Ne mogu reći da mi je Dekonstruktor novo ime, već sam i ranije imao prilike da se sretnem sa ovim projektom preko Visceral Circuitry ektikete koja redovno šalje svoja izdanja. Dekonstruktor nije novo ime na sceni, postoji od 2009. (mada pod imenom the Moon Mistress, da bi od 2014. nastavio rad pod meni znatno boljim, današnjim).


Volim bendove koji ne postavljaju sebi granice, čiji zvuk ne robuje ničemu i koji se ne plaši da istražuje granice zvuka i poigrava se. Volim, čak i onda kada to ne ispadne baš najbolje jer eto, neko je bar pokušao da napravi nešto drugačije. Ovde to svakako nije slučaj. Na "Eating the Universe" Dekonstruktor se poigrava sa drone, doom, sludge, psihodelijom i indastrijal zvucima. Pri tom, totalno DIY, lo-fi i sirovo. Ponekad težak, ponekad opor i spor. Nakon kraćeg introa kreće se odmah sa naslovnom numerom od 9 minuta, da bi naredna opet bila minijatura, a naredna opet stvar od 11. Ono što u stvari radi Dekonstruktor je da vas pripremi za epsku industrial B stranu koja će trajati punih pola sata.
"Eating the Universe" nije album za svakoga. Zahteva strpljenje i raspoloženje, i ako ga slušate u pravom trenutku doživećete ga u potpunosti.

Miloš Pavlović