Portret: Pink Floyd (1. deo)



Sviđa ti se? Javi ostalima!



Entrance : The celebration of underground ...

     Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, u urbanim centrima Amerike i Britanije počinje spontano da se javlja novi pokret – underground , manifestujući se u muzici i književnosti, slikarstvu , stripu i mnogim drugim oblicima umetničkog stvaralaštva. Usmeren pre svega ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti , andergraund je bezazlene i ružičaste slike sveta počeo da smenjuje novim i provokativnijim pogledima mladih ljudi na svet.

     Na videlo su izašle dotadašnje tabu teme – politika , droge , seks ... Najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promenama dotadašnjeg učmalog sveta podela i raznih demagogija , stvorenih nakon decenija posle rata , kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija . Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života , koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo , što je automatski podrazumevalo protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike ( dijametralno suprotno , milijardama svetlosnih godina udaljeno , komunističko stvaralaštvo te prelomne decenije , označavalo je u Srbiji stanje odsutnosti duha , uz stalnu sveprisutnost Velikog Brata svih naroda i narodnosti , a potom i jednodimezionalnost sveta i beživotnost koji svojim čudesnim golootočkim nadražajima ljudsku svest svode na nivo koacervata and protozoa , bez ikakvih mogućih iskustava , što autokratski podrazumeva protest protiv bilo kakvog normalnog oblika života – prim. aut.) .

    Ovo je priča o jednom zaista jedinstvenom i neobičnom rock and roll bendu , u to vreme predvođenom ekscentričnim gitaristom i umetnikom – Syd Barrettom , čovekom koji je svojom kreacijom i supersoničnim delovanjem omogućio stvaranje i uspon britanske psihodelične scene sredinom šezdesetih godina prošlog veka.



Entertainment : A saucerful of secrets ...

     U jednom čudesnom istorijskom trenutku , kako to već legenda kaže , izgledalo je da će rokenrol i andergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet , odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi . Osoben umetnički zanos i društveno politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana , šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva. 

    Roger Keith Barrett , student londonske Camberwell school of art , bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko . Svestrano talentovan i kreativan , kao student slikarstva i gitarista , nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff mott and the motors i Hollering blues , te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža – vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom , Daveom Gilmourom u klubu The Mill . U isto vreme , na arhitektonskom fakultetu u Londonu , trojica studenata i prijatelja (takođe iz Kembridža – čuvenog univerzitetskog mesta , poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske , između ostalog) : George Roger Waters , Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright , osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja , tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz . Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu ) bend napokon dobija svoj konačni izgled ( nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close) : postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Sid Beret , kao solo gitarista i pevač , Voters prelazi na bas , klavijaturista ostaje Ričard Rajt a bubnjar Nik Mejsn. Po Beretovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu naziva albuma dvojice bluz legendi – Pinka Andersona i Floyda Councila ...

... Flojdi imaju preciznost . U stanju su da do besvesti nešto snimaju , brišu i snimaju ponovo . Ova preciznost čini tako dobrim njihove multikanalne snimke . Vežba im u stvari nije potrebna , posle nekoliko časova sviraju tako čvrsto i kao da se nisu razilazili . Ako naletite na njih videćete da nisu ni malo nepristupačni , razgovaraće s vama i normalno se ponašati . Oni nisu zvezde – pre su sušta suprotnost njima , što je pitanje stava grupe . Njihova tzv. uobraženost je samo način čuvanja privatnosti . Oni nisu vlasništvo javnosti . Uz nekoliko izuzetaka , svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno . Kada Flojdi počnu stvarno da lome , po svim standardima su zaista dobri ...

... Uvek smo smatrali da u rokenrolu ima nešto više od sviranja Johnny B. Goode ...

     Kratka biografija kultnog britanskog rokenrol benda Pink Floyd , koju je 1967. godine prezentovala njihova izdavačka kuća EMI govori sledeće :
... Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod psihodeličnom pop grupom , Flojdi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa . Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici ; njihov jedini cilj je da zabave . Ali , oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta koji naglo raste u Londonu . Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti , uključujući i muziku ...

     Časopis Disc osvrće se sažeto na članove prve postave Pink Flojda :
Roger Waters : Uprkos progresivnosti muzike Flojda , još uvek je u velikoj meri bluzer . Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari ...

Syd Barrett : Misteriozni čovek u grupi . Ciganin u srcu . Voli muziku , slikarstvo i razgovore sa ljudima . Totalno umetnički tip . Rođen i odhranjen pop muzikom . Bio je veliki obožavalac Bitlsa , Stounsa , Donovana i Dilana . Voli napadnu odeću . Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge , isto tako , da ga drugi sputavaju i kritikuju . Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost . Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča ...

Nick Mason : Veliki je obožavalac Džindžera Bejkera iz grupe Krim . Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat , kao i da piše scenarije za filmove ...

Richard Wright : Glavni muzičar u grupi , ali takođe vrlo hirovit . Kada oseti da loše svira ima običaj da stane , pa makar to bilo u sred stvari . Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona , što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici . Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter , tj. veoma priznati kompozitor ...

     Kao pioniri britanskog andergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee . Sviraju unutar programa nazvanog The spontaneous underground klasike ritam i bluz scene , koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku , da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London free schools sound and light workshop , unutar All saints church hall na londonskom Notthing hillu . To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja . Pod uticajem droga – pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih) , zatim misticizma sa Istoka , te umetničkih i političkih previranja , tih godina započinje rađanje novog doba – ere frikova i psihodelije , raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

     Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda Pink Floyd . Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Floyda u londonskom Roundhouseu – tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog andergraund časopisa – International times . Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. i vezan je za osnivanje udruženja Blackhill enterprises – firme koja će se brinuti o daljim poslovima Floyda .

The Piper at the gates of dawn

     Sledeća stanica Pink Floyd freak show improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub , otvoren 23. decembra 1966. godine . Bilo je to stecište mladih , visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta , mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Floydi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca , ostavljajući zauvek sa sobom rane bluz radove i otkačene verzije rok standarda poput Johhny B. Goode i Roadrunner .

      Dana 27. februara 1967. Floydi snimaju debitantski singl : Arnold Lane – Candy a currant bun , impresivne psihodelične numere Syda Barretta . Pesma Arnold Lane , priča o perverznom travestitu , kradljivcu ženskog rublja , ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Sid Beret , veoma kompleksna i kreativna ličnost , svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije . On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme ( čudesne vizije njegovog unutrašnjeg , detinjeg sveta bajki , sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija) , da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio , razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao . Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno , neverovatno kreativno razdoblje , pre no što su droge i neki , nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije , kreativne krize i napadne ekscentričnosti , totalne blokade i neupotrebljivosti . Dok je stvarao , Beret je stare rokenrol riffove razvijao na nestandardan način , stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Didlija , Henka Marvina i Pita Tausenda . Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove , prodorno visokih tonova . Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi , proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Sida Bereta – sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih .

     Sid je bio kontraverzna ličnost , čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda . Godinama ispred svog vremena , kreativan i nedokučivo inovativan , kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost , prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva . Niko pre Sida nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale . Stihovi : Strašno je pažljivo od vas , zato što mislite da sam ovde , a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu , i razmišljam , ko to u stvari piše ovu pesmu? , iz kompozicije Jugband blues , na očigledan način prikazuju sve mene i krize Beretove ličnosti , rascep između sveta materijalnog i spiritualnog , kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale . 

     U londonskom Quen Elisabeth hall , 12. maja 1967. , Floydi unutar programa Games for may predstavljaju novi light show program , kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja . Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda – perfektna , grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama , podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike . Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka , slike , pirotehnike i moće elektronike , subverzivne tehnološke erupcije , dok su njihove turneje , sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji .

     Ne dugom potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily play – Scarcrow , a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the gates of dawn , apsolutni trijumf Sidovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih . Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the willows , Beret se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera . Jedanaesta pesma je bila delo Rodžera Votersa – Take up thy stethoscope and walk . 

     Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rokenrola – nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija . Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte ...

     Iz dubina andergraunda , suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta , i na krilima višedimenzionalnosti svesti , pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy domine , pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu – kako iznutra , njegovim svetom bajki , tako i spolja , na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma . Pesma donosi zloslutni nemir , zebnju , svest iscepkanu rastrojstvom čula ... Praćeni pozadinskom bukom i glasovima odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog . Lucifer sam zlokobno podrhtava , beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno , pulsirajuće i uznemirujuće , dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura , uranjajući u gotovo liričnu Mathilda mother . Sve je u neprestanom pokretu , fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka , lomeći se na hridima beskraja kosmosa , beskraja naglašenog moćnim klavijaturama Ričarda Rajta i Beretovim vokalom . Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte , prepun neuobičajene radosti , neobičnih zvukova , mašinerija i strepnje . Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H. , koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž , iz kojeg stravično ječe Beretova gitara i Rajtove klavijature , uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja . Kraj se iznova pretvara u horor momenat ...

     Take up thy stethoscope and walk , Votersov autorski prvenac , tutnji i krši sve pred sobom , kakofonično , razarajuće , dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama , kricima , zapaljivošću ... uvodeći album u B stranu i ,, hit – singl“ , ultimativnu , nadrealističnu Interstellar overdrive , psihodeličnu himnu , razarajući kvazistelarni izvor čiste energije , prasak supernove koji rađa novo viđenje rokenrol muzike ... Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca raspoloživih instrumenata , poniranje u nepoznate svetove i dimenzije , desetominutna kreativna ekspedicija Sida Bereta u samo njemu znane i dostupne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg že watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista , rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca Watersa.

     Intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje , rastrojstvo čula , sasvim nove dimenzije , kosmički prodor i pogled iznutra , sasvim drugačijim očima ... Beretova autentično napeta , pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Rajt koji vešto gradi atmosferu , gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje , razvlačenje , kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom .

     Nakon uzbudljivog ,,međuzvezdanog putovanja“ Pink Floyd krstaricom , izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll ... gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostorvremenskog beskraja i tame ... The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka , bajkovit i nestvaran ... Chapter 24 nastavlja u sličnom , gotovo lirskom raspoloženju , naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem , na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal . Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava . Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim . Scarecrow je nova impresivna beretovska vizija , raspevana , ogoljena , psihodelični pop smiren i distanciran , drugačiji , nesaznatljiv , neobjašnjiv ... Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom – Bike , ljubav na psihodelični način , kraj spiritualnog puta svetom mašte , bajki i nadrealnog . I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet , vraćamo se na sam početak priče i puta , imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija , satova i koječega sve ne , mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta – zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo ... Obižen je pun kosmički krug mašte , put u nepoznato i neizvesno – na oštroj ivici izmđu genijalnosti i ludila ... 

     Stvarnost , ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali , suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala , materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom . Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije , ostajući zauvek bar za korak ispred svih . Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele , nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo ... Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju ...

     Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih , album je svojom inovativnošću idejama , introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena , pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova , ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti . Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta , trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu . Monumentalan, neizreciv , više nego autentičan , album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih , intenzivnih boja .

     I dok se publika opravljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne beretovskog sveta misticizma i bajkovitosti , prvobitna postava Pink Floyda izdaje svoj poslednji singl . Bio je to Apples and oranges – Paint box , krajnja Sydova kreativna bravura i labudova pesma pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja . Svet je ostao zatečen . 

Shine on you crazy diamond

     Aprila 1968 . godine grupa Pink Floyd zvanično saopštava dolazak novog gitariste u bend ( mada je ta odluka već dogovorena krajem 1967. godine i psihičkog kolapsa Barretta , a ostvarena tokom januara 1968 . i prvih nastupa Floyda sa Gilmurom na gitari – mada je Beret još uvek formalno bio u bendu) – Syd Barrett , dotadašnji gitarista , pevač , autor i duhovni vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja narkotika (pre svih LSD i marihuana) i sve većih psihičkih smetnji ( pre svega šizofrenih) postajući vremenom totalno odsutan, izolovan, neupotrebljiv za bilo kakav rad i komunikaciju , odsutan i katatonično izolovan od ostatka realnog sveta ... Sjaj ludog dijamanta i njegovog čarobnog , psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama kiseline ... Vreme spontanosti , radosti stvaranja i nadrealističnog eksperimentisanja, interstellar overdrive plovidbe beretovskom svemirskom kapsulom , gde bi Floydi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom , sigurnijom i mirnijom ( ali ništa manje čudnom) fazom rada benda , predvođenom novim duhom i kreativnim vođom – basistom i pevačem , novim kreativcem Rodžerom Votersom ... 

     Na novog člana benda, Dejvida Gilmura je veoma rastrzajuće i šokantno delovalo to što se odjednom našao u Floydima ( godinama pre toga Gilmur je svirao po Britanij i Francuskoj , preživljavajući sa prijateljima od svirke do svirke , sanjajući san o vlastitom velikom bendu i uspehu) , pa je za časopis Melody maker rekao :
... Dugo mi je trebalo da se osetim delom grupe i u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti , a to je bio paranoidan doživljaj . Bilo mi ej veoma teško da shvatim šta treba da radim , jer je to bio tako čudan bend . Publika nije bila raspoložena prema nama . Mislila je da je Syd Barrett bio sve što je grupa imala i otpisala nas je . Bila su to teška vremena . Sećam se jedne strašne noći u Middle earthu , kada je Syd došao , stao pred binu i celu noć buljio u mene . Strašno! ...

     Ipak , dolazak Gilmura doneo je bendu neku vrstu samopouzdanja i sigurnosti , naročito nakon haosa turneja i živih svirki koje je bend prošao u poslednjih godinu dana sa obolelim Sydom . Bend je kretao iz početka , a Gilmur to objašnjava ovako :
... Morali smo opet gurnuti grudvu da se kotrlja . Album A saucerful of secrets (Tacna prepuna tajni) je bio početak puta ka nekoj vrsti povratka . To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo . Mada je Syd dobio poslednje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak – Jugband blues , i mada je svirao na druge dve snimke – pesme Corporal clegg i Remember a day , osećanje novog albuma je bilo potpuno drugačije , naročito u naslovnoj numeri , gde smo krenuli u pravcu klasično elektronske muzike . Cela kompozicija albuma A saucerful of secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u šta je Syd verovao ili voleo.

     Upravo tako ... Dok je najbolji rad Syda Barretta bio kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizom akorda koji menjaju oblik pred vašim očima i prerastaju u napete sklopove prodorno visokih tonova , poput ljudskih krika , Gilmour bendu donosi smirenje – nikada neobuzdano impulsivan on se pokazao kao pravi majstor popunjavanja prostora i virtuoz u nesvakidašnjim harmonskim intervencijama ... Stil Davida Gilmoura postaje uglavnom baziran na zvuku i specifičnom filingu , manje na samoj tehnici. Kako je muzika Pink Floyda vremenom mnogo više operisala atmosferom i raspoloženjem nego čistom svirkom , Gilmour postaje glavnim arhitektom zvuka benda ... On vremenom postaje i jednim od glavnih pevača i autora Floyda , naravno odmah iza Watersa ...

     I kao što je pokazao intervju sa Richardom Wrightom , još jedni bitnim arhitektom Pink Floyd kosmičkog zvuka , bend se na novom albumu oslobađa problema vezanih za burnu prošlost. Kao prvo , iza sebe su ostavili radikalni deo psihodeličnog aspekta izražavanja i čudaštvo ... Teško je reći zašto smo se proslavili kao prva engleska psihodelična grupa , objašnjavao je kasnije Wright ... Nikada sebe nismo tako videli . Dogodilo se samo da smo počeli svirati u UFO klubu na njegovim počecima pa bi nas identifikovali sa klubom i onim što su mislili da on reprezentuje . Muzika se , znači , nije razvila sa svesnom namerom širenja svesti , bar ne u halucinantnom smislu . Prosto smo shvatili da mi , najzad , sviramo samo zbog zabave , i da nismo vezani za neku određenu muzičku formu . Tako je počela da se probija naša individualna muzika i od tada se razvijamo u tim smerovima . Naglasak je bio , a i sada je, na spontanosti i improvizacijama ...

     Kako bilo da bilo , 29. juna 1968. , pojavljuje se drugi album Pink Floyda – A saucerful of secrets , u novoj postavi sa Gilmourom na gitari . Od vibrirajućeg  i naglašenog nadolaska Watersovog moćnog basa koji uvodi u Let there be more light (jednu od numera koje promovišu novi, votersovski pristup muzici Floyda) jasno je da grupa grmeći i dimeći izranja iz svoje uzburkane beretovske prošlosti , bljujući vatru iz novog arsenala oružja . Namesto kosmičke , ultrabrze i haotične plovidbe interstellar overdriveom Syda Barretta , Floydi na talasima čudesnih marsovskih orgulja Wrighta kreću na novo krstarenje vlastiti univerzumom prepunim tajni ... U melodiji počinje da se oseća i dominira osoben Watersov bass dodir , karakteristični Pink Floyd uzlet iz G mola u C mol . On i Mason moćno gruvaju , dok Gilmour sramežljivo se prilagođavajući čudnoj grupi ostaje po strani kao budući arhitekta zvuka . Waters i Wright izranjaju iz kreativne i dominantne senke Syda Barretta – oni teže da se zadovolje jednom temom i da je unutar dugih , ponekad epskih kompozicija razrađuju ... Dramatičnih i neočekivanih beretovskih prelaza iz svetlosti u tamu nestaje ... Na tutnjeći Watersov bas u uvodnoj temi nadovezuje se svetlost Wrightovih orgulja – uticaj njegovih klasičnih učitelja – Karl Heinz Schtockhauzena i John Cagea , avangardnih muzičara i eksperimentatora zvukom, vrsnih kompozitora savremene muzike više je nego očigledna i sve više će bojiti zvuk novih Floyda ... Dramatična atmosfera srednjeg i završnog dela pesme , gde uz eho solaža Gilmoura i Wrighta bend uzleće u čudesne psihodelične sfere zvuka , izaziva kod slušaoca novu vrstu uzbuđenja , emocije i neku vrstu nelagode putovanja u nepoznato ... 

     Setna Remember a day otkriva Wrighta kao veoma senzibilnog i liričnog autora – njegova prijemčiva melodija , klavirske deonice i harmonije lebde preko leteće ritam sekcije , nošene hipnotičkim i melanholičnim vokalom . Oplakujući izgubljenu spontanost i uživanje Floydi gruvaju unutar samo sebi znanog mikrokosmosa , čudesnim psihodeličnim putevima utemeljenim još sa Barrettom. Neka vrsta neobične atmosfere smirenosti i mirenja kosmičkom mističnom niti koja je nesaznatljiva i nepredvidiva proteže se albumom . Set the controls for the heart of the Sun (još jedan autentični Watersov dodir) crpi snagu iz jednostavnog bajanja i ritmičkog ponavljanja , suptilno podrhtavajući i putujući nepreglednim kosmičkim prostranstvima na kristalno jasnim tonovima Wrighta . Mini ep udaljava Floyde još više od ovozemaljskog i prolaznog ... Corporal clegg beretovska je refleksija na minule dane jednog šizofrenog i neurotičnog sveta neobičnog ludila , bajki i razdražujućeg haosa , dok naslovna Tacna prepuna tajni izranja iz mraka dalekih kvazarskih , neispitanih i jezivih prostranstava kosmosa u Wrightovom maniru – na granici horora ... Kosmičke orgije uznemiruju , bude jezu haosa i neljudskih krikova i plove poput kosmičkog broda u kjubrikovskoj Odiseji nepoznatim , mističnim svetom dalekih zvezda . Dok Wright eksperimentiše kontrolisanim haosom zvuka , iz pozadine dolaze Masonovi ritmički ponavljajući zvuci bubnjeva , potmuli bas Watersa i eksplozivni eho Gilmourove gitare , titrajući na Wrightovim uznemirujućim vibracijama ... Ubudljivo i veoma mračno iskustvo , zloslutno kosmičko lutanje , osenčeno jezom smrti i ljudske nemoći da se odupre nepoznatim silama ... Iznenada počinju da se valjaju teški tonovi neodređene grmljavine na smirujućim i mističnim talasima orgulja – kosmička Pink Floyd fuga prvobitnog haosa vaseljene ulazi u završnu fazu , bliži se krešendu u vreme nastanka prvih svetova i života ... Predivan zvuk orgulja veličanstveno izranja iz haosa intergalaktičkog Pink Floyd putovanja – harmonični tonovi nude neku vrstu praštanja i olakšanja ... Nadovezuje se hor , katarzično – sentimentalno , u stilu najboljih oratorijuma avangardnog umetnika , kompozitora Đerđa Ligetija ( umetnika koji je vlastitom muzikom obojio čuveni film Stenlija Kjubrika – 2001. Odiseja u svemiru , iste godine kada je nastao i album Floyda ) , i donoseći na kraju preko potrebni mir ... Nakon haosa i tame naslovne teme dolazi smirujuća See saw , lagani let Pink Floyd voyagerom – čista relaksirajuća harmonija nakon svih mogućih uzbuđenja . Pink Floyd u novom ruhu , kao protivteža avangardnom ludilu Richarda Wrighta , na granici normalnog i izdržljivog ...

     ... Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde , ali ja sam obavezan da vam razjasnim , ko to u stvari piše ovu pesmu , Barrettovi su opraštajni Jugband blues stihovi , neka vrsta pozdrava sa Floydima i čarobnim svetom mašte , haosa , nemira i šizofrenog ludila ... Na kraju svega dolazi sudbinski smiraj i ključno pitanje Syda Barretta : A šta je u stvari san , a šta šala? ... Odgovor nikad nije pronađen , nestao je kao i Syd Barrett na nekoliko decenija . A onda , sredinom 2006. godine , svet je saznao za ovozemaljski kraj legendarnog vođe i jednog od osnivača grupe Pink Floyd – Syd Barrett je umro u samoći svoje nedokučive genijalnosti i bolesti . Ostala je samo legenda i novi kosmički Pink Floyd zvuk – sa ili bez Barretta – jednako intrigantan , mističan, kvalitetan , inspirativan i uzbudljiv ... Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava univerzum – kao posle smrti supernove ...

(Nastaviće se...)

Dragan Uzelac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva