Akustični poljubac, ljubav, emocija – Zoran Predin, Anja Rupel i Lačni Franz u Beogradu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Zoran Predin i Lačni Franz su sinoć, 12. februara, održali akustični koncert pod nazivom ,,Akustični poljubac’’ u krcatoj Kolarčevoj zadužbini u Beogradu. Specijalna gošća je bila legendarna slovenačka umetnica Anja Rupel, koja je posle dugo vremena nastupila u prestonici Srbije. Pod organizacionom palicom Maje Cvetković iz grupe E-Play je realizovan ovaj događaj.



Veliki broj ljudi se okupio ispred Kolarca u minutima koji su prethodili početku koncerta, najavljenom za 21h. Doslovno je ceo prostor vrveo od fanova ovog kultnog slovenačkog sastava, te je do samog starta svirke veliki broj njih tražio svoje sedeće mesto ne bi li u miru ispratio nastup svojih miljenika.

Moja malenkost nije u potpunosti ljubitelj akustičnog tipa svirke, međutim, ono što je usledilo ostaće permanentno urezano u sećanju. A krenulo je lagano, nenapadno u 21.10 izlaskom Zorana Predina pred okupljene. Prvu pesmu Danas ja, sutra ti! izveo je sam, dok mu se kod druge Gdje poljupci krote lava pridružio ostatak grupe. Zoran je već na samom početku dao pristunima do znanja da ovo neće biti uobičajni koncert. Kako? Pa tako što je skoro svaku numeru najavljivao na način koji će vremenom poprimiti oblik stand-up, odnosno sit-down komedije. Dakle jedan zdravi humor, apsolutno potkrepljen biografskim podacima iz ličnog i života njegovog legendarnog benda, Lačnog Franza. Jedan takav narativ bio je onaj koji je uveo moju omiljenu stvar – Naj ti poljub nariše ustnice iz daleke 1986. godine. Naime, kompoziciju je Predin skovao u hotelu ,,Admiral’’ u Vinkovcima u vreme kada se imalo samo za dvokrevetnu sobu, a koju je, ulaskom kroz prozor, konzumirao ceo petočlani sastav. U šali je naveo da je bio dežurni vaspitač, higijeničar, ali i slikar, što se posebno tekstom trake da prmetiti. Veliki aplauz je izmamila ova njegova priča, kao i ona naredna, uvertira za Na svoji strani.

Meni jedan od simpatičnijih uvoda bio je sledeći, za numeru Moj imidž i ja, gde je Predin govorio o tome kako je uvek bio ispred ili iza imidža. Ipak češće iza, pa kada su njegovi idoli bili pankeri, on je još uvek bio hipik, a kada je obukao kožnu ,,rokericu’’, već su se svi odali ska muzici. Ako je ta uvodna reč bila najsimpatičnija, onda je svakako jedna od najemotivnijih bila ona naredna za kompoziciju Koji s vjetrom pjevaju. Posvetio ju je njegovim ,,anđelima čuvarima’’, odnosno ,,živim dušama mrtvih drugova’’, pre svega Predragu Luciću, uredniku čuvenog hrvatskog lista Feral Tribune kome je 12.2. rođendan, i Vladi Divljanu.

U jednom trenutku se akustičnom salom Kolarčeve zadužbine prolomio glasni predlog ,,ajmo osamdesete’’, gde je Predinova replika bila: ,,Ko se seća osamdesetih, taj nije bio sa nama.’’ Išlo se dalje sa Kada smijem se u snu, Osoba A, Za šaku ljubavi i stiglo lagano u predzadnju dekadu XX veka numerom Čakaj me. Gromoglasnim aplauzom je dočekan njen završetak.

Tih zlatnih osamdesetih - kako je Zoran rekao - svi su bili zaljubljeni u Anju Ruper, svi rok kritičari u Margitu Stefanović, novotalasni rokeri u Slađanu Milošević, a njihove tate u Suzanu Mančić. Ona, u koju su bili zaljubljeni kritičari rokenrola, je mnogo toga učinila za jugoslovenski rok, a Predin je tu njenu zaslugu itekako prepoznao i posvetio joj numeru Kosa boje srebra. Na kraju iste je pogledao ka nebu i poslao joj poljubac, što je po meni, svakako, najdirljiviji trenutak večeri.

Momenat koji su svi potajno iščekivali se na posletku i dogodio. Zoran i ekipa su krenuli sa Zemlja pleše i eto nje, Anje Rupel, na pozornici. Zajedno su odsvirali ovu stvar Videosex-a, a potom se Predin udaljio sa bine i ostavio pet minuta pažnje samo za nju. Ustala je i pokrenula hit, koji me je, moram priznati, naježio. Tko je zgazio gospođu Mjesec se razlomila Kolarcem a bogami je bilo i sing-along sekvenci. Erupcija radosti i pozitivne reakcije su se poput lave razlile prostorom.

Zoran se vratio na binu, a Anja nas ostavila. Usledio je Praslovan, zatim Da sreli se nismo i Ne mi dihat za ovratnik. Ne bi valjalo zaboraviti Lačnog Franza, odnosno ekipu koja je Predinu pomogla u realizaciji ovog akustičnog spektakla. Na bubnjevima je bio Luka Čadež, bas je svirao Anej Kočevar, solo gitaru Tine Čas i klavir Boštjan Artiček. Jedna vrlo ukompovana i uvežbana škvadra koja je zajedno, ali i pojedinačno, ostavljala bez daha tokom čitave večeri.

Za kraj su ostavili notorni hit Zarjavele trobente i nakon njega se povukli sa stejdža na petnaest minuta do 23h. Ovacije i aplauzi su ih ekspresno vratili pred fanove i to zajedno sa Anjom. Krenula je Kako bih volio da si tu. Ako me je prethodna Videosex-a naježila, ova je to učinila trostruko jače, a primetih da nisam jedini koji ju je tako emotivno doživeo. Kao poslednja numera nametnula se ,,autobiografska balada generacije koja je proživela osamdesete’’ – Šta bi mi bez nas. Ovde se dogodio i vrhunac večeri u trenutku kada je cela sala horski zapevala refren, pa onda samo muški deo auditorijuma, pa onda tiho, tiše i u finišu najglasnije. Ovacijama je dočekan kraj. Zoran Predin, Anja Rupel i Lačni Franz se potom pokloniše, poslaše levom, te desnom rukom poljupce i odoše, dok se i dalje ritmičkim tapšanjem publika zahvaljivala na fenomenalnom koncertu.

Nasmejana lica su polako napuštala Kolarac. Kao što rekoh, akustična svirka nije moja šolja muzičkog čaja, a rekoh i to, no ponoviću, da je ovo bilo nešto specijalno i nešto što je bilo jako dobro i kvalitetno. Zoran i ekipa su pružili maksimum, a maksimum su i dobili nazad. Gostovanje Anje Rupel je bilo sasvim pristojno i vremenski adekvatno, a koncert kao celina nešto što će se pamtiti. Zajednički je izneto do vrha, od patosa do balkona, a Gladni Franz je nakon ovakve avanture zasigurno izašao sit i zadovoljan, baš kao i beogradska publika.

Nemanja Mitrović Timočanin



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva