to jedno vrlo zanimljivo polje za eksperimentisanje. Australija je na polju tzv. komponovanja za ekran, uz Kanadu i SAD, možda najjača u svetu.
Ove godine, primljen sam na specijalistički kurs od godinu i po dana, na Australian Film Television Radio School koja na tržište izbacuje sound inženjere, ali svake godine omogući i jednom muzičaru ili kompozitoru da se usavršava. Ove godine, imaću, dakle, sažete studije zvuka.
Ja se time već bavim. Pokušavam da kao jedinstvenu stvar posmatram tekst, naraciju i muziku, odnosno zvuk. Muziku i šumove tretiram ravnopravno. Možeš da pokriješ spikera, dok priča, kao da peva nešto, da pratiš ritam njegovih reči i ozvučavaš ono što vidiš, da neprimetno prelaziš od zvuka ka muzici i obrnuto.
Neki početak takvog shvatanja, primećuje se već na albumu Idola "Odbrana i poslednji dani", zar ne?
VLADA: To je zanimljivo što si primetio. Tamo, u pesmi "Rusija", postoje elementi toga čime se sve više bavim u Australiji. Kad se pomene Vostok čuje se piiiip, kad se pomene, ona je radila, čuje se trrrrrrrrr, zvuk neke mašine, a zatim zvuk tramvaja, zvuk dvojke, koju je Mile-pile izvadio iz fonoteke Radio Beograda, i to je trebalo da asocira na "Majstora i Margaritu".
Da li si radio nešto i na polju etno-muzike?
VLADA: Uslovno govoreći - da. Semplovao sam gusle i provlačio to kroz filmove koje sam "ozvučavao". U Beogradu sam bio songwriter a tamo eksperimentišem zvukom, što ne znači da i taj rad nije komercijalan.
Iako sve još nije priznato, kao video klip, javljaju se radovi gde je muzika podjednako važna kao i video. Pola-pola. Ne možeš da odrediš da li je to video ili muzički rad. To je audio-video mix. Uostalom, etno-muzikom smatram i "Odbranu i poslednje dane", ali to je više civilizacijski nego nacionalni etno. Kad čovek vidi u nekom predgrađu Sidneja kako zajedno živi sto dvadeset nacija, shvati šta je multikulturalizam.
Multikulturalizam je odlikovao i nezaboravne "Maljčike"!
VLADA: Da je to bila samo suva varijanta dobrog teksta sa ruskim refrenom ne bi imala uspeha. Tu postoji ritam koji bi uslovno mogao da se nazove ska. Ruski ska, dakle, plus, topla melodija koja nosi, puno udaraljki, raznih ritmova, spoj raznih obrazaca.
Na kraju, da dodam, uvek sam nešto petljao sa zvukom, povezivao jedan kasetaš sa drugim, nasnimavao, imao primitivan višekanalni sistem. Maštao sam da imam kreativnu slobodu i da ne moram nikom da objašnjavam kako šta da odsvira i sl. Tako da nije reč o pukoj redukciji muzike na zvuk u mom radu već davanju značaja elementu bez koga nema muzike.
Zašto su se "Idoli" posvađali?
Do odlaska ovog broja u štampu, na tržištu se još uvek nije pojavio CD "Odbrana i zaštita" koju je Vlada Divljan prošle godine snimio na novosadskim koncertima sa svojim Old Stars Bandom. CD je u produkciji Radija B 92 već odštampan ali nije završen omot jer se Srđan Šaper usprotivio izdavanju ove ploče, smatrajući da na njoj ne smeju da se pojave kompozicije koje je napisao u vreme zajedničkog rada sa Idolima.Kako u ovoj našoj pravnoj državi ništa nije precizno definisano, ostalo je nejasno sme li on da stopira to izdanje ili ne, iako će biti potpisan na svojim pesmama i samim tim zaštićen kod autorske agencije.
Ovih dana se na liniji Australija - Beograd upravo usaglašavaju autorizacije pojedinih pesama a kako je puno vremena prošlo od njihovog nastanka, teško je prisetiti se šta je ko tačno uradio.
Nadamo se povoljnom rezultatu i skorom izlasku ove ploče. A po svemu sudeći, do konflikta je došlo posle intervjua koji je Gile uradio sa Vladom za list Cool u kome se spominje i plagijat vezan za hit "Čokolada", a kao glavni krivac za to nedelo je prozvan Nebojša Krstić koji je svojevremeno tu pesmu doneo na probu i izjavio da je on komponovao. (P. J.)
Srđan Šaper: Jeftina nostalgija
- Nema nikakvih problema sa izlaskom dotične ploče što se tiče bilo kakvih mojih zahteva ili primedbi - kaže Srđan Šaper. - Moja jedina primedba bila je načelne prirode. Mislim da taj nastup na jeftin i nestvaralački način unovčava nostalgiju za nekim drugačijim i lepšim vremenima. Što se Idola tiče, bilo je bolje ostaviti ih tamo gde jesu, u mitu, nego ih koristiti za privremenu i malu dobit, u nedostatku nekih novih pesama.Nebojša Krstić: Nismo stopirali projekat
- Čitao sam taj intervju u listu Cool u kome on (Vlada Divljan) priča razne gluposti - kaže Nebojša Krstić. - Nisam se bavio razmišljanjem zbog čega on tako priča, osim maglovite ideje, pošto nisam pričao s njim, da je on postao neka vrsta Borisa Bizetića, talentovanog kompozitora koji pravi majmuna od sebe. Čini mi se da i Vlada slično postupa. Zar nije i samo ime koje je dao svojoj ploči "Odbrana i zaštita" isto ono što bi Bizetić u "BB-šou" uradio sa imenom ploče "Odbrana i poslednji dani". Išao sam sa Srđanom u Produkciju B92 i mi nemamo ništa protiv da se ona pojavi. Dakle, nismo ni pokušali da stopiramo projekat! Razgovarao: Milorad Pavlović (Super Tin, 1996.), obrada Yugopapir