Tiziano Sgarbi nam dolazi sa severa Italije. Rođen je 1968. i čitav svoj život je proveo na selu. Već više od 10 godina je aktivan učesnik italijanske rok scene baveći se organizacijom koncerata, turneja i festivala, vođenjem sopstvene izdavačke kuće... I sve to na stari dobri diy način gde su ljudi i muzika u prvom planu.
Nakon nekih dešavanja u ličnom životu počeo je i da stvara svoju muziku, pišući pesme i nastupajući pod imenom Bob Corn. To je jednostavno nešto što je osećao da mora da uradi: "To sam ja, sviram jednostavne muzičke linije na svojoj akustičnoj gitari i pevam o ljudima i ljubavi. Svoju muziku volim da zovem "sad punk" - opisao je Tiziano sebe ukratko.
Iza sebe ima šest albuma, pregršt konceraa širom i van Italije. Delio je binu sa mnogim nepoznatim bendovima, ali i poznatijim imenima poput Mike Watt, Dinosaur Jr, Calvin Johnson, Explosions in the sky, Xiu-Xiu i drugi.
U pitanju je i privatno jako zanimljiva osoba te ćemo ukratko u razgovoru sa Bobom predstaviti neke od ovih njegovih aktivnosti.



Živiš na selu, u mirnom i tihom okruženju. Kako je živeti u jednoj takvoj sredini i kako to utiče na tvoju kreativnost?

Oduvek sam živeo na selu. Ritam života ovde je spor, možeš da šetaš često zajedno sa životinjama, ptice su svuda unaokolo i malo smo više povezani sa prirodom. Naravno, ovde ne možes sresti toliko različitih ljudi kao u gradu. A ljudi su meni važni. Tako da mogu reči da imam potrebu da putujem i srećem različite ljude i mesta. Ali takođe potrebno mi je i mesto na koje bih se povukao i gde bih nešto iz svog života pretočio u pesmu na primer.

Dugi niz godina organizuješ mali diy festival. Reci nam nešto više o tome. Kakav je koncept festivala? Da li je u pitanju samo muzički ili je posvećen filmu, umetnosti ili nečem drugom?

Festival je nastao pre 20 godina. Najpre su tu svirali lokalni bendovi, a onda su počeli da nastupaju iz čitave Italije pa i drugih zemalja. Volim da dovodim bendove i ljude koji zaista veruju u muziku i doživljavaju je kao sredstvo da se druže i dele razna iskustva i ideje. Volim da dovodim bendove koji veruju u sebe, koji nemaju potrebu da iza njih stoji veliki izdavač ili menadžeri. Volim da muziku izmestim iz "normalnih" mesta gde se obično svira. I nema veze kakvu muziku svirate, da li je to pop, pank rok, eksperimentalna, elektronska,... stav nam je bitniji. Festival je dakle uglavnom zasnovan na muzici ali nekada ugostimo umetnike koji predstave svoje instalacije i performanse. I na festivalu volim da "služim" dobru hranu i piće. Sve ovo čini duh festivala koji organizujem.

Takođe imaš i svoju izdavačku kuću. Koja se priča krije iza toga? Kakav zvuk izdaješ i koliko izdanja ima do sada u tvom katalogu?

Pokrenuo sam etiketu kao nastavak saradnje koju sam imao sa bendom iz Padove - Redwormsfarm. Organizovao sam im koncerte u mojoj okolini ali i Italiji generalno. Kada su uradili nove pesme i sve to snimili nekako mi je prirodno došlo da pokrenem ekiketu. Nakon toga sam nastavio da objavljujem izdanja mnogih bendova i muzičara, uključujući i sopstvena. Ne postoji neka posebna vrsta muzike, mada su Fooltribe (kako se etiketa zove) izdanja uglavnom folk-punk-experimental. Ja jednostavno izdajem bendove koji sviraju svoje pesme. I koji naravno imaju ispravan stav. Poslednje izdanje koje sam uradio je “Inagibile” pod kataloškim brojem 43.

Pored svih ovih stvari tvoja glavna aktivnost je ipak muzičko stvaralaštvo, i upravo taj segment tvog života je razlog našeg razgovora. Već više od 10 godina nastupaš kao Bob Corn. Nastupati sam je nešto posebno. Tu ste samo ti i tvoja gitara. Nema benda iza tebe, iza koga bi se sakrio, ili koji bi pokrio tvoje greške. Odgovornost je samo na tebi. Tu nema foliranja. Kako vidiš svoje nastupe?

Način na koji nastupam je jedini na koji mogu nastupati. Svoje koncerte posmatram kroz reakciju publike i kroz neki svoj lični osećaj dok sviram. Nekada odsviram dobro a to ne bude dobar koncert, nekada odsviram loše a bude sjajan koncert. Jer koncert ipak nije samo dobro odsviran set. Koncert je odnos, veza sa publikom.

Svoju muziku nazivaš "tužni pank". Pevaš o ljudima i ljubavi. Čini se da tvoji tekstovi imaju dozu melahnolije.

Da, kada sam srećan onda ne sviram i ne stvaram. Tada više volim da šetam po prirodi. I u pravu si, moja muzika jeste melanholična, ali uvek postoji "svetlo na kraju tunela".

Atmosfera na tvojim nastupima je bliska i intimna. Kako ljudi reaguju na tvoju izvedbu?

Kao što sam malopre rekao, ljudi na koncertu su deo njega. Generalno, ljudima se dopada moja muzika. Dopada mi se činjenica da ljudi koji vole različitu muziku mogu da se povežu preko moje. Sviram svima: klincima, starim ljudima, metalcima, "folky" ekipi i reakcija je uvek dobra, svuda i sa svima.

Do sada si išao na nekoliko turneja. Delio si binu sa nepoznatim ali i vrlo poznatim imenima poput: Explosion in the sky, Dinosaur Jr, Mike Watt... Kakva su tvoja iskustva?

Uvek je lepo svirati sa ljudima koje i privatno smatram prijateljima. Ne sa rok zvezdama, samo sa ljudima koji vole muziku i da se druže sa drugim ljudima, dele život a ne samo binu.


Turneja koja je pred tobom obuhvatiće i Bosnu i Srbiju. Gde ćeš i kada sve svirati, i šta ljudi mogu da očekuju?

Sviraću aprila i to 4. u Trebinju, 5. u Mostaru, 6. u Sarajevu, 7. u Beogradu i 8. u Novom Sadu. Ljudi mogu da očekuju tipa sa bradom i gitarom koji svira svoje pesme. Tipa koji je jako srećan i uzbuđen što dolazi u mesta gde nikada do sada nije bio.

Evo nas i na kraju intervjua. Hvala ti na odvojenom vremenu. Da li postoji nešto što bi poručio našim čitaocima?
Hvala vama na ovom razgovoru. A čitaocima bih poručio - dođite na neki od ovih koncerata. I generalno bih rekao: idite na koncerte, podržavajte "male" bendove.

Intervju pripremio Miloš Pavlović