TRIPLE FRONTIER (2019) – Trostruki promašaj
Helly Cherry
Neverovatno na koliko se različitih filmskih tradicija „Triple frontier“ poziva i koliko ih sve na kraju izneverava. Ovo je film koji u isto vreme želi da bude i vojno-akcioni triler, ali i drama o izneverenim američkim patriotama koji se u smiraj karijere odlučuju na radikalan potez da opljačkaju narko kartel ostavljajući iza sebe pokolj.
Osnovna premisa približava ga filmovima koji baštine tradiciju o čvrstim i nepokoljebljivim alfa mužjacima na zadatku, kao što je „12 žigosanih“ ili „Sedmorica veličanstvenih“, seting ga gura u pravcu „SIkarija“, a započeti pa nikada razrađeni sukobi između glavnih junaka ka legendarnom „Blago Sijera Madre“, međutim na kraju se sve od drame svodi na parole o izneverenim patriotskim vrednostima koje naši junaci ne mogu drugačije da naplate nego pljačkom. Na taj način film zapravo podseća na hardkor verziju „Tri kralja“ Dejvida O’ Rasela u kome su američki vojnici pljačkali zlato Sadama Huseina. Međutim, dok je taj film makar bio zabavan, „Triple frontier“ u svojoj krizi identiteta ne može da se odluči šta od sebe hoće. Što ne znači da njegove prve dve trećine nisu filmski gledljive. Iako je kasting odličan i svaki od muškaraca ima određeni pedigre i verodostojnost, stiče se utisak da su odnosi i sukobi među likovima tek blago zagrebani, a da se likovi na mahove uopšte ne ponašaju kao prekaljeni vojnici, pa rade gluposti koje čak i ja znam da ne treba raditi (ne čuvaju stražu dok grabe novac, lako postaju pohlepni, pale vatru usred mraka iako ih goni potera i sl.).
Čak i neke scene koje deluju originalno kao što je spaljivanje novca kao goriva zapravo vuku korene iz filmova kao što je „Alpinista“. Da bi bio punokrvni akcioni triler fali mu još upečatljive akcije u kojoj se reditelj Čandor ipak ne snalazi baš najbolje, da bi bio drama fali mu upravo – još drame. Na razmeđi između dva minska polja „Triple frontier“ ne uspeva junački da ugazi ni u jedno i ostaje samo solidan, iako ne izvanredan potencijal u biografijama svih svojih učesnika koji su imali priliku da se ovim filmom jače unerede u usta američkoj spoljnoj politici i njihovim vojnim odnosom prema ostatku sveta.
Slobodan Novokmet
Osnovna premisa približava ga filmovima koji baštine tradiciju o čvrstim i nepokoljebljivim alfa mužjacima na zadatku, kao što je „12 žigosanih“ ili „Sedmorica veličanstvenih“, seting ga gura u pravcu „SIkarija“, a započeti pa nikada razrađeni sukobi između glavnih junaka ka legendarnom „Blago Sijera Madre“, međutim na kraju se sve od drame svodi na parole o izneverenim patriotskim vrednostima koje naši junaci ne mogu drugačije da naplate nego pljačkom. Na taj način film zapravo podseća na hardkor verziju „Tri kralja“ Dejvida O’ Rasela u kome su američki vojnici pljačkali zlato Sadama Huseina. Međutim, dok je taj film makar bio zabavan, „Triple frontier“ u svojoj krizi identiteta ne može da se odluči šta od sebe hoće. Što ne znači da njegove prve dve trećine nisu filmski gledljive. Iako je kasting odličan i svaki od muškaraca ima određeni pedigre i verodostojnost, stiče se utisak da su odnosi i sukobi među likovima tek blago zagrebani, a da se likovi na mahove uopšte ne ponašaju kao prekaljeni vojnici, pa rade gluposti koje čak i ja znam da ne treba raditi (ne čuvaju stražu dok grabe novac, lako postaju pohlepni, pale vatru usred mraka iako ih goni potera i sl.).
Čak i neke scene koje deluju originalno kao što je spaljivanje novca kao goriva zapravo vuku korene iz filmova kao što je „Alpinista“. Da bi bio punokrvni akcioni triler fali mu još upečatljive akcije u kojoj se reditelj Čandor ipak ne snalazi baš najbolje, da bi bio drama fali mu upravo – još drame. Na razmeđi između dva minska polja „Triple frontier“ ne uspeva junački da ugazi ni u jedno i ostaje samo solidan, iako ne izvanredan potencijal u biografijama svih svojih učesnika koji su imali priliku da se ovim filmom jače unerede u usta američkoj spoljnoj politici i njihovim vojnim odnosom prema ostatku sveta.
Slobodan Novokmet