Stripburger #75
Helly Cherry
Dva su razloga zbog kojih mi je ovaj broj drag. Prvi je taj što je nastajao i objavljen u vanrednim okolnostima. Sasvim bi bilo razumljivo i opravdano da je #75 zakasnio, pa ipak, stigao je na vreme. Što mi samo govori da su entuzijazam i upornost ekipe i dalje na zavidnom nivou nakon više od 25 godina rada.
Drugi razlog je što se na neki način radi o specijalnom izdanju. Stripburger je ranije imao praksu da čitav broj posveti autorima iz jedne zemlje i predstavi tamošnju scenu. Poslednji takav broj je bio posvećen Brazilu (?). Možda i grešim kada pominjem ovu zemlju ali je to iz razloga što je to bilo tako davno da se više i ne sećam. Uvek sam voleo takve brojeve pa sam u nekoliko navrata i pominjao u ovim osvrtima da je red za jedan specijal tog tipa.
Ovoga puta, Stripburger predstavlja Italijansku strip scenu. O njoj ne treba trošiti previše reči. Zna se, Američka, Francusko-Belgijska, Japanska i Italijanska škola. Praksa je pokazala da jakog mejnstrima nema bez razvijene andergraund scene jer se upravo iz nje "regrutuju" autori koji svoj put nastavljaju u mejnstrimu ili prosto "iz podzemlja" mnoga dela sama isplivaju. Upravo andergraund sceni je i posvećen ovaj Burger. Od pripadnika "starije garde" pa do nekih novih nada.
Upravo Cecilia Valagussa, pripadnica mlađe generacije, je odgovorna za naslovnu (prednju i zadnju), uvodnik ali i strip u boji na sredini ovog broja koji je inspirisan italijanskim futurizmom. Upravo futurizam je nešto što povezuje Ceciliu sa pripadnicima starijih generacija italijanskog stripa okupljenih oko Valvoline kolektiva. Dva pripadnika ove ekipe su intervjuisana u ovom broju, Lorenzo Mattotti i Giorgio Carpinteri.
Oba intervjua su rađena uživo što se i te kako da osetiti u razgovoru, posebno sa Lorenzom. Ne sećam se kada sam čitao ovako dug razgovor u jednom broju. Zanimljiva je priča kako je Lorenzo počeo da crta stripove, čitav njegov razvoj ali i Valvoline kolektiva. Zaista pregšrt tema od kojih mi je zamiljiv bio Lorenzov stav o animaciji. Iako bi se većina verovatno složila da animacija ima puno sličnosti sa stripom, Lorenzo nije takvog mišljenja. Iako se verovatno pitate kako je to moguće, Lorenzo ubrzo daje svoje razjašnjenje koje i kolike su razlike između ova dva vida izražavanja. Čovek se danas i bavi animacijom pa mu svakako treba verovati.
Drugi sagovornik je takođe član Valvoline kolektiva, Giorgio Carpinteri koji odmah na početku otkriva da se za stripove zainteresovao još pre nego što je umeo da čita. Jednostavno, "imitirao" je svoju stariju sestru koje je u to vreme već uveliko čitala. Fora je što su 60-ih godina roditelji italijanskih klinaca stripove smatrali kul i prigodnom zabavom. Giorgio ističe da su mu tada umesto stripova davali knjige, verovatno bi danas bio čovek od nauke. Razvoj, školovanje ali i Valvoline kolektiv su takođe teme ovog razgovora, kao i njegov povratak stripu nakon 30 godina.
Ostatak broja ispunjavaju sami stripovi 11 autora (ako sam dobro izbrojao) od kojih bi izdvojio na primer "Funghi" čiji je autor Sara Manetti. Zanimljiv strip na jednoj tabli koji se može čitati od početka ali i kraja, nešto kao palindrom strip (dakle ne baš, nego "nešto kao"). Sjajna ideja. Tu su još i "Little Beard", "Veil" i "Stabat mater" za koji detaljno objašnjenje i analizu možete naći u Čitanki - redovnom dodatku svakog Stripburgera koji donosi i recenzije raznih izdanja vezanih za i oko stripa.
Na kraju, u ovakvim okolnostima i dalje (iz)gurati jedan broj na vreme je zaista stvar za poštovanje.
Pošto ove godine od letovanje nema ništa, pošto smo (uz ovoliko vremena provedenog kod kuće) već i sav internet "potrošili", možda nije loše da se malo vratimo i papiru. Da, dok vam ne stigne letnja porcija Burgera, prelistajte malo stare fanzine, novine, stripove, podsetite se koliko su nam značili.
Nenad
Drugi razlog je što se na neki način radi o specijalnom izdanju. Stripburger je ranije imao praksu da čitav broj posveti autorima iz jedne zemlje i predstavi tamošnju scenu. Poslednji takav broj je bio posvećen Brazilu (?). Možda i grešim kada pominjem ovu zemlju ali je to iz razloga što je to bilo tako davno da se više i ne sećam. Uvek sam voleo takve brojeve pa sam u nekoliko navrata i pominjao u ovim osvrtima da je red za jedan specijal tog tipa.
Ovoga puta, Stripburger predstavlja Italijansku strip scenu. O njoj ne treba trošiti previše reči. Zna se, Američka, Francusko-Belgijska, Japanska i Italijanska škola. Praksa je pokazala da jakog mejnstrima nema bez razvijene andergraund scene jer se upravo iz nje "regrutuju" autori koji svoj put nastavljaju u mejnstrimu ili prosto "iz podzemlja" mnoga dela sama isplivaju. Upravo andergraund sceni je i posvećen ovaj Burger. Od pripadnika "starije garde" pa do nekih novih nada.
Upravo Cecilia Valagussa, pripadnica mlađe generacije, je odgovorna za naslovnu (prednju i zadnju), uvodnik ali i strip u boji na sredini ovog broja koji je inspirisan italijanskim futurizmom. Upravo futurizam je nešto što povezuje Ceciliu sa pripadnicima starijih generacija italijanskog stripa okupljenih oko Valvoline kolektiva. Dva pripadnika ove ekipe su intervjuisana u ovom broju, Lorenzo Mattotti i Giorgio Carpinteri.
Oba intervjua su rađena uživo što se i te kako da osetiti u razgovoru, posebno sa Lorenzom. Ne sećam se kada sam čitao ovako dug razgovor u jednom broju. Zanimljiva je priča kako je Lorenzo počeo da crta stripove, čitav njegov razvoj ali i Valvoline kolektiva. Zaista pregšrt tema od kojih mi je zamiljiv bio Lorenzov stav o animaciji. Iako bi se većina verovatno složila da animacija ima puno sličnosti sa stripom, Lorenzo nije takvog mišljenja. Iako se verovatno pitate kako je to moguće, Lorenzo ubrzo daje svoje razjašnjenje koje i kolike su razlike između ova dva vida izražavanja. Čovek se danas i bavi animacijom pa mu svakako treba verovati.
Drugi sagovornik je takođe član Valvoline kolektiva, Giorgio Carpinteri koji odmah na početku otkriva da se za stripove zainteresovao još pre nego što je umeo da čita. Jednostavno, "imitirao" je svoju stariju sestru koje je u to vreme već uveliko čitala. Fora je što su 60-ih godina roditelji italijanskih klinaca stripove smatrali kul i prigodnom zabavom. Giorgio ističe da su mu tada umesto stripova davali knjige, verovatno bi danas bio čovek od nauke. Razvoj, školovanje ali i Valvoline kolektiv su takođe teme ovog razgovora, kao i njegov povratak stripu nakon 30 godina.
Ostatak broja ispunjavaju sami stripovi 11 autora (ako sam dobro izbrojao) od kojih bi izdvojio na primer "Funghi" čiji je autor Sara Manetti. Zanimljiv strip na jednoj tabli koji se može čitati od početka ali i kraja, nešto kao palindrom strip (dakle ne baš, nego "nešto kao"). Sjajna ideja. Tu su još i "Little Beard", "Veil" i "Stabat mater" za koji detaljno objašnjenje i analizu možete naći u Čitanki - redovnom dodatku svakog Stripburgera koji donosi i recenzije raznih izdanja vezanih za i oko stripa.
Na kraju, u ovakvim okolnostima i dalje (iz)gurati jedan broj na vreme je zaista stvar za poštovanje.
Pošto ove godine od letovanje nema ništa, pošto smo (uz ovoliko vremena provedenog kod kuće) već i sav internet "potrošili", možda nije loše da se malo vratimo i papiru. Da, dok vam ne stigne letnja porcija Burgera, prelistajte malo stare fanzine, novine, stripove, podsetite se koliko su nam značili.
Nenad