Loup-Garou: Bluz vukodlaci



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Neka mi bude oprošteno, što tekst sedam da pišem ovako kasno, toliko dugo nakon koncerta beogradske grupe „Loup-Garou“ („Vukodlak“). Neka mi bude oprošteno i to što se, osim kao konzument, preterano ne razumem u muziku, pa će ovaj tekst biti čisti, subjektivni doživljaj, a ne stručno mišljenje uvaženog poznavaoca muzike. Neka mi, najzad, bude oprošteno i to što je ovo moj prvi tekst ove vrste – posvećen muzici – stoga, postupajte s njime blago. Uostalom, za više nego detaljnu i stručnu analizu, pobrinuo se moj kolega po peru, Desja Lovorov (čiji tekst možete pročitati ovde), te meni zaista ostaje samo da sednem, pustim CD i vratim se na 12. decembar 2019. godine, kada je moje druženje sa Vukodlacima počelo...

Upravo sam opasno slagala. Druženje je, zapravo, počelo nešto ranije, kada su članovi grupe poslali mejl sa ličnim pozivom da prisustvujem koncertu, a to se, uprkos činjenici da ne slušam bluz, nije moglo odbiti. Volim da verujem da su me pozvali zato što se bavim pisanjem tekstova o strašnim mitološkim bićima, a kako nose više nego interesantno ime (i grupa i album), apsolutno spadaju u sferu mog interesovanja, ali još više volim da mislim da smo se negde ranije upoznali, no kako na samom koncertu nisam želela da se namećem (iako sam se „prijavila“ da sam stigla kao član redakcije Helly Cherry, ne kao T.L.), teško da ću to pre objavljivanja ovog teksta saznati.

Ne znam zapravo šta sam očekivala, svakako ne ono što sam doživela. Bila sam zbunjena i počastvovana pozivom, i iznenađena da sam ga prihvatila - kao neko ko može da izdrži dve bluz pesme, najviše tri, za redom. Atmosfera samog kafića „Bluz i pivo“ (iako sjajna, po meni ipak pogrešna – grupa zaslužuje mnogo veći prostor i apsolutnu posvećenost publike, što po mom skromnom mišljenju nije dobila), bila je odlična i kao nekom ko je odrastao na panku, sasvim prisna i ugodna – muzičko podzemlje u svom punom cvatu, milina za oči i, naročito, uši. Posećenost je bila na zavidnom nivou, a publika prisna sa članovima.

foto: Iva Tanacković
Sve do prvog akorda nisam znala hoću li se zadržati do kraja koncerta ili ću se izvući kradomice, ali čim sam čula prvi ton, znala sam da greške nema i da je neće ni biti, kao i da ću svakako tražiti (ako ne i vrištati za) bis(om). Pošto je u pitanju bila promocija prvog studijskog albuma „Witchcraft and Spirits“ („Vradžbine i duhovi“), nisam očekivala da će me „oduvati“ na samom početku, mislila sam (i kako sam se samo slatko prevarila) da će nas članovi benda „lagati“ malo, mamiti sladunjavim mirisima ispod (veštičjeg) šešira, ali oni su nastupili žestoko već prvom pesmom i takvi su, bogu hvala, ostali do samog kraja. Vrištanje sam obećala na samom početku – i vrištanje sam i ispunila – prilazeći sve više bini u pokušaju da napravim što bolji snimak – ovo je čista laž – u želji, zapravo, za što boljim, jačim, potpunijim doživljajem.

Iako mi se boja glasa Vladana Petrovića (vokal, gitara) opasno dopala, uostalom, frontmen grupe tako i deluje – savršeno opasno i samouvereno na bini, iako su mi se (originalni) tekstovi svideli, a muzika, koja je zvučala kao da se podigla iz samih močvarnih predela Luizijane (što je za apsolutnu pohvalu), potpuno očarala i podsetila na Toma Vejtsa, Džoa Kokera i ZZ Top, ipak imam zamerku što se nije pevalo na ćirilici. Vladan Petrović, Ivan Jovanović (usna harmonika), Stefan Marković (bubnjevi), Vladimir Nedić (gitara) i Milutin Kažić (bas) prašili su poput profesionalaca i najjači utisak te večeri bio je da je nemoguće da je u pitanju promocija prvog studijskog albuma (jeste li sigurni da ih niste snimili već desetak?)...

Da li zbog odličnog glasa, muzike, tekstova ili nastupa ili zbog činjenice da mi je (očajnički?) potrebna nova muzika koju ću da slušam na svakodnevnom nivou, tek od koncerta na ovamo lagano se okrećem bluzu i džezu, i, smem li priznati, a da mi ne bude zamereno, svingu... Ako su makar i malo svojim nastupom i muzikom na mene uticali – treba im biti beskrajno zahvalan, što svakako jesam. Naposletku, kada budete pravili promociju drugog studijskog albuma, opasni momci, biću više nego raspoložena da dođem. Možda i zapevam... Ne, to ipak ne bi bilo dobro, vrištanje će biti sasvim dovoljno.

Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva