InnerSphere - Balkan Tour 2018
InnerSphere - Balkan Tour 2018

Kurt Cobain - Rekvijem za Generaciju X



Sviđa ti se? Javi ostalima!

...Naravno da verujem u život posle smrti. Verujem da kad umreš postaješ savršeno srećan, dok tvoja duša nekako nastavlja da živi, noseći pozitivnu energiju. Ni u kom smislu se ne bojim smrti. Oduvek tako mislim i osećam. Otkad znam za sebe. Bojim se da bih mogao umreti sada, ne želim da ostavim za sobom ženu i dete, pa zato i ne činim stvari koje mogu da mi ugroze život. Ne želim da umrem. Bio sam sklon samoubistvu čitavog života, nije mi bilo stalo hoću li živeti ili ne, i često bih poželeo da umrem, ali nikad nisam imao petlju da tako nešto i zaista pokušam. Zašto sam želeo da umrem? Zato što je sve bilo beznadežno, a ja sam verovao da sve znam, kad sam bio mlad.


SOMETHING IN THE WAY

Kurt Donald Kobejn, gitarista, kompozitor i pevač legendarnog grandž benda Nirvana, rođen je 20. februara 1967. godine u gradiću Aberdin, na severozapadu Amerike. Odrastao je u siromašnoj, inferniornoj sredini prebogate i tih godina ratom u Vijetnamu uzburkane i protestima uzdrmane Amerike, u miljeu lokalnih otpadničkih barova i kafana, oblasti gde su se prostirala polja marihuane i psihodeličnih pečurki, čijom su se prodajom većinom pokrivali svakodnevni životni troškovi. Kurt se na sledeći način priseća tih dana ranog detinjstva: Bio sam srećno dete. Stalno sam vrištao i pevao, nisam znao da prestanem. Ponekad bi me druga deca i pretukla jer sam bio jako uzbuđen dok sam se igrao, a shvatao sam igru jako ozbiljno. Bio sam stvarno srećan. Pored stalnih problema sa zdravljem, najteži životni udarac mladi Kobejn je zadobio baš u tom periodu odrastanja i sazrevanja – roditelji su mu se razveli. To što smo se razveli uništilo mu je život. Potpuno se bio promenio. Mislim da ga je bilo stid. Otada je sve počeo da zadržava u sebi i postao je jako stidljiv, priseća se njegova majka Vendi.

Muzika je od rane mladosti bila glavna preokupacija Kurta Kobejna. Dobivši u četrnaestoj godini električnu gitaru, on počinje sa uzimanjem časova ali samo onoliko dugo koliko mu je bilo potrebno da nauči pesmu Back in black grupe AC/DC, jer je po njegovim rečima to bilo sve što je trebalo znati. Otkrivajući u to vreme pank muziku, oslobađajući duh njene anarhičnosti i subverzivnosti, on oduševljeno izražava svoje ushićenje: Bila su to tri rifa i mnogo urlanja. U stvari, zvučalo je kao Led Cepelin, ali sam ja pokušavao da napravim da to bude što agresivnije i opasnije. Pitao sam se: kakav je u stvari pank rok? Koliko neprijatan? Otpanjivao sam svoje pojačalo najjače što sam mogao. Jednostavno nisam imao pojma šta to uopšte radim. Ipak, to je bio dobar način oslobađanja, bio je to moj posao, moja misija. Čim sam dobio gitaru postao sam opsednut njom, bio sam uveren da je to što radim specijalno i dobro, da imam nešto da dodam tom rokenrolu, da pokažem ljudima da umem da pravim odlične pesme.

Nesvesno, bili su to prapočeci grandža( grunge, pokret u rok muzici proistekao iz Nirvanine andergraund kuhinje, pod uticajem pank roka , krajem osamdesetih, kasnije jedan od najbitnijih pokreta devedesetih, kao i u rokenrolu uopšte, gledano istorijski – Pearl Jam, Soundgarden... neki su od sledbenika i vodećih bendova), mutantnog oblika pank roka koji će postati svetski trend i muzika još jedne izgubljene tzv. generacije X (generacije rođene između 1967.-1974. godine)...

...Naše pesme imaju klasični pop standard: strofa, refren, strofa, refren, solo, loš solo... Sve u svemu mi zvučimo kao da Black flag i Black sabbath zlostavljaju The Bay city rollers i The Knack...

Šta je bilo to što je još definitivno opredelilo mladog Kobejna u muzičkom smislu, to što je početkom devedestih zapalilo svet rokenrola? Definitivno, tačka preloma, po rečima samog Kobejna, bio je koncert benda Black flag iz 1984. godine. Nakon pomenutog koncerta, Kurtove živopisne impresije su zvučale ovako: Koncert je bio super. Potpuno su me preokrenuli. Do kraja te nedelje proglasio sam se za čistokrvnog pank rokera. To saznanje mi je pomoglo da shvatim da mi nije potrebno da budem rok zvezda, da ja uopšte ne želim da budem rok zvezda. Do tada sam se često dvoumio... a u isto sam vreme želeo da se dokažem ljudima ali mi to u stvari nije bilo bitno i nisam to mogao. Bilo je to jako zbunjujuće. Zato sam bio jako srećan što sam se zaista saživeo sa pank rokom, jer mi je to omogućilo tih nekoliko godina vremena koliko mi je bilo potrebno da odredim svoj sistem vrednosti i da shvatim kakva sam ja osoba. Pank rok je bio Božiji dar...


RAPE ME... IN BLOOM

Pored ljubavi prema muzici(kao i slikarstvu i vajarstvu), Kurt Kobejn u to vreme počinje da izražava i sklonost ka opijatima, kao i neskrivenu netrpeljivost usmerenu ka mediokritetima, proseku uopšte: Jednostavno ne mogu da se složim sa prosečnim ljudima. Užasno mi idu na nerve. Moraću da se suočim sa njima i kažem im koliko ih mrzim. Pre nekoliko godina, bio sam toliko zgađen ljudima da sam osećao samo želju da se uklonim, doslovno od svih. Toliko sam mrzeo ljude zato što nisu ispunjavali moja očekivanja i bilo mi je mučno što sam se stalno muvao oko istih idiota sve vreme. Ta moja netrpeljivost se tako očigledno videla na mom licu, pa su me se na kraju svi klonuli. Toliko sam želeo da im pokažem koliko su mačo i odvratno muški i totalno glupi, da sam bio uveren da svi oni znaju šta ja mislim o njima. To me je napravilo potpuno paranoičnim, činilo mi se da svi oni smatraju da sam ja klinac za koga je najverovatnije da će pući i doneti pušku u školu i razneti sve od reda...

...Opijati, odnosno neke vrste lekova koje sam uzimao pružali su mi prividno olakšanje pa sam barem nalazio razloge da opravdam ljudsku glupost. To je bio jedini način koji mi je dozvoljavao da komuniciram sa tim idiotima. Ipak, bio sam strašno umoran od tolike mržnje prema ljudima i dosadilo mi je to što sam bio tako oštar sudija svim njihovim manama. Opijati su mi donosili bar malo mira u glavi...

                            ... Rape me, my friend
                                 rape me again
                                 i’m not the only one
                                 hate me
                                 do it and do it, again ...


NEVERMIND... napuštajući andergraund...

Pojavivši se krajem osamdesetih godina 20. veka sa bendom Nirvana na sceni američkog grada Sijetla( igrom sudbine, poput Džimija Hendriksa dve decenije ranije, kao još jedan beskompromisni i žestoki levoruki gitaristički genije), Kobejn je napravio mnoge značajne promene u rodnoj, konzervativnoj Americi, podigavši jednu od poslednjih autentičnih, post-pank rokenrol revolucija. Jedna od bitnih promena bila je najava konačnog kraja tzv. baby boomers generacije(rođene za vreme i nakon Drugog svetskog rata, koja je vladala muzičkom scenom od šezdesetih godina), generacije koja je dominirala u svim aspektima američke kulture, a posebno muzike. Bila je to generacija ljudi koji su medijski preživeli Vijetnamski rat, a odrasli su na muzici Bitlsa, Stonsa, Dilana i Dorsa, koju su smatrali jedinom dobrom i kvalitetnom, dok je sve ostalo za njih bila bleda kopija...

...Nisam želeo da dopustim svom egu da prizna da smo jedan odličan bend, da zaslužujemo u potpunosti svu pažnju koju smo dobijali, da kažem da smo bolji od 99% svega što je tada bilo komercijalno. Mislim, znao sam da smo najmanje 100 puta bolji od jebenih ,, Guns’n’ roses“ i ,, Whitesnake“ ili bilo kojeg sličnog sranja. Samo mi je bilo krivo zbog toga što u andergraundu postoje mnogi bendovi koji su jednako dobri kao mi, mnogi i bolji, a mi smo jedini kojima se poklanja pažnja. Bilo mi je žao što smo mi jedini bili izloženi široj publici...

...Kultnim albumom generacije X - Nevermind 1991. godine (četrnaest godina nakon još jednog antologijskog, revolucionarnog pank rok albuma -  Nevermind the bollocks, here is Sex Pistols 1977.) Kobejn je dao novi polet utihnulom, obezglavljenom i komercijalizovanom do nivoa ljige i parodije rokenrolu, istovremeno postavivši jedno od ključnih i neprijatnih pitanja miljeu iz kojeg je potekao (i sa pomenutim albumom izašao) – andergraundu: naterao ih je da razmisle da li je moguće i da li treba voleti muziku koja se svima sviđa i da li je moguće da neko od njih samih može praviti muziku koja je tako popularna, a da u isto vreme uspešno prođe onaj važni prećutno postavljeni ispit lojalnosti andergraundu...


ABOUT A GIRL... tajna veza sa Bitlsima...

Postoji li ipak tajna, prećutna veza između Nirvane i Bitlsa? Šta je to što bi moglo da spaja ova dva naizgled nespojiva i strašno različita benda, stilski i vremenski nepomirljivo razdvojena i različita? Poslušajmo šta o tome misle članovi benda Kristali: Kada je krenula Nirvana i ceo taj fazon, mi smo sedeli i pravili pesme za ploču. Onda smo uzeli Nevermind, skinuli celu ploču i provalili da je Kobejn skinuo sve one postavke koje su Bitlsi imali u svojim pesmama. I harmonske i melodijske i aranžmanske. On generalno ništa novo nije izmislio. Njemu je samo tehnika snimanja gitara i bubnja, koja je u međuvremenu užasno napredovala, omogućila da realizuje svoj bes, što se tiče dinamike. To je ono: sad malo pumpamo, pa ćemo onda dronge-dronge, malo da spustimo. Ali harmonije, pesme, akordi, to su savršene Bitls melodije samo što su malo rogobatnije, sa većim pomakom. Ali te pesme su užasno melodične. Da su u molovima bile bi čist pop. Ovako, isprljane durovima, iste te pesme postaju andergraund. To je kao pomak koji su Bitlsi imali na Badi Holija.  Love me do  je klasična Badi Holi pesma, s tim što su je oni uradili na neki svoj način, u nekom svom senzibilitetu koji njih i čini u stvari grupom. Kao što Nirvanu danas, u odnosu na ono pre, grupom čini to što je Kobejn uneredio ono što su Bitlsi uradili... U stvari se ništa ne menja, osim što napreduje tehnika. Melodije ostaju iste, ti ih samo prepravljaš...

Bitlsi devedesetih, isprljani durovima, izronivši iz subverzivnih i mračnih katakombi andergraunda Amerike prosvetlili su svet rokenrola nizom besmrtnih numera, bisera za sva vremena. Bile su to, pre svih, sledeće pesme: About a girl (bitlsovski lepršava, ljubavlju obojena, perfektna kombinacija andergraund beskompromisnosti i pop rok melodičnosti – kombinacija koju će Kobejn dovesti do savršenstva, ujedinivši pankersku ogoljenost i melodični pop klasicizam), Smells like teen spirit (buntovna, nihilistična himna devedesetih), In bloom (sarkastični osvrt na naivnu idiličnost šezdesetih), Lithium (odraz Kobejnovog čudesnog trenutka sreće i jedinstvene lirike), Polly ( još jedan vanvremenski pop biser u kobejnovskom grandž maniru), Something in the way (ogoljena životna priča, aberdinski bluz Kurta Kobejna lutalice), Scentless apprentice (zastrašujući zvučni pank rok udar na rubnim područjima mizantropije i haosa), Heart-shaped box (hiper senzibilna, očaravajuća, melanholična, bolno iskrena i dirljiva), All apologies (gotovo romantična, posvećena supruzi Kortni Lav i tek rođenoj ćerkici Frensis Bin), Rape me (brutalno surova, sarkastična, posvećena sistemu dušebrižnika i silovatelja kreativnih i drugačijih od proseka), Lake of fire (jedan od besmrtnih, opraštajnih unplugged osvrta na sjajne Meat puppets), The man who sold the world (unplugged posveta princu metamorfoze Davidu Bowieu, njegovom obolelom bratu i svima onima koje je svet nepravedno odbacio proglasivši ih ludima... neopisivo senzibilna i dirljiva stvar) i Where did you sleep last night?, vanvremenski bluz mitskog lutalice Huddie Leadbellyja, ostavljen za sam kraj Kobejnove čudesne ovozemaljske misije, nešto tako moćno, iskreno, osećajno i dirljivo da prevazilazi moć reči i bilo kakve relevantne deskripcije, čisto krvareće bluz srce i opraštajni krik jedne neshvaćene, ranjene duše...


I HATE MYSELF AND WANT TO DIE

Prethodnica kultnom Nevermind albumu, bio je debitantski, garažni, furiozno-beskompromisni Bleach (jun 1989.), proistekao iz subverzivnih dubina andergraunda, u pank rok maniru energičnosti i jednostavnosti...

...Nisam mnogo razmišljao o tekstovima za Bleach... Ja sam pisao pesme kojih sam mogao lako da se setim kada je trebalo da ih pevam uživo, i zato su bile jednostavne, da ih ne sjebem na koncertu...

Kurt je tvrdio da je Bleach potpuno jednodimezionalan album, ne dovoljno tvrd, žestok i opasan kako se bend nadao, ali da su to uradili namerno. Namerno smo ga napravili rokerskijim nego što je trebalo, s namerom da suzbijem svoje melodične i arty tendencije. Kapirao sam da moramo prvo da napravimo tu rok ploču da bi stekli one stalne fanove. Osim toga postojao je i taj pritisak od strane izdavačke kuće da moramo da napravimo takvu ploču, ogoljenu kao Aerosmith, a ujedno smo se nadali da kada pregrmimo to, da ćemo moći da radimo šta hoćemo. Ipak, na kraju krajeva, taj pritisak mi je pomogao da shvatim da ja jesam odrastao na roku, slušajući Aerosmith ili Black Sabbath. To shvatanje je bilo bitno za mene, jer sam tada uvideo da je to samo osnova iz koje treba da izvučem najbolje i da joj dodam sve što osećam da mogu.

A nakon izranjanja iz katakombi podzemlja i uraganskog, iznenadnog uzleta na svetlo svetske pozornice usledila su još dva briljantna albuma - In utero 1993. i Unplugged in New York 1994., propraćena gomilom sjajnih singlova: od nezaboravnog Smells like teen spirit i Lithium do Heart shaped box i  All apologies... Neverovatna količina energije i kreativnosti doveli su Kobejna i bend u položaj predvodnika čitave jedne generacije: kako u muzičkom tako i u duhovnom smislu. Grandž revolucija bila je jedna od poslednjih velikih u rokenrolu i ubrzo potom počela je da upada u zamku samozadovoljstva i komercijale (izdaje lojalnosti andergraundu?), a zatim je odnela i svog glasnogovornika, Kurta Kobejna... Nagomilani bes, nezadovoljstvo i rezignacija mladih ljudi izgubljenih u svetu multinacionalnih korporacija i materijalnih ,, vrednosti“ veoma su vešto u slučaju Nirvane pretočeni u niz neponovljivih pesama, životnih priča koje slikovito odražavaju jedan senzibilan i uzburkan svet – dušu čoveka koji nosi svoj težak krst i oseća bluz. Iako je Kobejn od početka odbijao etiketu glasnogovornika generacije, priznao je da su tekstovi sa Nevermind iskristalisali ponešto o njegovim korenima: Mi smo pravi primer američkog prosečnog dvadeset-i-nešto-godišnjaka devedesetih. Šta više, mislim da postoji to univerzalno ispoljavanje psihološke upropaštenosti koju skoro svako mojih godina oseća. Ja znam da sam pravi nihilistički drkadžija, a ponekad me je tako lako povrediti, postajem jako osetljiv. Takve su, otprilike, i sve moje pesme. Takvi su ljudi mojih godina: sarkastični jednog trenutka a brižljivi sledećeg. To je teško objasniti ako se čovek sam ne oseća tako. Primećujem da ima sve više ljudi koji imaju slične neuroze kao ja, da su skoro svi mojih godina jednako uništeni od strane svojih roditelja...

Pesma koja je obeležila devedesete, postavši na neki način generacijska himna bila je Smells like teen spirit. Kobejn je objašnjava na sledeći način: Ta pesma je prvobitno nastala iz jedne ideje koju sam imao, jednog osećanja da treba da napišem pesmu o tome šta osećam o svojoj okolini, o ljudima svoje generacije i mojih godina. Smells like teen spirit bila je u stvari sarkastična reakcija na stvarne pokušaje da se izvede revolucija, ali je ipak u isto vreme podržala samu ideju o revoluciji. Sam tekst bio je izraz dva suprotna stava autora, kao i slika njegove zbunjenosti i besa... Nakon te pesme i albuma, nakon izlaska iz andergraunda i opšte popularnosti i komercijalizacije, ništa više nije bilo isto... Kobejn, kao i mnogi veliki ljudi iz sveta rokenrola našli su se pred dvoseklim mačem i ambisom uspeha... Izlaz se nije nazirao...

...Počeo sam da primećujem sve više prosečnih klinaca na našim koncertima, a ja ih zaista nisam želeo na svom koncertu. Na kraju su stvarno počeli da mi idu na živce. Postao sam totalno odvratan, pokazivao sam svoj penis i oblačio se u haljine i stalno sam bio totalno pijan...



All apologies... I’m so happy ’cause today I’ve found my friend...

Nakon enormnog uspeha albuma Nevermind, uzleta benda i grandž pokreta, opšte popularnosti i komercijalizacije, postavljalo se uvek isto, ključno pitanje rokenrola: šta i kako dalje? Prikloniti se uspehu i uploviti u lagodne vode mejnstrima ili se vratiti bazičnim, izvornim undergraund vodama koje ne otupljuju oštricu, ne podležu prodaji ,, vere za večeru“ i ostavljaju umetniku neku vrstu stvaralačke i duhovne slobode? Izlazak poslednjeg studijskog albuma Nirvane - In utero, donekle je dao odgovor... Bilo je to Kobejnovo opraštajno pismo ( uz posvetu na jednom od najboljih albuma svih vremena: ,,Unplugged in New York“)... Nismo napravili ovako sirovu ploču da bi izrazili neki naš stav ili da bi pokazali svima kako nam je dozvoljeno da radimo sve što hoćemo, kao neka razmažena bogataška deca koja sa namerom postaju buntovnici“ objašnjavao je Kobejn In utero album... Ovo je nešto što smo oduvek želeli da uradimo...

Nažalost, odlučnost i provokativnost grandž pokreta vrlo brzo je počela da splašnjava i komercijalizuje se... Kao i mnogi hrabri i subverzivni pokreti pre njega, kroz celokupnu istoriju rokenrola, on je vremenom pretvoren u modni trend i bezopasnu zabavu, potom je podruštvljen a time i otupljen, jednostavno sveden na populističku zabavu... Silogizam je prost: ako si roker, onda težiš da te čuje što više ljudi. Ako ti to pođe za rukom, prinuđen si da se oslanjaš na ustaljene institucije, poznate kao rok biznis. Onda te institucije uzmu pod svoje, zaradiš puno para i baš te briga za sistem koji, tamo neki kažu, uopšte ne valja...

I pre nego što je još jedna revolucija pojela svoju najbolju decu, Kurt Kobejn, kao još jedan od slavnih buntovnika s razlogom, poput Džima Morisona, prvi je povukao odlučujući potez...

Petog aprila 1994. godine povukao je oroz svoje remington sačmarice, izvršio samoubistvo (barem kako zvanični izveštaj najdemokratskije države kaže) i zauvek otišao put svojih snova i pesama u kojima je jedino istinski živeo. Jednostavno se pridružio legendarnom klubu 27, klubu besmrtnih velikana koji je nekad davno otvorio mitski bluzer Robert Džonson, čovek sa kojim je sve i počelo... Za sobom je ostavio pesme koje su obeležile jednu epohu zanosa i oproštajno pismo prepuno bolne etike i istine... Bolje je sagoreti nego izbledeti (kako kaže stih Nila Janga) opraštajna je poruka svetu koji ga nije dovoljno razumeo i uspeo da prihvati jednu iskrenu i senzibilnu dušu koja je težila ka empatiji...
                            ... Tako sam srećan, jer sam danas
                                 našao svoje prijatelje,
                                 oni su tu, u mojoj glavi.
                                 Tako sam ružan, ali to je u redu i ti si,
                                 porazbijali smo naša ogledala.
                                 Nedelja ujutru je svakodnevno
                                 za sve do čega mi je stalo i nisam zastrašen,
                                 ošamućena, upali moju sveću,
                                 jer ja sam sreo Boga ...

Na kraju, ostalo je jezivo pitanje: zašto se stvarno ubio Kurt Kobejn?

Osim fizioloških i genetskih razloga – o kojima je prilično neukusno raspravljati – glavnu liniju verovatno čini nemogućnost istinske komunikacije sa svetom. Naizmenično izjavljujući da neizmerno voli i mrzi ljude, Kobejn očigledno nije bio u stanju da se uklopi u sistem u kome etika ubija, a pakost i zloba vladaju. Prvo neuklapanje najpre je izborio što talentom, što sticajem okolnosti, a zatim platio glavom. Nevermind, a posebno Smells like teen spirit – jedan od ključnih singlova decenije – predstavljali su pretežak kamen oko nepripremljenog i nepokornog vrata. Diktatura prosečnih, koja od posebnih (a pre svega uspešnih) ljudi pravi zadovoljne robove, nije mogla da uništi ideal stvaranja, koji je Kobejn u jednom – na nesreću odsudnom – trenutku stavio čak i ispred porodice, najvažnijeg segmenta normalnog života. Upravo očajnička želja za normalnošću u svetu u kome su i Nirvana i njemu slični predstavljali samo deo freak-showa, definitivno je slomila čoveka koji je želeo nemoguće: da bude uspešan, ali ne i rok zvezda.

Iz Kobejnove situacije, zapravo, izlaza i ne može biti. Obeležen i izopšten sopstvenom individualnošću i činjenicom da je, jednostavno, bolji od drugih, on se našao u planetarnom zatvoru, iz koga bekstva nema, jer se nema gde pobeći. Smrt, kao simbolični, ili stvarni prelazak u drugu dimenziju, pretvorila se u jedini izlaz iz realnosti, koja počinje da liči na utopiju budućnosti, koja se, u međuvremenu, dovukla i pretvorila u sadašnjost.

                                                            Aleksandar Žikić, rok novinar i muzičar

Na kraju, ostalo je samo oproštajno pismo...

...Postoji dobro u svima nama i ja zaista volim ljude previše do te mere da sam zbog toga tužan, jadan, da sam jedno jadno stvorenje koje ne ume ništa da ceni. Bilo mi je dobro – jako dobro – i zaista sam zahvalan. Ali od sedme godine sam osećao veliku mržnju prema svim ljudima uopšte, samo zato što mi je izgledalo tako lako i površno slagati se sa svima i osećati empatiju samo zato što volim ljude previše i sve osećam tako snažno, pretpostavljam. Hvala vam svima iz dubine mog gorućeg bolnog stomaka za vaša pisma i zabrinutost tokom godina. Ja sam suviše čudan, nagao i mračan i više ne osećam strast. I zapamtite... bolje je sagoreti nego izbledeti. Mir, ljubav, empatija. Kurt Kobejn ...


P.S.

  Mislim da je bio genije. Mislim da smo izgubili Džona Lenona naše generacije.

                                                                                                Noel Gallagher, Oasis



posvećeno uspomeni na Kurta Kobejna. Posvećeno jednoj izgubljenoj generaciji, generaciji kojoj i sam pripadam, generaciji X...

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva