Kolektivna katarza na koncertu Đorđa Miljenovića
Helly Cherry
Ime Sky Wikluh-a je odavno poznato na našoj muzičkoj sceni. Potpuno nezasluženo, Đorđe Miljenović je dugo vremena bio u senci svog alter-ega i grupe Bad Copy, krijući svoj neopisivi talenat i neverovatnu moć da muzikom i rečima približi emociju, doživljaj i situaciju. Čini se da su i mediji delom zaslužni za ovo jer su ipak više pažnje poklanjali komercijalnijem i duhovitijem Đorđevom alter-egu. I samom Đorđu je dugo trebalo da se osmeli na ovaj korak. Dugo se "krio" i iza producentskog rada. Možda mu je bio potrebno da sazri, ne samo muzički već i životno. Kada se sve konačno iskristalisalo, Đorđe je rešio da pred nas stane punim imenom i prezimenom, spreman da se predstavi u znatno ozbiljnijem, intimnijem i emotivnijem izdanju. A to nije lako i za tako nešto treba puno hrabrosti.
Bilo je potrebno više od godinu dana kako bi Nišlije u svom gradu opet mogle da uživaju u impresivnoj vožnji Đorđa i njegove prateće grupe. Kao i prošlog puta, svirka je bila u klubu Feedback a ono što posebno ostavlja utisak je činjenica da Đorđe organizuje dva vezana koncerta - u četvrtak, 6.2. i petak, 7.2. Mi smo bili na prvom nastupu i sa vama delimo utiske.
Četvrtak je uvek nezgodan dan za Feedback i obično je rezervisan za nešto alternativnije pravce. U početku sam bio skeptičan kakav će biti odaziv publike, imajući u vidu da se radi o radnom danu i da je u toku ispitni rok. No Feedback bio pun. Pritom, najveći deo publike je bila upravo studentska populacija, što govori o jakoj bazi fanova koju Đorđe ima u ovom gradu.
Na koncertu su predstavljene uglavnom pesme sa dvostrukog albuma "Sam pao, sam se ubio" i "Amovi" iz 2017. godine koje, ukupno, broje 20 odličnih i kvalitetnih pesama. Odabrati najbolje je bio najveći izazov. Moj lični, a čini mi se i utisak publike, je da je Đorđe, svojom grupom, uspeo da napravi impresivan 90-ominutni koncert koji je neverovatno dobar spoj energičnih pesama koja je pokretala ljude (Zajeban okrutan kurvin sin) i duboko intimnih i ličnih pesama kao što su Nisam dobro.
Sinestezija koja karakteriše njegov rad kao Đorđa Miljenovića ostavlja bez daha. Koristeći kontraste/antitezu u svojim stihovima (npr. Nikad nisam sam i užasno sam usamljen... Plačem u ogledalu, majmun mi se smeje), Miljenović pojačava emocije i ostavlja još jači utisak kod slušaoca. Neke od pesama toliko dobro uvode slušaoca u atmosferu da slušaoca krene da podilazi jeza (npr. stih "U daljini čuju se krici lešinara, korumpiranih prašinara" u pesmi Dolazim ti uskoro madam). Druge, pak, pesme sjajno oslikavaju osećaje bezizlaznosti, lutanja i patnje (npr. Umirem ti na rukama).
Prosto je zapanjujuće što u gomili trash-a kojem smo svakodnevno izloženi, silikonima, plastici i površnosti, možemo da nađemo duboko intimne priče, reči, melodije, slike - emocije u kojima vidimo borbu sa samim sobom i kako izgleda emotivni krah. Danas, to je retko i osvežavajuće i potrebno jer donosi emotivnu katarzu (oslobađanje) i olakšanje.
Đorđe je, kao i ranije (ok, uvek) bio energičan i ostavljao je svaki gram snage (pogledajte izraze lica u galeriji). Utisak je da se u potpunosti predaje muzici i rečima i,... kao da iznova proživljava sve izazove sa kojima se ranije suočavao. Energija publike definitivno je doživela vrhunac u pesmama koje su usledile na kraju koncerta Umirem ti na rukama i Zima (koja nije sa ova dva albuma).
Na kraju,... drago mi je što Đorđe poslednjih godina ipak forsira ovakav svoj izraz jer je i više nego evidentno koliko to njemu emotivno i lično znači. Taj naboj ne može da se sakrije te i ne čudi što se publika lako identifijuje sa njegovim pesmama. Potrebno je mnogo hrabrosti da staneš pred masu i kažeš "Nisam dobro". Ko od nas nije poželeo da ispusti taj krik makar jednom u životu ali smo bili uplašeni i nesigurni? Otud ovi koncerti i jesu pomenuta kolektivna katarza nakon koje sledi olakšanje na obe strane jer znaš da iako "nisi dobro" - nisi usamljen i nisi jedini.
Predrag Popović
Bilo je potrebno više od godinu dana kako bi Nišlije u svom gradu opet mogle da uživaju u impresivnoj vožnji Đorđa i njegove prateće grupe. Kao i prošlog puta, svirka je bila u klubu Feedback a ono što posebno ostavlja utisak je činjenica da Đorđe organizuje dva vezana koncerta - u četvrtak, 6.2. i petak, 7.2. Mi smo bili na prvom nastupu i sa vama delimo utiske.
Četvrtak je uvek nezgodan dan za Feedback i obično je rezervisan za nešto alternativnije pravce. U početku sam bio skeptičan kakav će biti odaziv publike, imajući u vidu da se radi o radnom danu i da je u toku ispitni rok. No Feedback bio pun. Pritom, najveći deo publike je bila upravo studentska populacija, što govori o jakoj bazi fanova koju Đorđe ima u ovom gradu.
Na koncertu su predstavljene uglavnom pesme sa dvostrukog albuma "Sam pao, sam se ubio" i "Amovi" iz 2017. godine koje, ukupno, broje 20 odličnih i kvalitetnih pesama. Odabrati najbolje je bio najveći izazov. Moj lični, a čini mi se i utisak publike, je da je Đorđe, svojom grupom, uspeo da napravi impresivan 90-ominutni koncert koji je neverovatno dobar spoj energičnih pesama koja je pokretala ljude (Zajeban okrutan kurvin sin) i duboko intimnih i ličnih pesama kao što su Nisam dobro.
Sinestezija koja karakteriše njegov rad kao Đorđa Miljenovića ostavlja bez daha. Koristeći kontraste/antitezu u svojim stihovima (npr. Nikad nisam sam i užasno sam usamljen... Plačem u ogledalu, majmun mi se smeje), Miljenović pojačava emocije i ostavlja još jači utisak kod slušaoca. Neke od pesama toliko dobro uvode slušaoca u atmosferu da slušaoca krene da podilazi jeza (npr. stih "U daljini čuju se krici lešinara, korumpiranih prašinara" u pesmi Dolazim ti uskoro madam). Druge, pak, pesme sjajno oslikavaju osećaje bezizlaznosti, lutanja i patnje (npr. Umirem ti na rukama).
Prosto je zapanjujuće što u gomili trash-a kojem smo svakodnevno izloženi, silikonima, plastici i površnosti, možemo da nađemo duboko intimne priče, reči, melodije, slike - emocije u kojima vidimo borbu sa samim sobom i kako izgleda emotivni krah. Danas, to je retko i osvežavajuće i potrebno jer donosi emotivnu katarzu (oslobađanje) i olakšanje.
Đorđe je, kao i ranije (ok, uvek) bio energičan i ostavljao je svaki gram snage (pogledajte izraze lica u galeriji). Utisak je da se u potpunosti predaje muzici i rečima i,... kao da iznova proživljava sve izazove sa kojima se ranije suočavao. Energija publike definitivno je doživela vrhunac u pesmama koje su usledile na kraju koncerta Umirem ti na rukama i Zima (koja nije sa ova dva albuma).
Na kraju,... drago mi je što Đorđe poslednjih godina ipak forsira ovakav svoj izraz jer je i više nego evidentno koliko to njemu emotivno i lično znači. Taj naboj ne može da se sakrije te i ne čudi što se publika lako identifijuje sa njegovim pesmama. Potrebno je mnogo hrabrosti da staneš pred masu i kažeš "Nisam dobro". Ko od nas nije poželeo da ispusti taj krik makar jednom u životu ali smo bili uplašeni i nesigurni? Otud ovi koncerti i jesu pomenuta kolektivna katarza nakon koje sledi olakšanje na obe strane jer znaš da iako "nisi dobro" - nisi usamljen i nisi jedini.
Predrag Popović
