Pankerski petak
Helly Cherry
Pank je jedna mnogo nezgodna filozofija. I svašta se naziva pankom. I svako se danas može nazvati pankerom. I mi što ćemo na izborima da glasamo za Belog, svi smo pankeri na neki način. Zato je i filozofija. Jer mnogo je teško danas odrediti šta je pank a oni tvrdokorni pankeri će se uvek razjediti ako im se takne u to, njihovo, naše, ne znam.
Volim za sebe da kažem da sam panker. I osećam se tako često. I družim se sa pankerima. Prvo što primećujem dok silazim u Feedback na koncert bendova „Crveni karton“ i „Čovek bez sluha“, dok su ovi prvi na bini, je da su ’ladno maznuli logo „Totalnih klošara“ . Na rukavu im je crveni kartončić na kome je venac identičan onom koji koriste „Klošari“ osim što unutra piše CK a ne TK. E, sad. Publika koja se očigledno loži na njih je nekih mlađih godišta, možda to ne primećuje ili ne zna. Ali nebitno. Oni kao bend znaju sigurno i to je malo skrnavljenje, ako se ja pitam. Ako nisu imali ideju šta da stave kao logo pa su morali da maznu onda treba i tu krađu da opravdaju. Ako ne znaju, onda je to još gore.
Jer to je jedan mlak bend, neodređen u svom pank pokušaju. Kradu i teme u pesmama, ni ljubavne im nisu pankerske a ni one angažovane.. ne znam ni da li su levica ili antifašisti ili fašisti i nacionalisti. Bend čija muzika bi trebalo da se prodaje na benzinskim pumpama uz Guaranu, a to i nije neki pank. Naročito ne pod velom „Klošara“. Dobro, devojčice se lože na to, očigledno što je i Srki svojim fotoaparatom beležio možda više nego bend, ali mislim da te slike nije poslao za galeriju, samo mi verujte. Devojčurci znaju pesme, iskakaše se pošteno, pevaše u glas sa njima. Eto, to je formula uspeha. Svuda pa i kod nas. Mene su nasmejali par puta, ali ne kao kompliment da bude jasno. Dosadno, monotono, bez humora, statično, naivno, opet pank pesma o kolima samo ne Warburg limuzina nego bezidejno: Yugo. Jedino su imali sreće da im za miks pultom bude sjajni Petar Vuksanović i ne sećam se kad je bolji zvuk bio dole, zaista. Sve se čulo pa i vokali. Na kraju obavezno slikanje sa publikom, omajgad kako fensi, za instagram verovatno mwah 😗
Znači dečaci, sedite popričajte lepo. Dogovorite se. Ili da prodajete diskove na pumpama u rangu Leksington benda i da procvetate, još više devojčica da vas voli, nije ni to loše, što da ne. Ali odmah da pocepate to sa rukava svojih crnih wannabe kul uniformica ili.. Sedite, preslušajte malo neku muziku tu i tamo, pogledajte neki dokumentarac ako vas mrzi da čitate, pa možda vam se i dopadne pank.
Vuksanović nastavlja sa sjajnim zvukom odličnog pank-rok benda „Čovek bez sluha“. Prvi put ih gledam uživo i baš je tako kao treba. Feedback je pun i publika je radosna, drago mi je kad vidim to na koncertima autorskih bendova koji nisu stari 30 godina i to. Sve vreme nastupa drže mi pažnju, aranžmani i sve na mestu. Na jednoj pesmi drugarski se penje na binu Milutin iz niškog „Dok7“, šutke, skaknje, u duhu toga i obrade Ramonsa i Bad Religion. Bend koji nemojte propustiti kad imate priliku.
txt: Olja Wagner
foto: Srđan Stevanović