PEŠČANA HRONIKA – Pavle Zelić, ili Zašto nas odvajaju a drug Tito nas nije odvajao?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovo će biti duži tekst, pa trknite po kolu i kokice, ili na vreme batalite ovo i skočite na omiljeni vam sajt pornografske sadržine - nemojte posle reći da vas nisam upozorio.

Pavle Zelić je, evidentno, domaći pisac - i to fantastike. To mu je velika mana. Nažalost, to je velika mana svih domaćih pisaca, a ponajviše pisaca fantastike. Baš to što su domaći. Iako ovo zvuči kao neodmerena i gruba izjava, zapravo je ishod dugog razmišljanja na tu temu. Pojasniću:

Pisanje je zanat. Da bi neko bio dobar u svom zanatu, ma koliko bio nadaren, potrebno je da se bavi njim. Pisac mora da piše i da piše, ali mora i da se suočava sa kritikama - ovakvim i onakvim - da čita i da uči iz onoga što je i napisao i pročitao. Domaći pisci po sili prirode žive u domaćoj nam zemlji, u kojoj malo ko može da živi od pisanja, ili od ma kakve umetnosti. To znači da u većini slučajeva rečeni pisci moraju da se bave nekim drugim poslom od kojeg će da žive, a da za pisanje kradu vreme od sitne đece i bračnih drugova željnih seksa, ili makar podeljene cigarete i kafe (pošto u današnje vreme svi rintaju kao konji, pa se i seks nešto proredio). To dovodi do toga da pisci pišu retko, da su vrlo teško potpuno usredsređeni na ono što pišu, do mnogo čega drugog. Krajnja posledica je da retko ko razvije svoj dar u punoj meri. Većina pisaca ostane na nekoj amaterskoj razini, negde između nadarenog srednjoškolca i propalog zavičajnog pesnika, i ode u kreativnu penziju otprilike kada im deca pođu na fakultet. Izuzetaka ima, ali su retki i far between, što bi se reklo u mom selu.

Zelić jeste izuzetak.

Kao silesija drugih pisaca pre njega, Zelić je svoj spisateljski izraz izgradio na pričama. To se donekle i vidi u ovom romanu, budući da su poglavlja relativno kratka i odlikuju se dinamikom i strukturom donekle sličnom kratkoj priči. Nisam siguran da li je ovo plod Zelićeve prirodne sklonosti ka takvom obliku pripovedanja, ili pak posledica uredničkog usmeravanja, ali ishod je više nego zadovoljavajući. Pisac se opredelio za jednostavan jezik, donekle zadržavajući izvesnu uštogljenost rečenice iz partizanskih filmova, što je samo doprinelo atmosferi koju je pokušao da izgradi.

Veoma je pohvalno i to što se Zelić opredelio za savremeni, odnosno komunistički mizanscen. Mišljenja sam da je za to bila potrebna izvesna mera hrabrosti, budući da domaća fantastika u današnje vreme više nego koketira sa izrazito nacionalnim idejama. Ne kažem da to ne može biti zanimljivo (videti "Čovek koji je ubio Teslu" by Goran Skrobonja), ali danas toga ima u tolikim razmerama da je samo pitanje kada će publici dosaditi. Mada, ovoj publici nije dosadilo guslanje o Kosovskom boju, ni nakon šeststo i kusur godina, tako da možda i grešim.

Bilo kako bilo, za razliku od raznih kvazisredjnovekovnomitoloških dela koja nam se serviraju, a koja su mahom teško svarljiva (Aleksandra Tešića izdvajam kao izuzetak, premda se ne slažem sa nekim njegovim premisama), relativna savremenost Zelićevog romana je osvežavajuća, dopadljiva i relevantna u ovom trenutku. Na stranu to što njegov roman upravo ta savremenost izdvaja iz sijaseta drugih.

Karakterizacija je veoma solidna i po njoj se vidi da je Zelić veoma dobro uradio svoj istraživački deo posla. Izuzetno mi se dopalo što čitalac nije zatrpan gomilom nepotrebnih informacija o zgradama, bitkama, ulicama, odeći i sličnim glupostima, već se sva verodostojnost postiže govorom i manirima likova u romanu, a pisac se oslanja na čitaočevo poznavanje zemlje u kojoj živi da popuni sve eventualne praznine. Ovo je odličan trik kojem ni neki etablirani pisci nisu pribegli, što je šteta.

Ujedno, ta savremenost i odmerenost jezika čini vezu između žanrovske i glavnotokovske publike, što postiže širenje kruga potencijalnih čitalaca sa jedne i popularizaciju žanra sa druge strane.

Jer, Zelić je nesumnjivo žanrovski pisac.

"Peščana hronika" je roman strave i užasa, da ne kažem horora. U izvesnoj meri, pisac sledi obrasce Stivena Kinga i Dena Simonsa, pa se i vidi snažan uticaj koji su ti pisci ostavili na njega. Usudio bih se da kažem da me je Zelićevo poigravanje savremenom istorijom Srbije i Novog Beograda u izvesnoj meri podsetilo na Simonsov roman Children of the Night, makar stilski ako ne potpuno tematski, ali uveren sam da ovde po sredi nije bilo podražavanje već piščevo opredelenje da napiše horor roman sa jedne i podsvesni uticaj koji je na njega sve što je pročitao ostavio sa druge strane.

Po mom slobodnom uverenju, piščeva odluka da "Hroniku" zadrži u strogim okvirima horora pokazala se pogrešnom. Zelić je nesumnjivo postigao ono što je želeo i ako završnica i razrešenje ovog romana nisu baš skockani na potpuno zadovoljavajući način sa zanatskog stanovišta, to mu se može oprostiti jer je ipak reč o ambicioznom i solidno izvedenom poduhvatu. Međutim, mislim da bi romanu godilo da je pisac malo razlabavio žanrovske okvire i poveo priču put urbane fantastike, pa neka bude i mračnijih tonova. Doduše, lako je moguće da je ovde po sredi moja lična sklonost ka urbanoj fantastici, stimpanku i postapokaliptičnim romanima. Ipak, mora se reći da je piščeva primarna publika najverovatnije više stasala na Dilanu Dogu nego na romanima Stivena Kinga, a Dog se ipak poigrava mnoštvom elemanata koji nisu čist horor i ne mogu a da ne mislim da su te decenije čitanja ostavile nekakvog uticaja u kolektivnoj svesti srpskog žanrovskog čitalaštva.

Ostaje mi da se nadam da ćemo iz Zelićevog pera ubrzo dobiti svojevrsnog srpskog Dilana Doga u romanesknom obliku, ako smo već od Gorana Skrobonje dobili svojevrsnu Ligu izvanrednih džentlmena (da ne kažem gospode).

Na kraju - ocena.

Želeo bih da svima bude jasno da "Peščanu hroniku" ne poredim sa "Salemovim", ništa više nego što Zelića poredim sa Kingom. Niti bih "Kosingasa" poredio sa "Gospodarom prstenova". Takva poređenja su em nesuvisla em uvredljiva za obe upoređene strane. Zelića kao pisca treba vrednovati unutar referentnog sistema kojem pripada, a to je savremena srpska fantazijska proza. Ima u tom društvu i uglednih imena (Skrobonja, Knežević, Nešić, Jakšić, Bakić) i po merilima po kojima bih vrednovao njihove romane,

"Peščana hronika" by Pavle Zelić 4/5

Ivan Jovanović Nightflier



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva