Mnogi muzički albumi ove 2020. godine obeležavaju svoju godišjicu od objavljivanja. Albumi objavljeni 1990. godine pune svoj trideseti „rođendan“. Shodno tome red je da predstavim jedan od mojih omiljenih albuma koji sam tada redovno slušao.

Najpre moram da napomenem da sam devedesetih godina 20. veka bio u tinejdžerskim godinama, u periodu kada se muzika prilično slušala i definisala živote nas mladih buntovnika koji su tek počeli da kapiraju život. Mnogi albumi koji su objavljivani tih godina do nas su stizali sa izvesnim zakašnjenjem, ali ipak su na neki čudan način stizali, imajući u vidu situaciju u kojoj smo tada živeli.

Devedesetih godina dogodila se ekspanzija jednog novog muzičkog pravca grandža koji se nastao neku godinu ranije, ali je u toj poslednjoj deceniji prošlog veka doživeo svoj procvat. Bila je to poslednja revolucija i novina u svetu muzike. Pojavljivali su se novi odlični bendovi koji su na radost nas velikih uživalaca u muzici stvarno dobro radili svoj posao. Nirvana, Pearl Jam, Alice in Chains, Soundgarden, Stone Temple Pilots... Danas, trideset godina kasnije, nakon grandža, nije se dogodilo ništa tako revolucinalno, inovativno i bitno u tom muzičkom svetu, što još jednom potvrđuje činjenicu da je grandž stvarno bio poslednja muzička revolucija. Međutim, album koji ću predstaviti nije iz tog miljea. U pitanju je malo agresivniji zvuk, ako ne i najegrasivniji zvuk koji postoji u muzici. Grindcore.

Iako oni koji ne prate agresivan zvuk ne bi napravili neku bitnu razliku između grindcorea i death metala, razlika svakako da postoji. Neki čak smatraju grindcore podžanrom death metala, sa čime se ne bih složio. Grindcore je pravac za sebe koji je isto kao i death metal nastao sredinom osamdesetih godina prošlog veka, koji možda u svom agresivnom i sirovom izrazu podseća na i zvuči kao death metal ali ipak to nije. Sa druge strane tokom višedecenijskog postojanja ovih agresivnih muzičkih pravaca, oni su se menjali, preplitali, nadograđivali, evoluirali i usavršavali. Nastali su mnogi podpravci grindcorea, na primer: deathgrind, goregrind, pornogrind... U tom smislu svako grubo kategorisanje jednog benda u jedan žanr i pravac je možda neadekvatno.

Jedan od prvih grindcore bendova, koji mnogi smatraju osnivačem ovog pravca, jeste Napalm Death čiji je album „Harmony Corruption“ jedan od mojih omiljenih albuma iz tog žanra agresivnog i brutalnog zvuka. 

Napalm Death – Harmony Corruption (1990)


foto: Reddit
„Harmony Corruption“ je treći studijski album Napalm Deatha koji je ovog 1. jula 2020. godine obeležio tridesetogodišnjicu postojanja. Album sam zavoleo još na prvo slušanje, tih dalekih devedesetih, ali i dan danas vrlo rado volim da ga poslušam. Jednostavno, nekako mi još uvek prija sva ta agresija, pun zvuk i teški rifovi koji čine glavnu odliku ovog albuma. Napalm Death je ovim albumom odredio i definisao svoj dalji muzički izraz koji se sa svakim narednim albumom polako definisao i u tom nekom muzičkom pravcu istančavao, koliko je to zapravo moguće u muzičkim pravcima poput grindcorea, deathcorea i death metala. Iako je u jednom muzičkom smislu „Harmony Corruption“ bio prilično različit od svoja dva prethodnika („Scum“, 1987), („From Enslavement to Obliteration“, 1988) koja su i iznedrila novi muzički pravac grindcore, baš ovim albumom Napalm Death je krenuo da gradi svoj prepoznatljivi zvuk i stil u tom svetu mračne i brutalne muzike.

I ne samo to, album „Harmony Corruption“ nije samo odstupio od tog muzičkog klišea koji je bend ustrojio svojim prethodnim albumima. Album je i konceptulano bilo drugačiji. Najpre na albumu se nalazi znatno manje pesama. Na prvencu „Scum“ nalazi se 28 pesama od kojih veliki broj traje svega minut ili nešto duže od minut, tako da je ceo album ukalupljen u 33 minuta. Slična je situacija i sa drugim albumom „From Enslavement to Obliteration“ na kome se nalaze 22 numere ukupnog trajanja od 29 minuta. Ova kratkoća pesama je karakteristična za punk i hardcore, što je Napalm Death i izvesnom smislu utkao u svoj zvuk, barem u ta dva prva albuma. Na „Harmony Corruption“ ima ukupno 11 pesama i album traje 41:02 minuta, što je u proseku 3.44 minuta po pesmi. Zatim, zvuk na „korupciji“ je malo sporiji i čvršći, uobličeniji, puniji i melodičniji. Nije u pitanju samo krljanje, drndanje, silovanje gitara i bubnjeva, u potpunosti nerazumljivo urlanje koje su odlike prva dva albuma. To samo govori da su Napalmi skapirali neke stvari i krenuli da unapređuju i stilizuju svoju muzičku ekspresiju, pritom ne odstupajući od principa žanra koji su osnovali i koji su dalje nadograđivali sa svakim narednim albumom.

Tematika albuma je tipična grajdkorovska: Sam naziv albuma „Harmonija korupcije“ gotovo da zvuči kao svojevrsni oksimoron. Kako nešto može biti harmonično ako je korupirano? To sam se često pitao dok sam kao klinac slušao ovaj album. Danas mi je sve potpuno jasno šta zapravo predstavlja tu harmoniju koruptivnosti. Danas ceo svet, u manjoj ili većoj meri, funkcioniše na tom principu. Dođeš mi, dođem ti. I to je ta harmonija. Kupujemo i potkupljujemo jedni druge i tako funkcinišemo. U svemu postoji neki interes i neka korist.

Svaka pesma na albumu se u tom nekom maniru bavi nekom sekvencom tog posrnulog društva a sve skupa čine jednu celovitu sliku i prikaz te harmonično korupirane civilizacije kojoj svi mi u manjoj ili većoj meri pripadamo i koja u tom smislu besprekorno funkciniše. Zato smo i doveli čitavu planetu na ivicu egistencije.


Album kroz svoje pesme prikazuje pojedince koji kao takvi čine i stvaraju ovu harmoniju korupcije, kao i posledice koje iz toga proizilaze i odražavaju se na svet i društvo. Znači album opeva čoveka kao pojedinca (šrafčića) koji je svojim postojanjem i delovanjem harmonizovao korupciju u mehanizmu ove naše izopačene civilizacije, koja neminovno srlja u propast. U pitanju je čovek koji je u velikoj meri posrnuo, kroz mnogo aspekata. Obmanjen i sluđen, sebe u još većoj meri laže i samoobmanjuje i nalazi mnogobrojna opravdanja za sve svoje mane, slabosti, poroke, grehe i greške. Ne prihvata odgovornost za svoje postupke, nema hrabrosti da se suoči sa istinom, jer mu to ne dozvoljava sujeta i vlastiti ego (If the Truth Be Known). U svom biću gaji zlobu i mržnju i njegove namere su u najvećoj meri sebične i zlonamerne (Malicious Intent). Zatim tu su i licemeri, poltroni i ostale ljigavštine i ljudski beskičmenjaci koji za svoje protivnike smatraju sve one vrednije i marnije ljude od sebe, koje nastoje da po svaku cenu poraze i unište, jer jedino tako mogu doći do izražaja (Circle of Hypocrisy). Ne smeju se zanemariti ni one male sitne pakosne duše koje se naslađuju tuđom mukom i nevoljama i koje više uživaju u tuđem porazu nego svojoj pobedi (Extremity Retained). Međutim, ima tu i onih drugačijih, koji nemaju dovoljno snage da se suoče sa svetom u kojem žive, sa patnjom, boli, bedom, nepravdom, pa su kao takvi osuđeni na propadanje i stradanje (Vision Conquest). Pesma me u jednom trenutku asocirala na raspeće Isusa i njegovo požrtvovano pruzimanje greha celog čovečanstva, koje posmatrano sa današnje distance u jednoj meri izgleda potpuno besmisleno i uzaludno. Za razliku od Isusa koji je pokušao da prihvati kompletan ljudski greh na svoja pleća, mnogo je više onih koji nemaju toliko snage i volje tako da se ne mogu izboriti ni sa sopstvenim porocima u koje su zapali usled vlastitih slabosti a kamoli sa gresima drugih. Jedni od takvih slabića i gubitnika jesu i ovisnici droge (heroina) koji u tom lažnom sjaju koji droga na momente pruža pokušavaju da pronađu spas, ali ih to samo vuče u još veću zavisnost a samim tim i propast (Mind snare).

Zbog takvih gore navedenih posrnulih, neodgovornih, nemarnih, sebičnih i zlih pojedinaca, koji u velikoj meri čine ovo naše društvo, i njihovog bezobzirnog i obesnog ponašanja i delovanja opstanak Planete Zemlje doveden je u pitanje (Unfit earth). Možda bi ljudi nešto i drugačije preduzeli da nisu zapravo vezani tim simboličnim lancima kojim ih je okovalo društvo i civilizacija kojima pripadaju i koji su ih načinili mentalnim, duhovnim, ekonomskim, moralnim... robovima. (The Chains That Bind Us). Zatim tu je i ljudska podređenost društvu i pripadnost većini i društvu. U toj suprostavljenosti individualizma i kolektivizma, jedinka je unapred osuđena na propast. Interesi pojedinaca su nevažni i nebitni naspram interesa grupe kojoj pojedinac pripada. Svaka žrtva je opravdana. Ni jedna cena nije previsoka (Hiding Behind).

Kao zaključak čitave priče može se navesti da su najveći stepen harmonizacije korupcije u svaku poru ljudskog društva proizvele politika i religija. One su načinile ovu našu civilizaciju posrnulom i dekadentnom. I ne samo to. Politička i verska manipulisanja i zloupotrebe dovele su do stravičnih stradanja i masovnih žrtava širom sveta. Ubijani su i istrebljeni čitavi narodi, porušeni mnogi gradovi i države, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti. To uništenje i razaranje donelo je ogromnu korist i moć određenim pojedinacima i interesnim sferama. Zbog toga se i sprovodilo. Moć i novac su oduvek bili najbitniji. Tako je bilo od kada je sveta i veka. Tako će uvek i biti. Dovoljno je osvrnuti se na istoriju i shvatiti da je stih iz pesme: „Vera je gorivo za besmislene ratove...“ i više nego bolno istinit. (Suffer The Children).

Ako album sagledamo kao celinu, doćićemo do zaključka da je „Harmony Corruption“ jedna teška i brutalna kritika društva u kojem živimo. Ekstremno agresivna i bučna muzika samo je muzički izraz onoga o čemu pesme pevaju. U muzičkom smislu album nije mogao da bude drugačije predstavljen. Sva ta buka, agresija, bes, očajanje i gnev koje pesme nose su kroz teške rifove i grubi i duboki vokal u odličnoj meri prikazali harmoniju korupcije u kojoj i dan danas živimo i koja nam utiče i kreira živote u mnogo većoj meri nego ikada pre. U tom smislu ovaj album je i više nego aktuelan sa stanjem stvari koje vlada, tako da mu dođe kao odlična muzička preporuka. Ovo važi samo pod uslovom da znate sa čime se suočavate. Ipak je Napalm Death ekstrmno ozbiljan napad na uvo i um. U suprotnom teška glavobolja je neizbežna!

Miljan Ristić aka eXXXperiment