Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Tribina: Horor u stripu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Poslednja sreda u mesecu je postao tradicionalan termin za tribine "Stripovi za sve" izdavačke kuće Darkwood u holu Doma omladine. Majska tema je bila horor u stripu, sa posebnim osvrtom na nedavno preminulu legendu ovog žanra – Bernija Rajtsona. O Rajtsonu, horor stripovima, počecima u žanru i ličnim afinitetima, govorili su pisac i prevodilac Goran Skrobonja, pisac i kritičar dr Dejan Ognjanović, dok je tribinu vodio urednik izdavačke kuće Darkwood Milan Jovanović.


"Berni Rajtson je umro u martu ove godine, u svojoj šezdesetoj godini. Slavan američki crtač, čovek koji je radio za sve veće izdavačke kuće, sa nebrojeno stripova za DC i Marvel. Poznati su njegovi radovi za magazine 'Creepy' i 'Eerie', koje smo objavili u našoj ediciji 'Jezovnik'. To je bila prva knjiga edicije, sa kratkim stripovima Bernija Rajtsona.Osim toga, objavili smo ga i u prvoj knjizi Stvorenja iz močvare i u Frankeštajnu Meri Šeli, koga je ilustrovao Rajtson. On je bio izuzetan grafičar, i to se najbolje vidi na oko 50 ilustracija koje je radio za Frankenštajna, i koje je radio sedam godina. Naše izdanje ima i predgovor Stivena Kinga, koji je naveo neke bitne stvari o Rajtsonu, sa kim je sarađivao na nekim od filmskih adaptacija.

Čitav je život crtao čudovišta i deformisane likove, ali je to radio na specifičan način, sa velikom empatijom koja se oseća na njegovom crtežu, a što se vidi i na Frankenštajnu, gde čudovište nije prikazano dvodimenzionalno, već u određenom svetlu gde se pitamo šta je tu uopšte izobličeno i čudovišno. Isto je uspevao da dočara osobnost ljudi koji imaju određene deformitete. Još jedan njegov strip, za koji se nadam da ćemo imati prilike da ga objavimo, jeste Freak show, o ljudima koji nastupaju kao neka vrsta cirkusa. Kada je reč o Stvorenju iz močvare, kao o jednom od najkomercijalnijih stripova koje je radio Rajtson, i kome je on dao vizuelni identitet. Iako je nakon njega Stvorenje imalo priličan pad u kvalitetu scenarija, pa sve do onog čuvenog Murovog ciklusa, koji smo objavili od druge do pete knjige, vidi se kakav je potencijal imao taj vizuelni identitet koji je Rajtson dao stvorenju. Hteli smo da objavimo tu prvu knjigu u većem formatu, ali nažalost DC je insistirao da sve knjige budu iste", objašnjava Milan Jovanović, i dodaje: "Darkwood ima celu ediciju posvećenu hororu u stripu, koja se zove 'Jezovnik'. Druga knjiga, posle Bernija Rajtsona, bila je posvećena kratkim pričama Ričarda Korbena, zatim je četvrta sa Ortizovim stripovima, a treća i peta su Korbenove adaptacije Lavkraftovih i Poovih dela. Zasad poslednje dve knjige su biografska priča o Lavkraftu Hansa Rodionofa i Kita Gifena, sa crtežom Enrikea Breće, koji takođe u toj priči najviše doprinosi kvalitetu samog dela; i jedna adaptacija romana Kuća na granici, takođe u izvedbi Ričarda Korbena."

Rajtson je uticao na formativni razvoj brojnih generacija ljubitelja stripa. Veoma skromnog porekla, za status legende u hororu se izborio isključivo radom i talentom. Goran Skrobonja se jasno priseća svog prvog kontakta sa radovima Bernija Rajtsona: "Prvi put sam Rajtsona video u knjižici koja se zove Ciklus vukodlaka Stivena Kinga. Čitao sam tada od Kinga sve što može da se nađe, i došla je do mene ta knjižica sa Rajtsonovim ilustracijama, što crno-belim što kolornim. Pojavila se i na srpskom jeziku kao specijalno izdanje fanzina 'Emitor' društva Lazar Komarčić, i reprodukovane su i Rajtsonove ilustracije, naravno, crno-belo.

Bio sam oduševljen Rajtsonovim crtežom, a posle sam počeo da se zanimam i za samog autora. Došao sam i do Creep showa, koji je rađen po filmu, koji je, opet, rađen po Kingovim pričama, tako da je bila jaka stvaralačka veza između njih.

Najveća raskoš njegovog talenta dolazi do izražaja upravo na ilustracijama za ovog Frankenštajna. Giljermo del Toro, koji se bavi i hororom, pasionirani je sakupljač originalnih ploča za ove ilustracije kojih ima, čini mi se, trinaest. On je uspeo da dođe do devet, za jednu niko ne zna gde je, dok bi za ostale tri bilo potrebno dosta prijateljskog ubeđivanja."

Dr Dejan Ognjanović je ceo svoj život posvetio horor žanru. Doktorirao je na temu horora u anglo-američkoj književnosti i uređuje horor izdanja izdavačke kuće Orfelin, dok svoje brojne osvrte objavljuje na blogu coultofghoul.blogspot.com. Njegovo viđenje Rajtsona je uslovljeno i iscrpnim poznavanjem žanra: "Goran me je podsetio na ovo izdanje 'Emitora' sa njegovim ilustracijama Ciklusa vukodlaka, što je praktično prvi put da sam zapazio Rajtsona. Njegov crtež iskupljuje, odnosno mnogo je iznad materijala koji obrađuje. To se ne odnosi na Frankenštajna Meri Šeli, jer je on jedan od najznačajnijih gotskih romana ikada napisanih. Ali što se tiče priča iz 'Jezovnika', bilo mi je žao da on svoj vrhunski talenat u nekim slučajevima traći. Naravno, ne na priče kao što su čuvena Dženifer ili Crna mačka, koja je jedna od najboljih horor priča ali vi to čitanjem ovog stripa nećete osetiti zbog nužnosti da se radnja smesti na desetak strana. Meni je žao onih čitalaca, a verovatno takvih ima, koji će pročitavši strip reći: 'Pa zašto da pročitam i priču, pročitao sam strip.' A ta priča jeste kvalitetna zbog Rajtsona, ali nije ono što jeste u prozi."

Strip umetnik Bojan Đukić, kao neko ko je dosta vremena proveo u redakcijama koje su sarađivale sa Rajtsonom, je iz publike pružio informacije o njegovoj tehnici: "Berni Rajtson je imao dve nesreće u životu. Kad je postajao ono što jeste sedamdesetih godina, na njegovoj crtaćoj ruci počela je da mu izlazi alergija na nikl. Četkice imaju onaj metalni deo koji prave od nikla, na koji mnogi imaju alergiju. Pošto je njemu četkica bila osnovni alat, zbog te alergije koju nije mogao da spreči ni lepljenjem selotejpa preko, bio je prinuđen da pređe na druge alate kao što je pero.
Druga nesreća se dogodila krajem osamdesetih, kada je otišao na klizanje sa porodicom, pao i jezivo skršio ruku. Oporavak je tekao jako dugo, i kada se vratio crtanju njegov stil se potpuno promenio."


Učesnici tribine su se osvrnuli i na svoja prva upoznavanja sa hororom. "Moj prvi kontakt sa horor stripom je bio početkom sedamdesetih. Konkrektno strip na koji mislim je bio objavljen kao dodatak nosećem stripu u nekom od svezaka, možda baš 'Zlatna serija' ili 'Lunov magnus strip', ali se dobro sećam da su posredi bili neki gubavci, koji su bili prikazani kao neka vrsta monstruma, kao što bi danas bili zombiji. Terorisali su neki mali grad u Americi, oteli ćerku lokalnog šefa policije, i on se žrtvuje da je spasi i obračunava se sa njima u njihovom sedištu u nekoj kanalizaciji. Meni je kao klincu od sedam-osam godina to ostalo jako urezano u pamet. Otprilike u to vreme je izlazio časopis 'Misterije', mislim da je samo sedam brojeva objavljeno, i tu je bilo isto sadržaja o hororu. Ali, nemojmo zaboraviti da su u isto vreme u bioskopima bili popularni Hamerovi horor filmovi (britanska producentska kuća poznata po horor ostvarenjima od 50-ih do 70-ih, prim. aut.), naročito onaj sa Kristoferom Lijem gde je glumio Drakulu. U tim godinama verovatno me je sve to pomalo okrenulo prema hororu", navodi Skrobonja.

Ognjanović pripada mlađoj generaciji od Skrobonje, što je odlikovalo i različitost u prvim iskustvima: "Moj prvi kontakt sa hororom je bio kroz Zagora. Ja sam bio gladan horora, ali njega nije bilo u tim ranim osamdesetim kad sam počinjao da sričem slova i gledam filmove. Nije bilo Orfelina, Darkwooda, interneta, bila su dva kanala na televiziji koji su horor puštali u ciklusima svake treće ili četvrte godine. U stripu takođe nije bilo posebnih izdanja posvećenih tome. Ali Zagor se našao tu, kao jedan junak koji je dosta skloniji fantastičnim bićima i stvorenjima. Ono što mi je baš najživopisnije u sećanju – sad da li je to prvi, ili prvi koji mi se baš dopao – jeste Zagorova slobodna parafraza bića iz močvare. Tako se nekako i zove. (Podvodno čudovište, 'Zlatna serija' 331, prim. aut.)  Sećam se čak i kadriranja, koje mi je bilo čudno, scene kada čudovište izlazi iz vode, pa se vidi prvo vrh glave a onda sve više i više. To mi je bilo upečatljivo, prenošenje filmskog jezika u stripu.
Kako sam sazrevao, tako su se bližile i te godine narastanja horora sredinom osamdesetih, kad su video klubovi postali dostupni. I onda je došao Dilan Dog, sa svojim metapoigravanjima sa filmom.
Takođe, Lavkrafta sam otkrio kroz Martija Misteriju. U trenutku kad je izašla čuvena epizoda Užas u Providensu, Lavkraft nije bio prevođen kod nas. Na svu sreću radi se o odličnoj epizodi, vrlo inteligentnoj lavkraftijani. I to je u meni stvorilo želju da vidim ko je taj pisac, čime se on bavi."

Boneli je zaista pružio izvestan pomak u hororu. osandesetih je u roku od pet godina pokrenuo Martija Misteriju i Dilana Doga. Drugi je žanrovski striktno orijentisan hororu, ali i Marti ima brojne iskorake ka ovom žanru. Posebno je zanimljivo da je tvorac Dilana Doga, Ticijano Sklavi, veliku popularnost stekao pričama na Zagoru, koje su često donosile horor atmosferu, poput Divova dobra i zla ili jubilarnog Prokletog blaga.

Poslednjih godina je primetan jak uticaj Edgara Alana Poa (koji se u nekoliko priča o Zagoru i pojavljuje) i Hauarda Filipsa Lavkrafta na strip-autore. Ova dva pisca su poslužili kao inspiracija za veliki broj stripova, u direktnim adaptacijama ili samo kao motiv. "Kao što su poslužili kao inspiracija za mnoge filmove i pisce, tako su poslužili i za ovaj medij. Oni donose nešto staro i mistično, i povoljno za prenošenje u kadrove stripa. Ne čudi što su ova dva autora najobrađenija u prenošenju medija proze u medij stripa. Oni su i pomogli da horor strip uđe u mejnstrim. I King se sada raskošno stripuje u Marvelovim izdanjima", navodi Skrobonja, a Ognjanović dodaje: "Ta dva pisca su zapravo dva titana, i ne postoji treći koji bi mogao da stoji sa njima na istoj stepenici. Oni su vrh žanra i umetnosti. Naravno, to mnogo više vredi za Poa u smislu kanona i prihvaćenosti. Za razliku od Lavkrafta, Po je deo lektire. Gavran je opšte mesto svakog američkog osnovnoškolca. Po jeste deo kanona, i mnogo je više ekranizovan od Lavkrafta.

Lavkraft jeste skrajnut. Za života je objavljivao samo u 'Weird talesu' i u par navrata u 'Amazing stories', palp časopisima koji su u startu bili prezreni. Stidljivo prihvatanje od strane stručnjaka dobija tek osamdesetih, da bi masovna popularnost stigla tek devedesetih. Delom se to dešava zahvaljujući filmovima B produkcije, Reanimatoru iz sredine osamdesetih i pominjanju Nekronomikona u drugom nastavku Evil dead. Ta dva filma su uticala na fanove horora, pa sve do muzike, hevi metala...

Ono što je paradoksalno je njegova opsednutost bavljenja neiskazivim. To je sve toliko tuđinsko i različito od svega na šta smo navikli. Nisu to klasične utvare, mumije i stvorenja, već neopisiva bića. On uspeva da kroz jezik opiše natuknice o tom neiskazivom i neopisivom. E sad, to se u književnosti može, samim medijem u glavama vizualizujemo ta slova na papiru. Ali, kada imamo vizuelni medij, kakav je strip, onda dolazimo do problema kako tu sugestiju, nagoveštaj, neiskazivo, ipak prikazati. Dolazimo na teren gde je lako okliznuti se i ispasti nenamerno smešan. To nisu avanturističke priče. Lavkraft je zapravo potencirao atmosferu a ne akciju."

Upitani da predlože koje bi horor stripove voleli da vide u domaćem izdanju, Skrobonja se opet okreće Stivenu Kingu: "Uporište je jedan od meni najdražih Kingovih romana. Video sam kako izgledaju prvih nekoliko knjiga strip-adaptacija, i oni maksimalno prate prošireno integralno izdanje."

"Nemam baš visoko mišljenje o hororu u američkom stripu. Kad sam razmišljao, nisam mogao da se setim nijednog stripa koji je zaista horor, a da nije neka adaptacija. I da je baš horor, a ne neka avantura. Ono što bih voleo da Darkwood više istraži, a što je započelo sa Uzumakijem, jeste japanski horor. Tu ima mnogo više horora, i to čistog. Moj omiljeni horor strip, a koji zapravo i nije horor, jeste Helboj Majka Minjole. Tu je avantura, alternativna istorija, nacisti, a između ostalog i horor. Ali to je pesničenje; to je palp, i to vrhunski. Ali mi je ta japanska struja, sa tim iracionalnim, daleko privlačnija. Ono što šteti američkom horor stripu, pa i filmu, jeste preterana potreba da se sve racionalizuje. Volim da postoji sloboda da nešto bude potpuno apsurdno, da ima logiku košmara", zaključuje Ognjanović.

Jasno je da postoji konsenzus oko Rajtsona i njegove uloge u horor stripu, te je njemu bio posvećen i najveći deo večeri, koja se, opet tradicionalno, u neformalnoj priči nije završila još neko vreme.

Na kraju je najavljena i sledeća tribina poslednje srede u junu – Gvido Krepaks: Valentina, o čemu će govoriti reditelj Igor Stanojević i pisac Đorđe Bajić.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva