Knjiga: Ostrvo mrtvih – Puna kuća ličnog pakla



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Stara nacionalna galerija u Berlinu mesto je hodočašća ljubiteljima umetnosti. Toliko vrsnih likovnih dela najvećih svetskih umetnika na jednom mestu, neoklasicizam, romantizam, impresionizam, moderna... Soba za sobom, čitavi nizovi čuvenih slika, velikih i malih, nesmanjenom snagom mame epifaniju kod posmatrača / ljubitelja umetnosti. Naravno, ljubitelja umetnosti. Ovi drugi ionako ne zalaze na takva mesta.

U jednoj od većih sala, na dugačkom zidu levo od ulaza, smeštena je slika skromnih dimenzija, neskladno okačena između nekoliko većih dela. Uprkos dimenzijama i poziciji, teško da Beklinovo „Ostrvo mrtvih“ ne privuče svačiju pažnju. Ili makar onima koji su naklonjeni sumornoj i opipljivo teškoj atmosferi koja zrači s nje. Ako neko ne može da je evocira odmah po pomenu imena, shame on you. No, opisaćemo je u kratkim crtama: čamac sa uočljivom belom prilikom približava se ostrvu na kome su visoki vitki čempresi oivičeni visokim, okomitim stenama sa nizom uklesanih grobnica. Sumorno, zar ne? I tako neopisivo privlačno. Setno? Teško je pred Beklinovim remek-delom naći prave reči. Čak i sami čempresi prizivaju „grobljansku“ atmosferu. (Pa i sade se najviše na grobljima.)


Još je zanimljivije poreklo slike. Beklin je naslikao čak pet verzija iste slike, a ova u Berlinu, jedina koju sam imao prilike uživo da vidim, jeste treća. Da priča bude sumornija, upravo nju je u kancelariji držao Adolf Hitler. I nije bio jedini, te čak i Nabokov svojevremeno piše da se u svakom domaćinstvu u Berlinu početkom 20. veka nalazilo „Ostrva mrtvih“. Replika, naravno, jer nije svako mogao da priušti original kao Hitler.

No, dosta o slici, pričajmo o inspiraciji. Daleko od toga da Beklin nije bio cenjen, ali nikada nije dosegao svetsku slavu nekih drugih slikara. Ali „Ostrvo mrtvih“ je opet uspelo da nadahne velikane i često se ističe kao likovno delo koje je izazvalo najviše reakcija među drugim umetnicima. Primera radi, Rahmanjinov je pod uticajem slike komponovao istoimenu poemu. I nije jedini, jer je čak 11 kompozicija nadahnuto ovom slikom. Kao i šest drugih slikara – među kojima su Dali i Giger – jedna pozorišna drama, tri filma i nekoliko televizijskih dokumentaraca.

I eto nam i knjige istog naslova. „Ostrvo mrtvih“ Aleksandra Đukanovića tek što je odštampano, mastilo se još nije osušilo, a može se naći u većini knjižara. „Svim koje drže do sebe“, glasila bi najbolja marketinška floskula. Još to nije knjiga o kojoj se mnogo govori, a trebalo bi. Ili možda da se bacim u proroke pa kažem „govoriće se“. Jednom mi je pošlo za rukom takvo proroštvo, kada sam govorio da je „Luzitanija“ Dejana Atanackovića (Besna kobila 2017) sjajna knjiga. Pa na kraju, eto, pobra i NIN-ovu nagradu. Ali o tome drugom prilikom.

Znam, potrebno je više od moje rešenosti da nekog ubedim da je „Ostrvo mrtvih“ odličan roman, i da je Aleksandar Đukanović ispleo vrsnu priču. Uostalom, ni ja se nisam te knjige dohvatio samo zato što se na koricama nalazi ime moje omiljene slike. Ne, već sam odranije pročitao ponešto od istog pisca, i znam otprilike šta da očekujem. Blago psihodeličnu, fantazmagoričnu, nadasve mračnu i slojevitu priču koja nikako ne obećava hepiend. Naprotiv. Kod Đukanovića se ništa ne pretpostavlja, pa čak ni to da će njegovi junaci odjahati u zalazak sunca. Možda i hoće, ali nema garancija.

Kao što rekoh, pročitao sam ranije „Hladnu površinu“, kompilaciju nesvakidašnjih i nadasve maštovitih kratkih priča istog autora. Znam u kakvim se frekvencijama kreće autor, i koliko mi je blisko da se sa tim pisanjem povežem. Upoznat sam sa tinjajućim cinizmom skrivenim među redovima, kao i sklonosti ka već pomenutoj fantazmagoriji. I, naravno, očekivanja me nisu izneverila. Tačnije, Đukanović me nije izneverio.


U „Hladnoj površini“ imao je jednu potpuno drugačiju premisu od „Ostrva mrtvih“. Naime, uzeo je poznata dela iz svetske književnosti i konstruisao minijature i kvazifantastične mitove oko njih, darujući im potpuno novu dimenziju koja se katkad u blagim crtama, a nekad i potpuno direktno, naslanjaju na fantastiku i horor. Ali nije mu bio stran i apsurd, čisto da se ne zna šta ili ko će isplivati do kraja svake od minijatura.

U „Ostrvu mrtvih“ pristup je potpuno drugačiji. Ovo je punokrvni roman u svim svojim pojavnim oblicima. No, ono što me je potpuno obuzelo jeste činjenica da kako se radnja zahuktala Đukanović oživljava jedan od zapleta jedne od priča iz „Hladne površine“ – i to, kao sasvim slučajno, meni omiljene sa Embrouzom Birsom – sa najvećim izletom u potpuno košmarnu verziju fantastike.
Potpuno prijemčiv stil pisanja, uz postepeno gradiranje fantastičnih (u ovom slučaju i izraženo hororičnih) elemenata, koji streme ka sve naglašenijoj kulminaciji, doveli su od toga da sam roman, modernim rečnikom rečeno – zgutao. Istina, izuzetno sam brz čitalac, ali „Ostrvo mrtvih“ me je stavilo na kušnju čak i prema mojim standardima. Otvorio sam prvu stranicu u autobusu na putu ka poslu, a već u rano popodne prokomentarisao sam bližnjima „oči mi ispale od čitanja“. Rezignirano sam narastajuću glavobolju otresao sa dva kafetina, i sabrao utiske.

„Ostrvo mrtvih“ ima sve – isprva lak zaplet, već pomenutu gradaciju fantastike, horora i misterije, sve do krešenda na kraju. U poslednjim poglavljima svaka stranica vrišti od događaja, preokreta i misterije.

Ukratko o priči. Relativno mladi i sveže nesrećno razvedeni intelektualac, prevodilac sa nemačkog, unajmljuje sobu kod prijazne dobrostojeće bakice. Naravno, od početka alarm u glavi čitaoca trešti pred preterano predusretljivom bakicom. Iskustvo nas uči, posebno u romanima ove vrste, da ako nešto preterano dobro deluju – uglavnom ubrzo poprimi grozomorne odlike. Takav je slučaj i ovde, pa naš mladi junak od blage paranoje zapada sve veće probleme.

Tu je, naravno, i Ostrvo mrtvih, ono pravo, koje jesha inspirisalo Beklina da naslika pet remek-dela. I veštičarenje. I predmeti moći. I mrtvi. I živi. Ima čak i pohotnih nimfa, pa koga sve ovo nije privuklo onda stvarno ne znam šta će. Onda ova knjiga stvarno nije za vas.

Đukanovićevo „Ostrvo mrtvih“ je deo dobro utemeljenog sveta gde se spajaju mit, mašta, horor i stvarnost. Univerzum koji se načet u jednoj priči „Hladne površine“ i nadograđen u „Ostrvu mrtvih“ može da posluži kao osnova nizu sličnih romana, samo ako ima dovoljno volje kod pisca. Svi preduslovi su tu, jer je ova pripovest samo jedna od mogućih spinofova mnogo šireg mitološkog univerzuma prepunog potencijala. Đukanović je odškrinuo mnoga vrata, i ispričao samo jednu (uznemirujuću) priču unutar njih. Nadajmo se da će nastaviti u slično maniru i detaljno istražiti svet čije nam je obrise naznačio.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva