THE HAUNTING OF THE HILL HOUSE (2018) - Duhovi u nama i među nama



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Majk Flanagan je u poslednje vreme postao novi Džejms Van, dok je Džejms Van postao novi Džejms Kameron (ili Majkl Bej, ostaje da se vidi). Iako je Van dosta samovereno utirao put hororu ka boksofis mejnstrimu prethodnih godina, sada je Flanagan preuzeo baklju još uvek morajući mnogo toga da dokazuje u američkim bioskopima.

Već ima dva filma za Netflix, poluzabavnu home invasion ujdurmu po imenu „Hush“ i ekranizaciju jednog od manje poznatih Kingovih romana „Džeraldova igra“, iz koje je izmuzao solidnih 45 minuta, što je i mnogo s obzirom na problematični predložak. Od Netfliksa je dobio odrešene ruke da producira, napiše i režira horor seriju koja ima sugestivan naziv „The Hountng on the Hill house“ (po poznatom romanu Širli Džekson) i naizgled dosta stereotipan seting i radnju. Međutim, Flanagan, što je čudo, a možda i ne, s obzirom da je u pitanju ipak talentovan reditelj, uspeva od izanđalog tropa sa ukletom kućom da izvuče rekli bismo i više od maksimuma, koristeći nekoliko trikova iz rukava koje je i ranije imao u arsenalu, pogotovo režirajući svoj dosada ponajbolji film „Oculus“. 


Naime, tipična i sto puta viđena priča o višečlanoj porodici koja biva maltretirana od strane nekih entiteta u prigodno gromoroznoj kući u kojoj niko normalan ne bi živeo ni da mu je daju džabe, biva oplemenjena nekim zanimljivim rediteljskim rešenjima, dezavuišući podosta od izvornog materijala. Npr. vešto se kombinuju događaji iz prošlosti i sadašnjosti koji unose dinamiku i misteriju u radnju i na vremenskoj klackalici doprinose boljoj karakterizaciji likova. Takođe, žanrovski se premeštamo iz psihološke porodične drame u ghost horor konstantno bivajući pod utsikom da li gledamo horor ili naprotiv film o mentalnim bolesnicima. Takođe, format serije dopušta Flanaganu da ne žuri u određene jump scare momente, već da ih, kada ih i ima, uvodi postepeno i nenapadno, ostavljajući pravi horor u sugestijama i naznakama, dakle više u iščekivanju da se nešto desi nego u samom dešavanju. Glumu predvode već iskusni televizijski pregaoci, među ostalima Timoti Haton, Karla Guđino, Henri Tomas, tako da tu mahom nema greške.

Naravno, tu su i već izanđale fore koje su jednostavno deo „best of“ hitova, kao što je oluja, nestanci struje, spodobe koje pokatkada blesnu u pozadini, lampe koje žmirkaju i slično. Međutim, ima epizoda koje se mogu gledati kao punokrvni filmovi, jedna traje 70 minuta i sasvim je zaokružena celina koja je bolja od većine filmova, druga epizoda ima neprekidni kadar u trajanju od 20 minuta koji zgušnjava dinamiku glumačkih scena i odaje utisak pozorišne predstave. Kvalitet slike, kamera i režija deluju kao deo gigantskog filma koji je podeljen na deset celina, a suptilnost pojedinih momenata daleko je superiornija od npr. šok momenata u „Amerikan horor storiju“. Dakle, da rezimiramo, i pored obaveznih stereotipa, u ovoj seriji ima dosta dobrih momenata zbog kojih joj treba dati šansu, a još jednom se dokazalo da čak i nevešto izvedena karakterizacija određenih likova daje istim likovima konture od krvi i mesa zbog kojih horor postaje ozbiljniji i žešći. 

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva