Nekoliko dokaza da je Alfred Hickok bio filmski genije
Helly Cherry
Alfred Džozef Hičkok ime je koje je sinonim filmskim slikama. U pitanju je reditelj koji je snimio toliko kultnih i ikoničnih ne samo filmova, nego i scena, da kada razmišljamo o filmu kao takvom, često ga merimo, sagledavamo i vrednujemo kadrovima i scenama poteklim iz njegove vizure. Nabrajati sve šta je uradio za film bilo bi nesuvislo i jalovo, ali osvrnimo se samo na nekoliko očiglednih dokaza koji govore u prilog njegovoj filmskog genijalnosti koja, i pored nesumnjivog napretka filmske tehnike i marketinga, nastavlja da pleni i prkosi.
„Psiho“ je bio genijalan u mnogo čemu, a Hič je toliko barijera srušio ovim filmom da ih je teško sve i pobrojati. Pre svega, stilski i tematski ovo je jedan od prvih „ozbiljnih“ psihotrilera sa tematikom serijskog ubice. Takođe, ovo je jedan od prvih filmova kojima je Hičkok svesno manipulisao publikom, ubijajući glavnu glumicu nakon pola sata filma. Takođe, ovo je jedan od prvih filmova koji je, ako ne računamo B filmove maga propagande Vilijama Kasla, vodio jaku i kreativnu marketinšku kampanju, i to u vreme kada je internet bio 35 godina udaljen u vremenu. Hič je oštro zabranio da se na projekciju ulazi posle početka filma, što je kod publike samo dizalo tenziju i očekivanja, a ovo je bio jedan od prvih filmova koji je javno nastupao sa kampanjom „zavere ćutanja“ da se tobože ne bi pročuo veliki preokret u filmu. Takođe, osim nekih inovacija u vezi sa samom tehnikom snimanja, prikazivanjem krvi na platnu i marketinga, ovo je prvi film u kome se vidi kako se u klozetskoj šolji pušta voda.
Kameo pojavljivanja što glumaca što reditelja u svojim i u tuđim filmovima predstavljaju jednu od onih skoro neprimetnih filmskih zezalica koja intrigira fanove i koji nalaze u tome posebnu draž i zanimaciju. Kameo pojavljivanje je često interna šala, svojevrsni potpis ili komentar reditelja, namigivanje vernoj publici ili probijanje „četvrtog zida“. U poslednje vreme postalo je popularno da stari glumci budu prisutni u rimejkovima svojih poznatih filmova na ovaj način, a pokojni Sten Li je već bio dosadio bogu i narodu insistiranjem da gvirne u svaki Marvelov film. Mnogi zaboravljaju da je upravo Hičkok jedan od rodonačelnika kameo pojavljivanja, i da je bucmasti reditelj nalazio najkreativnije načine da se u nekom od svojih filmova pojavi, time pokazujući da film, pre svega, doživljava kao zabavu i poligon kreativnih ekscesa. Hiča možemo spaziti kako u svojim filmovima izlazi iz prodavnice kućnih ljubimaca, nonšalantno sedi u gradskom prevozu ili se pojavljuje u novinskim člancima kao deo reklame za mršavljenje. Pojavio se u ukupno 40 od svoja 54 filma.
Pre nekoliko godina film „Birdman“ Alehandra Gonzalesa Inaritua, a prošle godine film 1917, dobili su dosta pohvala (i Oskara), između ostalog i zbog načina na koji su snimljeni, a u pitanju su filmvi koji se doimaju kao da su urađeni iz jednog neprekidnog kadra. Naravno, filmski svet je i pre balavio nad takvim stilskim eksperimentima, prvenstveno kada im je pristupao Alfonso Kuaron u „Gravitaciji“ ili „Children of men“, a i „Ruska arka“ Aleksandra Sokurova urađena je na isti način (jedan od najboljih takvih kadrova delo je ipak Orsona Velsa u filmu „Touch of evil“). Međutim, mnogi zaboravljaju da je upravo Alfred Hičkok prvi probio led filmom „Konopac“ koji deluje kao da je snimljen iz jednog neprekidnog kadra. Naravno, lukavi Hič je nalazio način gde da napravi rez, pa se kamerom zavlačio čak i u šešir ne bi li sakrio svoju nameru da tu prekida, pa nastavlja snimanje, međutim radio je to toliko suptilno i elegantno da su prelazi gotovo neprimetni, a nije imao na raspolaganju razvijenu tehnologiju kao danas. Otuda je „Konopac“ i danas jedan superioran triler koji se odvija u realnom vremenu i koji deluje kao pozorišna predstava sa koje se cedi znoj neizvesnosti.
Hičkok je bio vrsni poznavalac ljudske psihe i ljudskih strahova. Uspeo je od naizgled bezazlenih i simpatičnih ptica da napravi jednu od najvećih pretnji čovečanstvu u filmu „Ptice“ odjednom pretvarajući ljudsku svakodnevicu u njenog najvećeg neprijatelja. Filmom „Prozor u dvorište“ savršeno je aludirao na voajersku kulturu čitave zapadne civilizacije i uopšte filma kao umetnosti, praveći od života pozornicu, i bukvalno na setu, i na samom filmu. A film „Vrtoglavica“ možda je i najsavršenije Hičkokovo delo, potpuno zaokruženi psihološki triler prepun simbolike, suptilnih preokreta, mistike i nervno obremenjen do krajnjih granica. Pažljivi gledalac primetiće da se kroz taj film stalno pojavljuju spirale kao simboli junakove vrtoglavice.
Slobodan Novokmet