Mini turneja grupe Evolucija
Mini turneja grupe Evolucija

Seine – 22



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Prvo sam guglao da li broj 22 nosi neku posebnu simboliku, a tek onda sam poslušao drugi studijski album benda „Seine“, nekadašnjeg trija, a sada dvojca koji čine Ivan Ščapec i Dimitrij Petrović. Kao što sam i očekivao, vođen iskustvom sa njihovim prvim albumom „Sno Sna“, guglanje mi nije pomoglo da naslutim moguća tumačenja naslova i sadržaja albuma, već me je samo još dalje odvelo u dubiozu. Broj dvadeset dva ima svoje mesto i u Kabali, i u Tarotu, i u popularnoj kulturi, i u matematici, a sada i ovde, ali ta činjenica ni malo ne olakšava sadržaj koji ovaj album nosi.


„Album o parama“, kako ga najčešće nazivaju u recenzijama, otvara pesma „Nebo“. Posle takve pesme i onog spota (o kojem sam već pisao) potpuni potop. Nema ničega što može da vas podigne nakon što vam se čitavo nebo uruši zbog Ščapecovog doživljaja nebeskog svoda kao ogromne praznine bez ikakvog značaja za čoveka, osim kao varke i prazne utehe. Nakon takvog pada iz ništavila na zemlju, zatičemo niz pesama koje tematizuju novac, potrošna sredstva prljavih ruku koja se imenuju kao „pare“, svakodnevna, pučka reč koja će dobiti sve svoje varijacije kroz stihove različite metrike.

Glas im se u „Novče“ obraća kao živom biću, ispovedajući svoje greške, žaleći se na pogled koji novac upućuje, pogled koji boli. Ščapec je i ranije bio sklon liričkim iznenađenjima, personifikaciji i oživljavanju predmeta, ali posle onog pada sa neba, ova pesma samo još više ukopava i težina albuma se neproporcijalno uvećava. Na pola albuma dolazi „Pitaju“ gde više nisam siguran da li je to ironija ili zaista „Seine“ peva samo o parama, jer više nema mesta za ljubav u doba kapitalizma, koji se raspada pred našim očima, ali makar uz dobar saundtrek. Ta pesma se čini kao mali predah, kao da je potvrda za pitanja koja se skupljaju, da li će ovaj album biti zaista toliko brutalan koliko prve dve pesme nagoveštavaju.

Pesma „Paresu“ donosi enciklopedijski katalog u kojem kroz muziku slušalac može da čuje njihovo objašnjenje šta su pare, od apstraktnih slika, do zvučnog dočaravanja kovanja novca uz stihove:

„Čekić remen nakovanj
Iskra kremen”


Treba“ je još uvrnutija stvar, jer onaj glas koji je nekada pevao o ljubavi, sada sa napregnutom emocijom, tananim glasićem, peva kako bez para nema života i da je trebanje jedino što postoji. To nije istina, to nikako nije istina, ponavljam sebi dok prebrojavam novac u novčaniku i sabiram, kao Dragana Erjavšek u njenoj recenziji, koliko mi je pljuga ostalo do kraja (života?), ali možda je to samo moj očajnički pokušaj da se utešim, možda „Seine“ ni malo nije ironičan, možda nam govori istinu u lice, možda nas stvarno nema bez para... Kad su onako lako mogli da nam izmaknu nebo i ostave nas da bezutešno zurimo u prazninu, što bi bio problem da nas još dublje zakopaju ovakvim priznanjem.

Istina je ono što je Zoran Stajčić napisao u svojoj recenziji – osim pesme „Nebo“, album „22“ nema nijednu pesmu koja se može izdvojiti kao singl, a da sa istom snagom funkcioniše i van albuma, ali je „Borovnica“ pravi primer kako svaka od ovih pesama može da bude mamac, ona lažna novčanica koju smo kao klinci kačili na končić i postavljali na šetalištu da prevarimo prolaznike koji bi se ponadali iznenadnoj sreći. Ščapec često uspeva da u nekoliko stihova spakuje toliko upečatljivu misao da nekada mogu da iznova i iznova preslušavam ovu skoro devetominutnu pesmu samo da bih čuo dva stiha, pomalo ohrabrujuća, naspram svega što se čuje do tada na albumu.

„Nekome sve se čini da je
a nekome sve se čini da ne“


U pesmi „El zlo“ možete čuti suštinu tranzicije u zvuku koju je „Seine“ doživeo u ovom izdanju. Ovo je pesma sa kojom se najmanje poistovećujem, baš zbog tog primetnog uticaja elektronike, semplovanog zvuka i zvučnih efekata koji pomeraju muziku iz živog izvođenja na mašine. To me plaši, prepoznajem u tome simboliku – analogni svet na kojem sam odrastao polako nestaje, a digitalno preuzima vlast. Nakon pesama o parama, „Seine“ konačno prikazuje lice zla, koje prepozanju u ratovima, debilima u vladi, ljudima u jami, koje sve povezuje novac, potrošnja, nečija zarada i nečiji gubitak. Priča koja je počela odbacivanjem neba, završava se u jami.

Album „22“ je korak dalje, ili bolje reći – korak dublje, jer „Seine“ sve hrabrije uranja u mogućnosti muzičkog izraza, a tematika je, kao na prvom albumu, zaokružena u celovitu priču koja daje mogućnosti za različita tumačenja i doživljaje. U odnosu na prvi album, ovo izdanje je napredak u konciznosti izraza, sve je podređeno temi i ma koliko se činilo da svaka „pesma ista je“, da govori samo o parama, proživljavanje tih stihova neprestano donosi novine. „22“ je originalno, celovito muzičko delo koje nam daje mogućnost da proživimo duh vremena u kojem smo. Preslušavajući ovaj album, svako od nas se suočava sa svojim odnosom prema kapitalizmu, svojim fetišiziranjem novca i veri koju polažemo u njega. To nikako nije malo za jedan album od sedam pesama.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva