Emphasis - Black.Mother.Earth



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Već više puta bendovi iz Hrvatske dokazali su da se savršeno dobro snalaze u emperimentalnim žanrovima, uzimajući samo esencijalne aspekte onoga na čemu su krojili svoj muzički ukus i dalje pretvarajući to u sasvim novi pristup stvaranja muzike.

Ovo je drugi album benda Emphasis, koji suštinski predstavlja mešavinu post-rocka i post-metala, podsećajući na klasike kao što su Russian Circles, samo bez preteranog noise momenta ili na Caspian, mada uz dodatu agresiju. U toj sredini između dva giganta post-žanra, Emphasis dodaje svoje melodične i melanholične monologe u vidu tremolo gitarskih solaža i neumornih bubnjarskih tuševa. Na samom vrhuncu, gitarski duo prolazi kroz svojstveni patos („strasna uzvišenost i dirljivost u izrazu i govoru, velika osećajnost govornika ili pesnika” – prim. aut.) i doživljava planiran i očekivan pad, nakon kog sve postaje tiho, mirno i oslobođeno. Iako je veliki deo muzike pliva u monsunskim morima, su i tamo se jave duži emotivni raspleti, koji svojim visokim tonovima donose nadu, toplinu i sigurnu luku. Kompletna nadrealna muzička slika dopunjena je stihovima otpevanim (ili izderanim) iz nekog dalekog ugla sobe, doviknutim sa nekog drugog sprata napuštene zgrade. Reči su tu samo da došapnu muzikom prenetu ideju, da pojačaju njen efekat, da deluju kao kustos koji će očarane turiste usmeriti ka najzanimljivijim delima. 

Deluje mi kao da je album sniman u nekoj starijoj tehnici, ili bar bez preteranog peglanja. Delay gitare su povremeno van tempa, na par mesta slučajno biva promašen koji timpan ili se čuje blago kačenje žice, neki ton u razlaganju malo zakasni... Svi ovi nedostaci zapravo dodaju onu prirodnu toplinu zvuku prepoznatljivu za autentične izvođače koji u prošlosti nisu previše marili za preciznost snimka, već isključivo za senzibilitet gotove pesme. Sve ove greške sam nabrojao jer su prirodne, jer ne muče uši i zapravo teraju mozak da postavlja pitanje šta će se desiti dalje, šta će dalje čuti. Ta jedinstvenost danas je teško održiva, jer apsolutna većina izvođača teži peglanju i copy/paste sistemu snimanja, time žrtvujući srž onoga što žele da prenesu slušaocima. Emphasis ovde radi vrlo dobar posao, donoseći slušaocima sirov zvuk, koji odaje utisak kao da ih uživo slušamo, kao da su tu pred nama ljudi koji sviraju i u čijoj je prirodi da greše i nastavljaju dalje.

Black.Mother.Earth podsetio me je na album The Canyon Observer benda FVCK koji gaji sličan stil i prizvuk, a vrlo slično utiču na emotivno stanje slušaoca. Toliko je prljavih, tamnih, režućih i disonantnih rifova koji u ušima prolaze kroz proces filtracije i stižu do najdubljih delova podsvesti, gde nam otkrivaju istinu koju pokušavamo da sakrijemo od nas samih.

Tihomir Škara



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva