U tri runde sa Repetitorom – Prva runda: Kvaka 22



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Proslavljeni beogradski trio „Repetitor“ sinoć je započeo svoju trodnevnu beogradsku turneju, a karte za ovu svirku bile su rasprodate još prošle nedelje. Ako ste i vi bili neko od onih sto ljudi koji su nabavili ulaznicu na vreme, znate da ste prisustvovali istorijskom trenutku, neponovljivom koncertnom događaju, rokenrol eksploziji koja je raznela dnevnu sobu „Kvake 22“. Ako niste, teško je da vam bilo koji tekst prenese i delić atmosfere, jedino ako biste ove reči čitali urlajući, dok sa zvučnika pršti „Devojke idu u Minhen“, a radni sto polako guta plamen, a čak ni tada ne biste bili blizu onog osećaja koji je doživela publika, jer ovo je bila jedna od onih svirki po kojima ćemo pamtiti 2017. godinu. 
 
foto: HC arhiv
Žurka je počela oko pola 11 nastupom benda „Johanbrauer“, tročlanog sastava na čijem sam fb profilu, u jednoj objavi, pročitao da su ideju da naprave bend dobili baš na nekom koncertu „Repetitora“. Iako su relativno nepoznat bend, na početku karijere, sinoć su opravdali očekivanja i u svojih pola sata svirke pokazali su da u budućnosti možemo puno da očekujemo od njih. Sa obzirom na to da nikada nisam čuo nijednu njihovu stvar, prijatno me je iznenadilo kako su gradili nastup, od energičnog početka sa ritmičkim stajkama u prelazima, do brzih vožnji tokom kojih su se desile prve šutke na tepihu dnevne sobe. Prostor je već tada bio prilično popunjen tako da sam stajao ispred gitariste Marka Obradoviča, fasciniran sajber pank izgledom njegove gitare i načinom na koji bi odlepio u gruvanju. Između njih trojice je kružila jaka energija, a basista Pavle Dimitrijević i bubnjar Aleksandar Tančić su pravili gruv koji se nije zaustavljao, gurajući slušaoce u pokret, čak i u sporijim pesmama. Njihova polučasovna svirka je bila odlično zagrejavanje pred glavni bend, toliko mi je bilo dobro da sam se iznenadio što su završili.

Iako se za ovu turneju pripremam nedeljama unapred, ipak nisam očekivao takav udarac. Već prva pesma me je bacila na parket, umalo da to bude nokdaun, jer Kvaka 22 je gorela, Boris Vlastelica je pevao „ovog puta biću bolji“, a publika se gurala da nađe svoje mesto pred bendom. Bilo je nategnuto ko je tu luđi, da li sto ljudi koji skaču u istom ritmu ili njih troje koji su sa punom snagom vezivali pesme jednu za drugom. Vlastelica je, u jednoj od retkih pauza, napomenuo da je na ulazu u klub postavljena kutija za donacije ljudima koji su izbačeni na ulicu u izvršiteljskim akcijama, kao i za pravnu pomoć ljudima koji su učestvovali u blokadama, čime je ceo događaj dobio još jednu angažovanu dimenziju. Na tu priču se savršeno nadovezala pesma „Jataci“, a odatle su se samo vezivale brze stvari i rokanja u kojima se publika ponašala kao jedan organizam sačinjen od sto i kusur tela koja se pokreću u istom gruvu. Trebalo je da budete u toj gužvi da biste osetili kako vas inercija vuče sa jedne na drugu stranu sobe, bez ikakvog rizika da ćete pasti, jer su svuda oko vas bili drugi ljudi, opčinjeni zvukom koliko i vi.

Pokušao sam da iz centra ispratim celu svirku, ali već na pola runde sam bio pred kolapsom, pa sam se pitao odakle im snaga da guraju ceo nastup i da pevaju punim plućima. Nije ni čudo što su se do kraja nastupa poskidali, kao i veći deo publike. Srećom, Kvaka 22 je takav prostor da vam daje mogućnost da napravite pauzu za pljugu zavaljeni u fotelju neke od soba sa strane ili da izađete na stepenište i udahnete hladan decembarski vazduh. Provukao sam se do bočne sobe iz koje sam virio u dnevnu, gde se dešavala svirka. Bilo je interesantno slušati i gledati koncert iz te perspektive, skoro u istoj liniji sa bendom, okrenuti ka publici. Odatle ste jasno mogli da vidite kako ljudi upadaju na scenu, kako je svaka šutka potencijalna opasnost da neko uleti u bubanj, a da ne pominjem cipele koje su im gazile po kablovima. Očekivao sam da će preseći svirku „Crvenom“, makar da smire istransiranu publiku iz koje su izletale patike i duksevi, ali nije bilo nijedne sporije pesme, čak ni malo lakšeg tempa, već je do samog kraja rokanje bilo neprestano.

Tek tokom bisa sam se vratio u gužvu, tela su isijavala takvu toplotu da je cela Kvaka mogla da se greje mesecima na toj energiji. „Repetitor“ je odsvirao još dve-tri pesme, a ona završnica će mi ostati u pamćenju kao jedna od najrokerskijih scena iz mog iskustva. Na samom kraju svirke, nakon brojnih tehničkih problema sa gitarom, Vlastelica je otresao svoj instrument o zemlju i sa takvim besom napucao indijaner, da bi otišao sa scene skoro razvalivši vrata bekstejdža. Bila je to jedna od onih istinskih scena u kojima vidite da je nekom prekipelo od besa, adrenalina i kreativnog ludila.

Ako želite da uhvatite jedan deo ove trodnevne turneje, mislim da karata ima još samo u „Festu“, a ako biste voleli da i sami doživite neku manifestaciju u ovom prostoru, pridružite se akcijama za „Kvaku 22“, već od nedelje možete da donirate novac na koncertu grupe „Ti“. Izgleda da je i ovaj prostor, kao i sve dobre stvari u ovoj zemlji, u opasnosti od nestanka, pa iskoristite priliku da uzmete jedan njegov deo za sebe.

Javljam vam sutra kako je prošla druga runda u Elektropioniru. 

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva