Legendarni pankeri ponovo u Beogradu – Dan nezavisnih Dead Kennedys-a
Helly Cherry
Dead Kennedys su se vratili u Beograd nakon petnaest godina i to na 4. jul, praznik Sjedinjenih Američkih Država – Dan nezavisnosti. Delimično popunjeni prostor bazena sportskog centra ’’11. april’’ dočekao je u sredu uveče legende hardcore/punk zvuka uz podršku lokalnih grupa Trnje i Pogonbgd. Koncert je realizovan od strane Charm Music Serbia.
Jesu li ovo pravi Kennedys-i ili nisu? Bilo je to pitanje koje je pratilo ovaj događaj od trenutka objave istog. Jello Biafra, živa legenda hardcore/punk muzike se neslavno i permanentno razišao sa ostalim članovima u poslednjoj deceniji XX veka, a sva autorska prava pripala su upravo ekipi koja je ostala i nastavila da radi pod starim nazivom. Apropo toga i beše ono pitanje s početka pasusa. Ja sam mišljenja da jesu pravi Kennedys-i. Biafra je nastavio dalje sa raznoraznim bendovima (2010. smo mogli da ga gledamo i u Beogradu sa Guantanamo School of Medicine), a zašto onda ne bi i East Bay Ray i Klaus Flouride koji su osnovali sastav, kao i, od 1981. godine u grupi, D.H. Peligro? Kapiram da je još jedan od problema pevač, u ovom slučaju Ron Greer, ali moram da priznam da mi je on bio zapravo najsvetlija tačka što se i njihove (muzičke) tačke tiče. Pa da krenemo.
Predgrupe sam propustio. Nije bio problem u tome što mi se kod jednih ne sviđa stav, a kod drugih muzika, već sam jednostavno kasno dobio mejl potvrde akreditacije, a još kasnije ga pročitao. Stignem sam na kraj nastupa benda Pogonbgd, negde oko 22h. Dosta dugo su binski radnici nameštali stejdž i opremu, sigurno duže od pola sata, pa smo u tom jazu uspeli da se naslušamo ska i reggae zvuka u velikim količinama. Konačno, negde oko petnaest minuta do jedanaest, eto njih.
Jesu li ovo pravi Kennedys-i ili nisu? Bilo je to pitanje koje je pratilo ovaj događaj od trenutka objave istog. Jello Biafra, živa legenda hardcore/punk muzike se neslavno i permanentno razišao sa ostalim članovima u poslednjoj deceniji XX veka, a sva autorska prava pripala su upravo ekipi koja je ostala i nastavila da radi pod starim nazivom. Apropo toga i beše ono pitanje s početka pasusa. Ja sam mišljenja da jesu pravi Kennedys-i. Biafra je nastavio dalje sa raznoraznim bendovima (2010. smo mogli da ga gledamo i u Beogradu sa Guantanamo School of Medicine), a zašto onda ne bi i East Bay Ray i Klaus Flouride koji su osnovali sastav, kao i, od 1981. godine u grupi, D.H. Peligro? Kapiram da je još jedan od problema pevač, u ovom slučaju Ron Greer, ali moram da priznam da mi je on bio zapravo najsvetlija tačka što se i njihove (muzičke) tačke tiče. Pa da krenemo.
Predgrupe sam propustio. Nije bio problem u tome što mi se kod jednih ne sviđa stav, a kod drugih muzika, već sam jednostavno kasno dobio mejl potvrde akreditacije, a još kasnije ga pročitao. Stignem sam na kraj nastupa benda Pogonbgd, negde oko 22h. Dosta dugo su binski radnici nameštali stejdž i opremu, sigurno duže od pola sata, pa smo u tom jazu uspeli da se naslušamo ska i reggae zvuka u velikim količinama. Konačno, negde oko petnaest minuta do jedanaest, eto njih.
 |
| foto: Jovan Mihajlović |
Matora punk rock eskadrila u sastavu East Bay Ray na gitari, Klaus Flouride na basu, D.H. Peligro za bubnjevima i Ron Skip Green na mikrofonu. Krenulo je neumoljivo sa kratkom, ali ubitačnom ’’Forward to Death’’ sa prvog albuma - ’’Fresh Fruit For Rotting Vegetables’’, koji predstavlja lektiru punk rock zvuka i to onu zbog koje dobijaš 1 u rokenrol školi, ukoliko je nisi preslušao. Odmah potom skok na 1982. i prvi album (ne EP) na kome je Peligro zasvirao bubanj – ’’Plastic Surgery Disasters’’, pesmom ’’Winnebago Warrior’’. Flouride je tako nevešto ispao na početku numere da smo se svi zgranuli, ali kad je East Bay razvukao surferski rif iz refrena, doslovno su se dlake na koži nakostrešile. Ipak, ni on nije ostao imun na omaške u sviranju. Jesu u pitanju vremešni momci (pogotovu Flouride sa svojih sedamdeset, kome i opraštam), ali neke greške, pogotovu kad imaš jednu gitaru u bendu i sviraš 100 godina, se jednostavno ne smeju dešavati. Peligro je delovao kao najuvežbaniji, a Skip, oko koga su mnogi bili skeptični, beše najbolja karika. Boja glasa na raskršću Biaffra – Keith Morris (Circle Jerks) – Mike D (Beastie Boys).
Išlo se dalje sa hitčinom ’’Police Truck’’, zatim ’’Buzzbomb’’ i ’’Let’s Lynch The Landlord’’, na kojoj je Skip prvi put sišao među narod i podario majk za singalong. Pred pesmu ’’Jock-O-Rama’’, isti se upustio u, isto tako, prvu od nekoliko dugotrajnih beseda. One se do te mere bile, ’aj da kažem tupave, da su na posletku postale smešne. Ovom je konkretno poručio publici beogradskog koncerta da ljudi u Americi ne prate Svetsko prvenstvo u fudbalu jer to zapravo ni nije pravi fudbal. Sve ovo uz veliku dozu ironije, naravno, i u skladu sa tekstom. Kasnije se sprdao sa kapitalističkim marketingom, zatim sa svojim zdravljem i preporukama doktora u vezi punk rock penzije itd. Sve u svemu, jedna ukusna stand up komedija, koja je do te mere bila banalna da se masom prolamao sporadični smeh.
Kad smo već kod auditorijuma, moram da naznačim da je isti jako prijatno iznenadio. Prvo, zato što je publikom dominirala mlađa populacija, uz nezaobilazno prisustvo veterana (u čijim redovima se našao i nekadašnji basista benda ’’Nismo Mi Indijanci’’, danas ministar finansija) i drugo, zato što podrška nije jenjavala ni trena kako je nastup odmicao. Pogo ples je pratio doslovno svaku numeru, neki kvalitativno zadovoljavajući, drugi kvantitetom. Upravo jedan takav, u oba pravca odličan, ispratio je iduću numeru ’’Kill the Poor’’, a nastavio se i ka ’’Mp3 Get Off The Web’’ i ’’Too Drunk To Fuck’’. Hit za hitom, te moja omiljena sa drugog albuma ’’Moon Over Marin’’.
Išlo se dalje sa hitčinom ’’Police Truck’’, zatim ’’Buzzbomb’’ i ’’Let’s Lynch The Landlord’’, na kojoj je Skip prvi put sišao među narod i podario majk za singalong. Pred pesmu ’’Jock-O-Rama’’, isti se upustio u, isto tako, prvu od nekoliko dugotrajnih beseda. One se do te mere bile, ’aj da kažem tupave, da su na posletku postale smešne. Ovom je konkretno poručio publici beogradskog koncerta da ljudi u Americi ne prate Svetsko prvenstvo u fudbalu jer to zapravo ni nije pravi fudbal. Sve ovo uz veliku dozu ironije, naravno, i u skladu sa tekstom. Kasnije se sprdao sa kapitalističkim marketingom, zatim sa svojim zdravljem i preporukama doktora u vezi punk rock penzije itd. Sve u svemu, jedna ukusna stand up komedija, koja je do te mere bila banalna da se masom prolamao sporadični smeh.
Kad smo već kod auditorijuma, moram da naznačim da je isti jako prijatno iznenadio. Prvo, zato što je publikom dominirala mlađa populacija, uz nezaobilazno prisustvo veterana (u čijim redovima se našao i nekadašnji basista benda ’’Nismo Mi Indijanci’’, danas ministar finansija) i drugo, zato što podrška nije jenjavala ni trena kako je nastup odmicao. Pogo ples je pratio doslovno svaku numeru, neki kvalitativno zadovoljavajući, drugi kvantitetom. Upravo jedan takav, u oba pravca odličan, ispratio je iduću numeru ’’Kill the Poor’’, a nastavio se i ka ’’Mp3 Get Off The Web’’ i ’’Too Drunk To Fuck’’. Hit za hitom, te moja omiljena sa drugog albuma ’’Moon Over Marin’’.
Da pank nije samo muzika, već da predstavlja i stav, društveno (i politički) odgovoran, pokazala je pesma koju su potom zasvirali, a kojoj je prethodilo obraćanje bubnjara D.H. Peligro-a. Čovek je saopštio da u panku nema mesta za rasizam, homofobiju i seksizam i time još jednom pokazao zašto su Dead Kennedys jedni od najznačajnijih (angažovanih) punk rock bendova na svetu, a uz sve to i jedan od najpopularnijih. Dakle, ne moraš biti beskičmenjak i tabula rasa da bi te narod slušao, možeš i trebalo bi da zauzmeš jasan stav po nekim društvenim (i političkim) pitanjima i da decidirano pokažeš na kojim si pozicijama, a uz to dodaš fenomenalnu muziku i eto, budeš paradigma kvalitetnog (hardcore) punk rock sastava. Jeste, u pitanju je bila ’’Nazi punks fuck off’’, koju su svi horski zapevali.
 |
| foto: Jovan Mihajlović |
’’California Über Alles’’ kao šlag na tortu za kraj u 23.35. Ne leži vraže, eto njih nazad. Realno, kakav bi to rastanak posle petnaest godina bio da se nisu vratili na bis, a na bisu tri pesme, sa prva dva albuma, koja su najviše forsirali ove tople letnje večeri. Dok se voda na obližnjem bazenu lelujala, krenuli su sa ’’Bleed For Me’’, nastavili Elvisovom ’’Viva Las Vegas’’, da bi poentirali uz onu najpoznatiju i mnogima najdražu - ’’Holiday in Cambodia’’. Potonja je najveće ludilo u publici izazvala. Doslovno se gibalo sve. I staro, i mlado, i sa čirokanom, i bez kose, sve. Kraj #2.
Ova količina hitova je bacila u zaborav sve greške prilikom muziciranja, pa je u tom smislu euforično i poslednji, drugi bis dočekan. Tamo se našla ’’Chemical Warfare’’, a pri kraju joj se priključila i ’’Sweet Home Alabama’’. Kraj #3, ali ovoga puta stvarno. Počeli smo na 4. jul, zavrili na 4. jul i to nekoliko minuta pre isteka vremena. East Bay Ray i Ron Greer su se nakon koncerta spustili do najtvrdokornijih fanova koji su čekali i dalje ne bi li se uslikali sa svojim muzičkim herojima ili pak neki dodatni suvernir, materijalni ili duhovni, sa ove svirke poneli.
Na repertoaru se nisu našle neke od mojih omiljenih stvari poput ’’Drug Me’’ i ’’Chickenshit Conformist’’. Ova druga je sa ’’Bedtime for Democracy’’ odakle ni jednu numeru nisu zasvirali. Ipak, dobar je ovo koncert bio. Kao što rekoh, naispadali su se za sve pare, ali opet, krajnja računica je da su bili dobri. Legende su u pitanju, pa ni najžešće kritike ne bi mogle zvučati dovoljno ozbiljno. U amenet su nam ostavili toliko značajnih rifova, pesama, tekstova i albuma, da im se jednostavno mora praštati.
Dead Kennedys su ikone panka. Dead Kennedy su nešto sa čime se kreće kod upoznavanja sa ovakvim zvukom. Dead Kennedys su jedan od najznačajnijih angažovanih bendova na svetu. Dead Kennedys jesu i sa Jello-m i bez njega, a Jello je car sa njima i bez njih. Punk rock nije samo muzika. Punk rock je stav i poruka. Punk rock je društveno angažovana muzika. Dead Kennedys su punk rock.
Nemanja Mitrović Timočanin
Ova količina hitova je bacila u zaborav sve greške prilikom muziciranja, pa je u tom smislu euforično i poslednji, drugi bis dočekan. Tamo se našla ’’Chemical Warfare’’, a pri kraju joj se priključila i ’’Sweet Home Alabama’’. Kraj #3, ali ovoga puta stvarno. Počeli smo na 4. jul, zavrili na 4. jul i to nekoliko minuta pre isteka vremena. East Bay Ray i Ron Greer su se nakon koncerta spustili do najtvrdokornijih fanova koji su čekali i dalje ne bi li se uslikali sa svojim muzičkim herojima ili pak neki dodatni suvernir, materijalni ili duhovni, sa ove svirke poneli.
Na repertoaru se nisu našle neke od mojih omiljenih stvari poput ’’Drug Me’’ i ’’Chickenshit Conformist’’. Ova druga je sa ’’Bedtime for Democracy’’ odakle ni jednu numeru nisu zasvirali. Ipak, dobar je ovo koncert bio. Kao što rekoh, naispadali su se za sve pare, ali opet, krajnja računica je da su bili dobri. Legende su u pitanju, pa ni najžešće kritike ne bi mogle zvučati dovoljno ozbiljno. U amenet su nam ostavili toliko značajnih rifova, pesama, tekstova i albuma, da im se jednostavno mora praštati.
Dead Kennedys su ikone panka. Dead Kennedy su nešto sa čime se kreće kod upoznavanja sa ovakvim zvukom. Dead Kennedys su jedan od najznačajnijih angažovanih bendova na svetu. Dead Kennedys jesu i sa Jello-m i bez njega, a Jello je car sa njima i bez njih. Punk rock nije samo muzika. Punk rock je stav i poruka. Punk rock je društveno angažovana muzika. Dead Kennedys su punk rock.
Nemanja Mitrović Timočanin