Prošlogodišnji Exit je sve nas ljubitelje i ljubiteljke hardcore i punk muzike udostojio svirke velikih imena ovih žanrova. Većinu smo uspeli odgledati na gitari vernom Explosive stage-u, a jedni od njih bejahu i legendarni Cockney Rejects. Iskren da budem, nisam znao šta da očekujem od ovog razgovora. Moram priznati i to da sam čak mislio da će tok ići u nekom krivom smeru, međutim, ispostavilo se potpuno suprotno. Od svih live intervjua koje sam vodio do sada ovaj mi je možda i najdraži jer je priča sa momcima iz Istočnog Londona tekla kao da se znamo čitav život. Potpuno prijatni i prirodni upustili su se u 15-minutnu konverzaciju sa mnom o raznim temama.

Na moja pitanja o njihovoj karijeri i muzičkom izrazu, zatim o individualnim i stavovima grupe, sportu, navijanju, ovdašnjim prilikama (gde je manjkalo informisanosti), publici i ostalom odgovarali su svi članovi benda. Jeff Geggus, pevač benda, je bio najrečitiji, ali odmah za njim i njegov brat Mick (gitarista), zatim basista Vince Riordan, a svoj doprinos je dao i najmlađi i najnoviji član grupe, bubnjar Joe Perry Sansome. Meni je bilo zadovoljstvo, a nadam se da će i vama dok iščitavate redove koji slede. Oi!


HC: Prva dva albuma ste interesantno nazvali Greatest Hits Vol.1 i Greatest Hits Vol.II. Zbog čega imena koja priliče kompilacijama dadoste studijskim izdanjima?
Mick: U suštini smo se sprdali. Abba je tada imala ,,Najveće hitove’’, Tom Jones, Queen... Pa smo pomislili, jebeš ga, mi ga još uvek nemamo, ali jednog dana će svi biti hitovi. A možda i neće... Haha.
Jeff: Da, da, možda neće. Mislim da je to bio dobar potez. U to vreme su svi bili u fazonu da daju ,,žestoke’’ nazive. Ja sam bio veoma i posebno ponosan na naš prvi album i smatrao sam da je svaka pesma hit, pa smo ga tako i imenovali. Fore radi.

HC: Zahvaljujući vama podžanr punk muzike Oi! nosi takvo ime. Kako se to dogodilo i koliko ste ponosni na činjenicu da ste kumovali nazivu jednog muzičkog pravca?
Jeff: Dobra je to stvar i dogodila se krajnje slučajno, zaista. Postojala je neka recenzija jednog našeg live nastupa u Lidsu iz 1980. godine, gde nam se novinar rugao. Rekao je da su jedine tri reči koje sam između pesama izgovarao bile - oi, oi, oi. Tako da smo napravili pesmu ,,Oi, oi, oi’’ iz čega je proizišao čitav pokret. Nemamo problem sa tim jer se to i očekivalo. Ljudi nas na taj način etiketiraju, ali nam to ni malo ne smeta. Dobro je.
Mick: Dobro je i zabavno.
Vince: Podseća nas ko smo.
Jeff: Podseća nas ko smo, a nije političko sranje i tome slično i to je dobro. Srećni smo zbog toga.
Mick: Rokenrol.
Jeff: Rokenrol. A oi je oi. Postoji mnoštvo dobrih bendova koji su proistekli iz toga, kao i mladih bendova, tako da to jedino može biti pozitivno.

HC: Sa kim ste najradije delili binu krajem 70-ih, početkom 80-ih?
Jeff: Sa kim smo delili binu?
Mick: Zapravo nismo delili binu sa mnogo bendova jer...
Jeff: Nismo ni imali puno svirki... Ali verovatno The Damned.
Vince: Upstarts-i. (prim.prev. Angelic Upstarts)
Jeff: Da, Upstarts-i. Kao podrška su nam na nekoliko prvih svirki bili i The Exploited (prim.prev. aluzija na majicu koju sam nosio tokom intervjua). Dali smo im priliku da sviraju sa nama u par navrata kada im niko nije pružao šansu. Tako da smo, eto, imali Wattie-ja i momke. Bilo je dobrih bendova na početku, ali nažalost nismo imali toliko turneja u to vreme jer je bilo brojnih neprilika i relativno brzo su nas zabranili svuda.
Mick: I to je bilo to.

HC: Uzeli ste pauzu tokom 90-ih, ali ste se vratili u velikom stilu početkom novog milenijuma. Zašto ste napravili toliko dugu pauzu u karijeri?
Jeff: Nemam pojma. Osećali smo se istrošeno. Nismo znali šta želimo da radimo. Muzička igra se promenila. Previše obećanja i laži. I mnoge druge stvari, kao na primer brak, deca... Jednostavno nije funkcionisalo.
Mick: Ja mislim da su se stvari dogodile s razlogom. Vreme je 90-ih bilo dobro za nas...
Jeff: Da kažemo doviđenja...
Mick: A 1999. da se vratimo na scenu. Dobro je što smo imali pauzu od 10 godina.
Jeff: Bili smo pod stresom. Nismo znali šta radimo i potpuno nam je bilo dosta svega. I to je bilo najbolje što smo učinili u datom trenutku i drago mi je zbog toga.


HC: Vratili ste se tačno kad je trebalo. U velikom stilu.
Svi: Da, da.
Vince: Otvorili smo revival te muzike, pa smo išli po čitavom svetu. Gde god da smo krenuli ljudi su nas još uvek voleli. Tako je i sada, zar ne?
Mick: Kad nešto valja, ne treba ga dirati.
Jeff: Mislim, mora doći vreme konačnog kraja. Nadam se samo da ćemo prepoznati taj momenat kada kucne čas da batalimo priču zanavek. No, trenutno nam je super i ne mislim da se vreme razilaženja bliži.

HC: Jeff, Mick, vi ste bili bokseri. Zašto ste se opredelili baš za taj sport i koji su vam uzori bili?
Jeff: On je nas izabrao jer su tada u našem kraju svi trenirali boks i bilo je mnoštvo klubova. Istočni London je u to vreme bio gadno mesto i jednostavno nisi želeo da budeš maltretiran ili prebijen, te je mudra odluka bila otići u bokserski klub. Bilo je dosta odličnih boksera u Britaniji, ali smo mi 70-ih uzore nalazili širom sveta. Roberto Duran, Šugar Rej Leonard, Muhamed Ali, Aleksis Argueljo...
Mick: Najveći od svih je bio Šugar Rej Robinson...
Jeff: ...sa početka pedesetih. Odlična bokserska scena i još uvek je u Istočnom Londonu. Jednostavno je to bila prirodna stvar za učiniti. Kasnije smo oformili bend i nismo mogli umiksovati oba. Ja još uvek treniram s vremena na vreme. Sinoć sam bio na treningu i dobio svoju porciju pesničenja.

HC: Godine 2010. sam vas gledao u Novom Sadu, neki kilometar zapadnije, na To Be Punk festivalu. Tada si nosio majicu navijačke grupe Firma iz Novog Sada, čije ime potiče od West Ham-ove grupacije Inter City Firm. Da li su vam oni poklonili majicu ili si i sam fan FK Vojvodine?
Jeff: Haha. Ne, ne, poklonili su mi je. Neko ti jednostavno da majicu i bude fin prema tebi. Ponekad i ne znaš šta ta majica znači, ali bi bilo nekulturno reći nekome da je ne želiš nositi.

HC: Video sam na jednoj slici na vašem sajtu da je još uvek nosiš.
Jeff: Da, da. Ona ,,We are the firm’’?

HC: Tako je.
Jeff: Još uvek je imam. Super je to. Mi putujemo širom sveta i ljudi ti poklanjaju razne majice, pa postaneš kolekcionar. Poklon je fantastična stvar.

HC: Oni su uzeli ime za grupu od Inter City Firm.
Jeff: Od Inter City Firm-a, tačno. Oni su oformljeni, kako rekoše, 1984. godine (prim.prev. ujedinjena navijačka grupa Firma formirana je 1989. godine). Dali su mi i brošuru tada i mislim da piše da su nastali 1984. To su divni ljudi koji su nas lepo ugostili. Oni pokažu poštovanje tebi, ti im uzvratiš na isti način. O tome se radi.

HC: Da li još uvek pratite West Ham United ili ste prestali nakon rušenja Upton Parka i prelaska na Olimpijski stadion?
Mick: Ja ne idem, ne sviđa mi se tamo.  
Jeff: Ja idem na gostujuće utakmice, kada mogu naravno. Samo jednom sam bio na novom stadionu, moram priznati, a rekao sam da neću.
Vince: Ja sam bio nekoliko puta.
Jeff: Sramota je što su ga srušili.
Vince: Joe ide često.
Jeff: Haha. Da, da... Joe je fan Leister City-ja.
Vince: Navija za Leicester od kad su osvojili titulu, haha.
Jeff: Mesec dana nakon što su osvojili Premier ligu nabacio je Leicester-ovu tetovažu.

HC: Kakav je onda osećaj kada na red dođu pesme o West Ham-u?
Vince: Haha. ,,Bubbles’’ (prim.prev. numera ,,I’m Forever Blowing Bubbles’’).
Joe: Spustim glavu dole i obećam sebi da će sve brzo biti gotovo, svršeno. Uhvatim vazduh i pustim da prođe.
Jeff: U tim trenucima se ja obično okrenem ka njemu i vičem - možeš ti to Joe, možeš ti to Joe - što on baš mrzi. Haha. Odličan je Joe, blagosloven bio.

HC: Dok smo još uvek na fudbalskoj temi, da li ste pratili svetsko prvenstvo i koje su vaše prognoze za sutrašnji meč?
Vince: Baš me briga. Ne zanima me više.
Jeff: Ni mene. Mislim da će Francuska pobediti jer imaju najbolji tim na prvenstvu (prim.prev. pitanje se odnosilo na meč za treće mesto između Engleske i Belgije koji se igrao dan nakon njihovog nastupa na Exit-u). Ne preterano napadački i eksplozivan, ali nisu izgubili ni jednu utakmicu zar ne? Mislim da će oni pobediti. U suštini, očekujem dobro finale i to je sve. Puno ofanzivnog fudbala, pa ko zasluži neka pobedi. Očekujem pet, šest, sedam golova.

HC: Ok. Hajmo dalje. Kada bismo mogli da očekujemo vaš novi album?
Mick: Ne radimo na novom albumu. Kao što smo rekli na prethodnom intervjuu, izbacićemo EP sa četiri pesama. Naša parola je – kvalitet ispred kvaniteta.
Jeff: Najlakše je ući u studio, napisati četiri, pet dobrih pesama i reći da ima još 12 pesama za uraditi. Nebrojano puta imaš četiri ili pet pesama koje bi se svima dopale. Mislim, uvek će neko reći da nema fudbalskih pesama, neko da su novi albumi starih bendova sranje i dosadni. Ali ako odradiš tri ili četiri najbolje koje imaš i objaviš ih... U tom smislu ne obmanjuješ nikoga. A i mi sami smo prvi koji kažu - nisu dovoljno dobre i neće izaći.

HC: Mislio sam da preskočim ovo pitanje, ali avaj.
Jeff: Pitaj što god ti je volja.

HC: Na koncertu 2014. godine u Londonu izbacili ste nacistu.
Jeff: Da, u Bridgehouse-u.

HC: Šta mislite o takvim pojavama unutar publike koja vas prati i sluša?
Jeff: Da budem iskren, ne susrećemo se toliko često sa tim. Taj lik je došao na koncert i krenuo da tuče publiku, a došao je na naš teren, u Istočni London. Njih petorica, šestorica je nekako ušlo unutra, ali smo ih vrlo brzo rešili. Mi nismo skloni politici, ni levoj, ni desnoj. Mi smo rokenrol bend i nadam se da ona može ostati van muzike. Međutim, takvi likovi nikada nisu bili dobrodošli na našim svirkama i nikada neće ni biti. Moram prizati da je to bio jedan izolovani incident.
Vince: Veoma redak.
Jeff: Da, veoma redak. Odmah smo ga suočili sa posledicama, prekinuli sranje i rekli mu da odjebe. Kasnije je situacija postala smešna, što ga nije izuzelo od ,,prijatnog’’ ostatka večeri. Jebeš ga. Ne smeš to raditi.


HC: Još jedno pitanje za kraj. Već ste treći put u Novom Sadu, a četvrti put u Srbiji. Svirali ste jednom i u Beogradu.
Jeff: Jeste. Svirali smo i u Beogradu 2006. godine.

HC: Kako vam se čini srpska publika i kako gledate na posvećenost iste prema vašoj muzici? Takođe, kakva su očekivanja od večerašnjeg koncerta?
Mick: Mislim da je fantastična.
Vince: Brilijantna.
Jeff: Odlično je. Ja volim da dođem u Srbiju i da posetim sva ta mesta koja su udaljena od Britanije i čast nam je kad vidimo da su ljudi zaista u tome. Vrlo podržavajući i vrlo strastveni. To je strast. Nadam se da ćemo okupiti dovoljan broj ljudi, a daćemo sve što imamo.
Mick: Prvi put kad smo svirali u Beogradu okovi su praktično tek popadali. Otvorili su granice, zidovi su pali i stvari su se počele dešavati. Bilo je veoma uzbudljivo, a pogledaj gde smo sada. Zemlja napreduje, što je super. Gledamo je kako raste. Predivna zemlja.
Jeff: Bio sam veoma srećan kad su nas pitali da se vratimo. Puno lepih uspomena. Razmišljao sam da sledeće godine (prim.prev. odnosi se na 2019. godinu), za jubilej od 40 godina Cockney Rejects-a odradimo balkansku turneju, što bi bilo izvrsno. Vratimo se u ove krajeve i posetimo Srbiju i ostale zemlje. To bi zaista bilo fenomenalno.

HC: U Novom Sadu ste veoma popularni. Nakon vaše svirke 2010, naleteo sam na nekog slučajnog prolaznika na ulici koji je bio u fazonu – sigurno si bio na koncertu Cockney Rejects. Apsolutno običan, random lik. Tako da ste ovde svima poznati.
Jeff: Lepo je to znati. Veoma strastveni ljudi. Znamo da ste prošli kroz svakojaka sranja u životu... I stvarno je lepo biti ovde i pružićemo maksimum. Znaš, kada daš sve od sebe, podigneš stvar na viši nivo i ako si dobar, ljudi će te zvati nazad. Dobar si jedino onoliko koliko je dobra tvoja poslednja svirka. Tako da ćemo večeras to ponovo dokazati. Stalno moraš to dokazivati. I upravo je to ono što čuva vatre plamen.
Mick: Totalno smo počastvovani što smo ovde, što sviramo pred srpskom publikom jer nam je ovo jedno od omiljenijih mesta. I vratićemo se ponovo.
Jeff: Nadam se da ćemo nastaviti da se vraćamo. I to svake godine!

HC: Hvala vam momci!
Jeff: Bilo nam je zadovoljstvo.

Intervju pripremio Nemanja Mitrović Timočanin