THE WORDS (2012) – Reči koje prazno odjekuju



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovaj nezavisni projekat, koji po glumačkim imenima deluje kao da je delo mnogo ambicioznijeg studija, kročio je tiho u festivalske vode, bućnuo malo noge u njima i izašao isto tako tiho i nezapaženo kako je i ušao, bez talasa, oluja, pompa i fanfara – rekli bismo, poprilično opravdano.

Snimiti film po književnom delu izazovan je i nezahvalan zadatak, a snimiti film koji izgleda kao da je snimljen po književnom delu još je teži – jer umesto tog klasičnog romana, na koji uvek može da se osloni, ima samo slabašni scenario i nedopečene likove. „The words“ je projekat koji, osim što se neuspešno maskira u preteču bestselera (što nije) maskira i u film o umetniku, konkretno piscu, koji se bori da pronađe svoj glas, svoj stil i svoje mesto i konkurentnom književnom svetu.

Radnja je koncipirana, prekomplikovano i suštinski nepotrebno, kao „Prokleta avlija“ – priča u priči a o priči, međutim nijedna od tih „priča“ nema iskonsku snagu kojom se pomeraju emotivne i kinematografske planine. Osnovni koncept bavi se plagijatorstvom, moralnim i drugim konsekvensama koje se plagijatorstva tiču, ali i književnim nadahnućem, borbom sa sopstvenim ograničenjima talenta i opstajanjem u literarnom svetu.

Pratimo životnu priču pisca u pokušaju, mladog i ambicioznog Rorija (Bredli Kuper) koji životari sa verenicom (Zoe Saldana) u nadi da će jednog dana bogovi književnog Olimpa blagonaklono pogledati na njegovu stranu. I to se i dešava, ali ne zahvaljujući nečemu što je sam napisao, već od rukopisa koji slučajno pronalazi u Parizu i koji objavljuje pod svojim imenom. Naravno da rukopis postaje momentalni bestseler, novi glas u moru istodobnih književnih pobačaja, a Rori mlada zvezda literarne scene u usponu. Međutim, šta se dešava kada Rorija u njegovoj nevaljalštini iznenadi i sa njom je suoči iskonski autor dela (Džeremi Ajrons) koje je Rori pripisao sebi, ostaje da se vidi do kraja filma. Cela ova priča uokvirena je u širi kontekst, pošto se pred nama odvija kao pripovedanje koje saopštava drugi jedan pisac (Denis Kvejd), a da li su taj drugi i Rori, zapravo, jedna te ista osoba, takođe ostaje da se do kraja filma razreši.

Svojom strukturom, sentimentom i specifičnom potrebom da ukršta vremenske distance i spaja likove iz prošlosti sa onima iz sadašnjosti, film najviše podseća na ostverenja kao što su „Čitač“ ili „Atonement“, međutim svojom uprošćenom dramaturgijom, nedovoljno istraženim emotivnim životom aktera i prebrzim skakanjem preko važnih segmenata radnje, ne biva tim ostvarenjima ni do kolena. Takođe, književnosti se u ovom filmu prilazi na vrlo površan, gotovo zanatski način, stalno se pominju neke „reči“, talenat i emocije iz koji pisanje proizilazi, a da se o samim delima ne kaže mnogo, a odlomci koji se čitaju na filmu deluju kao da su pisani rukom nekoga ko ide u literarnu sekciju trećeg tri. Takođe, film ohrabruje jedan glupi stereotip, satkan u kolevci američkog sna koja se drži na nitima toga da uspeh dolazi bukvalno preko noći i to posle malo ili nimalo truda, a to je da se romani pišu u toku jedne večeri, u naletu suve inspiracije, bez ikakvog prethodnog istraživanja, promišljanja ili nedajbože studioznog proučavanja neke građe i materije, dovoljno je sesti, zašiljiti olovku i sve će doći samo od sebe ako ste dovoljno u milosti Kaliope, a da prethodno u životu niste pročitali više od dve-tri knjige i sa književnošću imali dodira tek koliko ste prolazili pored izloga knižere. Međutim, poruka da je pisanje, zapravo, neka vrsta katarze, pročišćenja duše i vraćanje balansa u neuravnoteženi unutrašnji svet protagonista, promalja se i ovde nekako stidljivo.

Naravno, daleko od toga da je u pitanju negledljiv i nekvalitetan film, vadi ga intrigantna premisa i solidne gumačke epizode, pogotovo vremešnog Džeremija Ajronsa koji bi bez problema udahnuo život i vreći krompira da mu je neko da da tumači. Međutim, na polju ozbiljne drame ovo delo može da impresionira samo nekoga ko nije odgledao nijednu drugu ozbiljnu dramu u životu, pa mu ovako površno i usiljeno tretiranju stvaralačkog procesa dođe kao univerzitetski čas iz književnsoti.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva