Drugi Somborski književni festival



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U Somboru se proteklih dana (11-13.05.2017. godine) održao drugi Somborski književni festival. Ova manifestacija je pokrenuta prošle godine u organizaciji somborske bibilioteke „Karlo Bijelicki“, a podršku je pružila i Skupština opštine Sombor. Cilj ove manifestacije je da se somborskoj čitalačkoj publici predstave najnovija književna dostignuća i savremeni domaći autori.

Festival je otvoren dokumentarnim filmom „Šajtinac i tri priče“, a projekciji je prisustvovao i jedan od autora filma, Boško Milosavljević. Osim samog pisca, Uglješe Šajtinca, u filmu se pojavljuju i razni pisci i kritičari, kao i njegovi saradnici i prijatelji koji govore o njemu i njegovoj prozi. Uglješa Šajtinac je dobitnik Evropske nagrade za književnost 2014. godine za roman „Sasvim skromni darovi“, a takođe je dobitnik Vitalove nagrade i nagrade „Bora Stanković“. Šajtinac je prošle godine bio jedan od gostiju prvog Somborskog književnog festivala.

Drugo veče festivala je obeležila dodela nagrade na Konkursu za drugu knjigu autora mlađih od 35 godina, po čemu je ovaj festival poseban. Naime, postoje mnogi konkursi koji pružaju podršku mladim piscima početnicima – i na takvim konkursima oni dobijaju sredstva i podršku za prvo književno delo, ali do prošle godine nije postojao takav konkurs koji bi pružio podršku mladim autorima u nastavku njihovog književnog rada. Prošle godine je na Konkursu pobedila Anđela Pendić, mlada beogradska pesnikinja, sa svojim delom „Oganj“. Ove godine je nagradu dobio jagodinski pesnik Aleksandar Petrović, čiji se rukopis „Bogovi otvorenih prozora“ svideo ovogodišnjem tročlanom žiriju koji su sačinjavali Branislav Živanović, Dušan Vejnović i Tamara B. Krstić. Gosti druge večeri festivala su bili pisci Marko Tomaš, Zvonko Karanović i Marjan Čakarević.

Treće, završno veče festivala bi s razlogom moglo da se nazove krunom festivala, jer su gosti bili višestruko nagrađivani pisci Jelena Lengold, Vladimir Arsenijević i Vule Žurić. Kritičar Dragan Babić je ukratko predstavio autore koji su zatim pročitali po odlomak iz svojih knjiga. Razgovor sa autorima je vodila Tamara B. Krstić, direktorka festivala.

Vladimir Arsenijević je pročitao odlomak iz romana „Ti i ja, Anđela“, koji predstavlja drugi deo četvorodelne sapunske opere „Cloaca Maxima“ koju je započeo 1994. godine remek-delom „U potpalublju“, za koje je dobio NIN-ovu nagradu (treći deo tetralogije će se zvati „Nemezis“, a završni deo za sada nosi naziv „Prijatelji naših prijatelja“). Arsenijevićev odlomak reflektuje onu staru maksimu kako se istorija uvek ponavlja – prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Njegov roman, iako govori o vremenu koje sada predstavlja ružnu istoriju naše zemlje, ima odjeke i današnjice, i sve deluje poput nekog limba u kome smo mi, ljudi na ovom prostoru, već dugi niz godina zaglavljeni. Kao i onomad, caruju glupost i polusvet, a otupelost postaje opšte stanje. U razgovoru koji je vođen s njim, Arsenijević je pričao o teretu koji mu je donela NIN-ova nagrada, o tituli „najmlađeg dobitnika NIN-ove nagrade“ koja ga prati kao senka i o tome kako je od anonimnog postao jedan od najtraženijih autora, i autor od koga se mnogo očekuje. Kako je i sam rekao, to je sve bilo poput eksplozije na početku njegovog književnog puta, pri čemu se osećao previše ograničenim u okvirima koji su mu odjednom nametnuti, sputanim u koži koju više nije osećao kao svoju, „ušančenim u ulozi pisca“, u prostoru u kome ne želi da bude, u poslu kojim možda i ne želi više da se bavi. Bio mu je potreban odmor – od javnosti, sebe, 90-tih godina, svega. Nakon izvesnog vremena, kada je uspeo da se izmakne iz prostora i vremena koji su ga pritiskali, sasvim drugačijim očima je gledao na sebe, prošlost i književnost i vratio se onome što je svojevremeno najavio – svojoj tetralogiji, ali i nekim drugim stvarima koje su pokazale kako je on mnogo više od „najmlađeg NIN-ovca“. Arsenijević je ukratko predstavio i regionalni književni festival „KROKODIL“ (Književno Regionalno Okupljanje Koje Otklanja Dosadu I Letargiju) koji je osnovao sa ciljem promovisanja književnosti i kulture, ali pre svega promovisanja dijaloga i pomirenja između naroda koji žive na prostoru Zapadnog Balkana.

Jelena Lengold je pročitala odlomak iz pripovetke „Nedelja“ koja se nalazi u zbirci „Raščarani svet“. U ovom odlomku koji je odabrala, autorka maestralno „raščarava“ ideju romantičnog braka koji traje do smrti: posle niza godina, supruga, gospođa V., razmišlja o tome kako bi mogla da ubije svog muža. Poigravajući se klišeima iz filmova i knjiga, i odbacujući načine jedan za drugim, autorka pomoću svoje anti-junakinje pravi mali misaoni eksperiment koji se razrađuje u izuzetnu priču koja od početka do kraja održava pažnju čitalaca. Nakon čitanja odlomka, autorka je pomalo „raščarala“ književnost na ovim prostorima. Govorila je o tome kako su danas pisci medijske ličnosti, knjige - roba, a književne nagrade ono što motiviše čitaoce da pročitaju neko delo. Naglasila je kako je problem sa piscima sa ovog podneblja taj što (iako se njihova dela prevode na različite strane jezike) oni realno ne postoje za svet van granica zemalja u kojima žive. Čak i Evropska nagrada za književnost (koju je autorka dobila) nije garancija da će doći do proboja na evropskom književnom tlu. Autorka je zatim pričala o svom književnom putu - kako ju je konstruktivna kritika upućena od strane Vladimira Arsenijevića, povodom jedne od njenih priča, usmeravala dok je pisala priče za zbirku pripovedaka „Vašarski mađioničar“ za koju je dobila Evropsku nagradu za književnost. Autorka se priseća da je Arsenijevićeva kritika išla u smeru toga kako u književnosti treba imati petlju – treba izaći iz krugova one malograđanštine koja pritiska: „ili kaži, ili ne kaži – ne treba se petljati u ono za šta nemaš petlju“. I Jelena Lengold je pokazala kako definitivno ima petlju. Pošto je jedan od retkih autora koji sa uspehom pišu i poeziju i prozu, autorka se osvrnula i na to, kako se njeno pisanje podudara sa njenim osećanjem sveta. U mladosti, dok je imala romantične ideje o svetu, bila je inspirisana da piše poeziju, a zatim, sa nastupom 90-tih, romantika je nestala i delovalo je kao da ju je poezija zauvek napustila. Stav prema svetu je postao ciničniji i jetkiji, što je pogodovalo prozi. I autorka se upustila u pisanje priča (i romana) o svetu viđenom kroz oči koje nemaju više ružičastu koprenu romantike – očaranost je nužno prerasla u raščaravanje. Jelena Lengold piše o svetu kakav on realno jeste, bez trunke ulepšavanja i zato njene priče i deluju tako brutalno iskreno.

Vule Žurić je pročitao priču „Pelno me sam“ iz svoje zbirke „Tajna crvenog zamka“. Glavni lik u priči je Šaban Bajramović, i ona govori o tome kako je pobegao iz vojske da bi se našao sa svojom devojkom, i zatim završio na Golom otoku da odrobija svoj prestup. U ovoj izuzetno šarmantnoj i duhovitoj priči, Žurić prepliće istorijsko sa fiktivnim, podseća nas na neka lepša vremena, i kroz svoju priču provlači Bajramovićev glas i njegovu muziku, ali i priču o fudbalu. Žurić piše narative koji bi se mogli okarakterisati kao istoriografska metafikcija – oni imaju istorijsku osnovu i govore o poznatim ličnostima, ali ih je autor „začinio“ sa malo mašte. Čitajući Žurićeva dela, čitaoci ne mogu a da ne postave ono čuveno pitanje – gde prestaje istorija, a gde počinje fikcija? Žurić kao da poručuje kako su ova dva pojma apsolutno povezana i da jedan ne može bez drugog.

Iako je možda na prvi pogled izgledalo kako su ovi pisci dijametralno suprotni, „tajna veza“ među njima je upravo istorija. Arsenijevićevi romani nas opominju kako smo dozvolili da nam se ponovo dogodi istorija – i da se ovoga puta sve ponavlja poput farse. Priče Jelene Lengold govore o ličnim istorijama, koje nikako nisu manje važne od svetske istorije, i o tome kako se idealno zamišljen svet kad-tad mora raščarati. Vule Žurić u svojim pričama muti granicu između istorije i fikcije i pokazuje kako se one uspešno dopunjuju. Svo troje pisaca, svako na svoj način, kroz svoja dela poručuju kako ništa ne treba uzeti zdravo za gotovo. Istoriju pogotovo.

Drugi Somborski književni festival je pokazao kako su događaji ovakvog tipa veoma važni. Iako nije bio prisutan veliki broj ljudi, oni koji su se našli tamo su imali nešto zajedničko: svi oni znaju da postoji nešto što pomaže da se lakše korača kroz današnji svet koji gubi svoj sjaj – a to nešto je književnost.

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva