Plastic Sunday nastao je u Nišu 2008. godine i stilski se može okarakterisati kao garažni rokenrol sa uticajima noise i psychedelic zvuka. Plastic Sunday su: Milan Mitrović – vokal, bubnjevi; Bratislav Mitrović – gitara, Nikola Milošević – bas koji je u bend došao nakon odlaska Aleksandre Stanković u inostranstvo. Objavili su tri studijska albuma: Razum traži razloge (2011), Komunikacija (2014) i Svetlost u tebi (2017).

Još od samih svojih početaka Plastic Sunday je privukao pažnju kako kritike tako i publike a mnogi njihovi singlovi našli se na vrhu mnogih top lista u zemlji. Osvojili su 2. mesto na 44. Gitarijadi u Zaječaru 2010-e godine, stigli do u finala 4. Jelen Demo Festa u Banjaluci 2011-e godine. Takođe, značajne nastupe Plastic Sunday imao je i na festivalu Nisomnia u Nišu, Balkan Streets festivalu u Vranju, serijalu koncerata bendova nove srpske scene “Scena Uzivo” u Domu Omladine Beograda, zatim na Ušću pre benda Depeche Mode, Garden Festu u Podgorici, Cicvara Festu u Neumu, Provetravanju , Garage Fire Campus Festu itd. 
 
Danas o bendu razgovaramo sa bubnjarem i vokalom Milanom Mitrovićem.
 
foto: Mikica Andrejić
HC: Bend Plastic Sunday postoji od 2008. godine, u 2017. godini objavili ste svoj treći studisjki album, moram priznati da je to danas i više nego retkost. Za devet godina postojanja objaviti tri albuma. Odakle vam energija za sve to imajući u vidu koliko je danas teško objaviti album pogotovo sa tim alternatvnim underground zvukom?
Milan Mitrović: Nikada nismo razmišljali o tome da li imamo energije ili ne, uglavnom smo samo radili, svirali, snimali, putovali, stvarali nove pesme itd. Znam da se danas mnogi koji se bave rokenrolom vrlo brzo razočaraju već kod prvih prepreka, ali u rokenrolu je kao i u životu, puno je i uspona i padova i na takve situacije se mora biti spreman. Kada smo i nastali 2008. nismo se puno opterećivali pitanjem budućnosti benda, već smo bili sastav koji je mogao da se čuje samo preko neta. Uglavnom smo snimali svoje stvari u kućnim uslovima, uživali u njima i stvarali dalje. Tek 2010. godine smo održali svoj prvi nastup uživo i taj premijerni nastup u klubu Feedback smatramo rođenjem benda, do tada se moglo reći da smo bili samo projekat. Inače danas su nove tehnologije omogućile da mnoge stvari budu mnogo lakše i dostupnije nego pre. Obzirom da sam u muzici i da sviram još od početka 90-ih godina, danas je lakše snimiti pesmu nego tada, lakše je i izdati album i doći do izdavača, i što je najvažnije danas putem interneta svako može da vas čuje, a u vreme kada sam ja počinjao sve te stvari su bile neuporedivo teže.

HC: Tekstovi pesama su kratkti ali puni poruka. Ipak ono što mi se dopada u vašim tekstovima je to da su između ostalog i puni nade. Da li još uvek ima nade, za tu drugačiju muziku, za buđenje, za spas?
Milan Mitrović: Nada uvek poslednja umire. Naravno da ima nade i da ona mora da postoji, zato što je sve u glavama ljudi. Glavni problem je u tome što mnogi očekuju da se promene dese od strane nekih drugih ljudi, ne razmišljajući da glavne promene moraju da krenu od nas samih. Nikada nisam bio pesimista ali sa druge strane nikada nisam imao ni prevelika očekivanja. Uglavnom sam bio okrenut sam sebi i posvećen onome što radim. Uvek sam govorio kako je Plastic Sunday kritika celokupnog društva koje nas okružuje, a gde ima kritike, ima i nade. Ako moja generacija nije uspela sa promenama za bolje sutra, siguran sam i verujem da će to učiniti neki novi klinci.

HC: Vaš poslednji album zove se „Svetlost u tebi“ a jedan stih glasi „Svemir je, noćas samo u tebi“, da li to i vašom muzikom i poručujete da sve počiva na pojedincu, da je potrebno da svaki pojedinac pronađe svetlost u sebi, da je to prvi korak?
Milan Mitrović: Da, malopre sam baš pričao o tome kako uvek treba poći od sebe. Svi mi imamo i dobrog i lošeg u sebi, niko nije savršen niti će biti. Danas jesmo svi „bombardovani“ raznim informacijama, gomilom lošeg sadržaja sa društvenih mreža koje su se pretvorile u online reality show, lošim vestima, u jako nesigurnim vremenima živimo, ali i pored toga internet je prepun kvalitetnih sadržaja (filmova, knjiga, muzike itd.) tako da svaki pojedinac pre svega treba da non stop radi na sebi, i na taj način da okrene leđa svim tim sadržajima u kojima sebe ne pronalazi.

HC: Vaš treći album je najzreliji do sada. Produkcijski je iznad svoja dva prethodnika, zvuk je čistiji i melodičniji, čini mi se da je za nijansu mekši, manje je psihodelije i nojza, taman toliko koliko treba. To samo potvrđuje da sazrevate kao bend i da evoluirate. Da li se slažeš sa mojim konstatacijama?
Milan Mitrović: Mnogi su pohvalili produkciju poslednjeg albuma koju su uradili naš gitarista Bratislav Mitrović, Robert Telčer gitarista Velikog Prezira i Partibrejkersa kod koga smo i snimali u fenomenalnim uslovima u studiju „Šamarčina“ u Vrbasu i Dušan Ševarilić basista u bendu Anton i Hevi Hipi Bejbi. Zvuk jeste dosta melodičniji u odnosu na prethodna izdanja i sama atmosfera je manje paranoična u odnosu na prethodna dva albuma. Da li smo ovim poslednjim izdanjem sazreli kao bend, to će vreme da pokaže, ali najvažnije je da smo svi u bendu prezadovoljni kako je ovaj album ispao. 
 

HC: Mišljenja sam da danas postoji mnogo dobrih bendova u Srbiji, koji imaju šta da kažu i pokažu, koji znaju da sviraju i imaju ideju. Mislim da se stvari polako pomeraju sa mrtve tačke, iako mnogi smatraju da je ta drugačija muzika odavno preminula i da nema svrhe baviti se njom. Zanima me vaše mišljenje u vezi toga...
Milan Mitrović: Ima puno dobrih bendova, ne bih sada da nabrajam, nije problem toliko u bendovima već u medijima koji bi trebalo da obrate pažnju i prostorima gde bi svi ti bendovi nastupili. Jeste da se danas mnoge stvari rešavaju preko veze zarad ličnih interesa i da je čak i u alternativnoj muzici prisutan estradni način razmišljanja, ali nema veze ide se dalje. Nastupilo je novo vreme u kojem je marketing jako bitna stavka. Takođe najvažnije je da bendovi imaju pesme i da sami članovi benda budu najveći kritičari svojih bendova i svojih pesama. Potrebno je mnogo ulaganja i zalaganja, kao i mnogo odricanja i volje kako bi bend opstao u životu. U drugim zemljama rokenrol i dalje živi, ali tamo su i uslovi za bavljenje muzikom mnogo bolji, što znači da rokenrol nije umro, i dalje živi.

HC: Šta možeš reći za tribute album: I Mi Plačemo Iza Tamnih Naočara - Tribute To Dobri Isak u kojem je i Plastic Sunday imao udela?
Milan Mitrović: To je jedna jako lepa ideja Gorana Lončarevića i ekipe iz PMK Records-a da okupe sve te bendove i ljude oko jedinstvene ideje. Na toj kompilaciji Plastic Sunday je svojom verzijom pesme „Filmovi“ grupe Dobri Isak u neku ruku i najavio stilski preokret. Inače to je i prva pesma na kojoj sam učestvovao i kao jedan od gitarista u bendu, zato ću uvek po tome da pamtim i tu kompilaciju i tu pesmu. Kompilacija je zaista dobra i mislim da je Dobri Isak i zaslužio tako nešto.

HC: Slaba posećenost uderground svirkama i blejenje ispred ulaza dok neki bend svira pred malim brojem publike. U čemu je problem? Da nije problem ulaz koji se naplaćuje 100, 200 kinte ili neprosvećenost i neupućnost publike ili šta već?
Milan Mitrović: Sve zavisi od benda do benda, i da li taj bend ima nešto novo da ponudi publici, da li bend ima određenu ekipu koja ga prati itd. Meni lično smetaju sva ta oplakivanja kolega zašto nema ljudi na koncertima, zato što na taj način pokazuju kukavičluk a rokenrol je bunt, nije za kukavice. Ne postoji bend koji je imao svaki pun koncert, i kroz „javne probe“ mora da se prođe da bi se došlo do određene publike. Naravno da i loša finansijska situacija ima uticaja u pojedinim slučajevima, ali to ne bi trebalo da bude izgovor već opomena bendovima da rade još jače i da još više ulažu sebe u svojim pričama iza kojih bi uvek trebalo da stoje.

HC:Retki su bendovi u kojima je bubnjar ujedno i vokal. Deluje mi prilično naporno. Kako uspevaš da ne izgubiš dah, da ne ispadneš iz ritma? (Možda je pitanje glupo ali me stvarno zanima).
Milan Mitrović: Meni iskreno nije teško, bukvalno sam se navikao. Da mi je neko to pričao kada sam počinjao ne bih mu verovao da to mogu da izvedem, ali u principu sve je stvar vežbe i rada. Mislim da bi mi sada bilo teže samo da sviram bubnjeve ili samo da pevam.

HC: Šta trenutno radi Plastic Sunday? Ima li nekog novog materijala i najave?
Milan Mitrović: Plastic Sunday nakon letnje sezone i dva odsvirana festivala PozitivNi u Nišu i Overload u Vladičinom Hanu, trenutno radi kako na novim stvarima, tako i na spotovima sa izdanja „Svetlost u tebi“ koji bi trebalo da krenu sa emitovanjem oko Nove godine, obzirom da zbog raznoraznih problema sve se jako odužilo, kao i najznačajnije uveliko se priprema i jedna prava mala mini turneja o kojoj će tek biti reči, ne bih ništa unapred, bitno je da u pojedine zemlje idemo po prvi put i da ćemo imati novo iskustvo nakon svih ovih godina rada. Takođe za sledeću godinu se pripremaju još neka iznenađenja, ali više o tome kada se sve to dogodi. Planovi postoje, na nama je da ih ostvarimo.

HC: Muzika za preporuku. Film za preporuku. Knjiga za preporuku.
Milan Mitrović: Što se muzike tiče, u poslednje vreme najviše slušam bendove iz 60-ih godina, iako ne zapostavljam ni neke aktuelnije bendove ako mi se dopadnu kao npr. Acid Ghost, Oh Sees, Sic Alps, Diiv, Beach Fossils, Bass Drum Of Death, Ty Segall itd. Što se filmova tiče sve od Jim Jarmusha, Wim Wendersa, Tarkovskog, Pasolinia, Kaurismakia itd. Od knjiga trenutno čitam autorizovanu bibliografiju Bitlsa koju je napisao Hanter Dejvis, inače na mene su najviše ostavile utisak Heseov „Demijan“ i „Igra staklenih perli“, Vajldova „Slika Dorijana Greja“, „Na Putu“ Džeka Kerjuaka, „Sto godina samoće“ Markesa, Van Gogova „Pisma bratu“, „Bludni sin“ Čarlsa Bukovskog, Belouov „Hercog“ i da ne nabrajam dalje, svaka knjiga je nova avantura/

Sa Milanom razgovarao Miljan Ristić a.k.a eXperiment
 
Muziku Plastic Sunday-a možete poslušati i preuzeti sa njihovog bandcampa, Deezera, Last.FM-a i normalno You Tuba i Facebook strane. Na bandcampu možete videti sve informacije o bendu, albumima a dostupni su i tekstovi pesama što smatram da je i više nego odlična stvar.