Stephen King & Joe Hill: In the Tall Grass
Helly Cherry
Druga po redu saradnja Stivena Kinga i njegovog prozno talentovanog sina Džoa Hila rezultovala je novelicom In the Tall Grass. Pompezno objavljena kao samostalan naslov, novelica ima jedva četrdesetak strana, dok je ostatak izdanja popunjen isečkom iz Kingovog razvikanog nastavka za Shining: Doctor Sleep.
I ajde sad, fer je priznati da to ipak nije bog zna kakva patnja, s obzirom da govorimo o svega četrdesetak strana, a ispostavilo se da su isporučile i sasvim neočekivan benefit: iako kratka, novelica nudi isti mehanizam koji se vidi i u ostalim Kingovim romanima, samo što je ovde daleko upečatljiviji, pošto ga u romanima lako maskiraju Kingove stotine i stotine strana narativnog praznog hoda. A taj mehanizam je jednostavan taman koliko i efikasan: trivijalna situacija se obilato začini proizvoljnim bizarnostima, i onda se njena tako propisano stvorena egzotičnost crpi sa svih strana i iz svih mogućih uglova sve do momenta u kom je i nama sasvim očigledno da se nema dalje kud, nakon čega stupa na scenu najproizvoljniji izlaz, pa se i njega filuje grotesknim bizarnostima i – to je to.
In the Tall Grass ima dvoje glavnih protagonista i samo dve scene: Cal i Becky, brat i sestra, u prvoj sceni se voze automobilom dok ne začuju dete kako izgubljeno zapomaže iz visoke trave duž autoputa. U drugoj sceni, Cal i Becky krenu u potragu za tim detetom u travi i… vrlo brzo shvataju da su upali na teren na kom ne važe zakoni fizike kakve inače znamo.
Istini za volju, to važi i za Kingovo prozno ceđenje suve drenovine, zbog kakvog sam sebi obećala će Duma Key biti poslednji pročitani Kingov roman, pa kako mi bude. In the Tall Grass ne samo da mi nije uzdrmao tu odluku, nego je i isporučio dodatni argument u njenu korist. Početna scena “Cal & Becky u kolima” nam servira probran istorijat brata i sestre: Becky ima 19 godina, Cal je 18 meseci stariji i toliko su bliski da ih zovu ‘irskim blizancima’. Saznajemo čak i razlog za njihovo putovanje: Becky je u šestom mesecu trudnoće i zajedno sa Calom će odlučiti da li da dete zadrži ili ga da na usvajanje, dok njihova 8 godina stara Mazda rutom 400 ne stigne do scene broj dva.
U drugoj po redu sceni, Cal & Becky nailaze na izubijani Datsun na parkingu i dečije zapomaganje iz visoke trave pored autoputa. Naravno, u brizi za dete, oni smesta krenu u potragu, ali… trava je znatno višlja od njih oboje, i jednom kad se slučajno razdvoje, naprosto nisu više u stanju da se nađu. Izgubljeno dete i dalje zapomaže, a uskoro mu se pridružuju i glasovi roditelja, dok Cal shvata da bez obzira u kom se pravcu kretao, sve više se udaljuje od autoputa i sve više zalazi u teren obrastao visokom travom. A onda nastaje kamerni užas kakav se već može i očekivati u kingovskoj natprirodnoj fantastici, ponekad predvidiv do granice banalnosti.
E sad, bez obzira na klišeiziran, šablonski, by-the-numbers narativ, In the Tall Grass ipak nije sasvim nezanimljiva za čitanje. Pomalo nalik na omiljeni džank fud burger, sve i ako ste ga jeli stotinu puta, i sve i ako znate da će mu ukus biti potpuno isti bez obzira na džoint u kom ga kupujete i bez obzira ko ga pravio – opet je vam ukusan. Čak štaviše, budete ga željni čim ga omirišete, sve sa njegovim nezdravim sastojcima. In the Tall Grass je daleko više Kingov nego Hilov što se radnje tiče: po njegovoj oprobanoj recepturi, kad god naracija naleti na finalni zamor materijala, King je osveži novim momentom i novim motivom, ponekad blatantno izvučenim iz rukava, bilo iracionalnim, bilo bizarnim i grotesknim, pa to pripovedanju udeli taman dovoljno snage da odmigolji do idućeg zamora materijala, i tako sve do kraja. U ovom slučaju, konačni rezultat možda i nije bog zna kako impresivan, ali u slučajevima u kojima je material bio idejno bogatiji, dobili smo neke od najboljih Kingovih romana, pa mu zato niko ne može osporiti majstorstvo. S druge strane, nije baš da Hil nije ostavio ni malo svog pečata: da je bilo samo do Kinga, sasvim je moguće da bi In the Tall Grass ispao roman od par stotina strana. Bilo kako bilo, iskreno govoreći, niko neće biti na velikom gubitku ako zaobiđe In the Tall Grass.
Lidija Beatović
I ajde sad, fer je priznati da to ipak nije bog zna kakva patnja, s obzirom da govorimo o svega četrdesetak strana, a ispostavilo se da su isporučile i sasvim neočekivan benefit: iako kratka, novelica nudi isti mehanizam koji se vidi i u ostalim Kingovim romanima, samo što je ovde daleko upečatljiviji, pošto ga u romanima lako maskiraju Kingove stotine i stotine strana narativnog praznog hoda. A taj mehanizam je jednostavan taman koliko i efikasan: trivijalna situacija se obilato začini proizvoljnim bizarnostima, i onda se njena tako propisano stvorena egzotičnost crpi sa svih strana i iz svih mogućih uglova sve do momenta u kom je i nama sasvim očigledno da se nema dalje kud, nakon čega stupa na scenu najproizvoljniji izlaz, pa se i njega filuje grotesknim bizarnostima i – to je to.
In the Tall Grass ima dvoje glavnih protagonista i samo dve scene: Cal i Becky, brat i sestra, u prvoj sceni se voze automobilom dok ne začuju dete kako izgubljeno zapomaže iz visoke trave duž autoputa. U drugoj sceni, Cal i Becky krenu u potragu za tim detetom u travi i… vrlo brzo shvataju da su upali na teren na kom ne važe zakoni fizike kakve inače znamo.
Istini za volju, to važi i za Kingovo prozno ceđenje suve drenovine, zbog kakvog sam sebi obećala će Duma Key biti poslednji pročitani Kingov roman, pa kako mi bude. In the Tall Grass ne samo da mi nije uzdrmao tu odluku, nego je i isporučio dodatni argument u njenu korist. Početna scena “Cal & Becky u kolima” nam servira probran istorijat brata i sestre: Becky ima 19 godina, Cal je 18 meseci stariji i toliko su bliski da ih zovu ‘irskim blizancima’. Saznajemo čak i razlog za njihovo putovanje: Becky je u šestom mesecu trudnoće i zajedno sa Calom će odlučiti da li da dete zadrži ili ga da na usvajanje, dok njihova 8 godina stara Mazda rutom 400 ne stigne do scene broj dva.
U drugoj po redu sceni, Cal & Becky nailaze na izubijani Datsun na parkingu i dečije zapomaganje iz visoke trave pored autoputa. Naravno, u brizi za dete, oni smesta krenu u potragu, ali… trava je znatno višlja od njih oboje, i jednom kad se slučajno razdvoje, naprosto nisu više u stanju da se nađu. Izgubljeno dete i dalje zapomaže, a uskoro mu se pridružuju i glasovi roditelja, dok Cal shvata da bez obzira u kom se pravcu kretao, sve više se udaljuje od autoputa i sve više zalazi u teren obrastao visokom travom. A onda nastaje kamerni užas kakav se već može i očekivati u kingovskoj natprirodnoj fantastici, ponekad predvidiv do granice banalnosti.
E sad, bez obzira na klišeiziran, šablonski, by-the-numbers narativ, In the Tall Grass ipak nije sasvim nezanimljiva za čitanje. Pomalo nalik na omiljeni džank fud burger, sve i ako ste ga jeli stotinu puta, i sve i ako znate da će mu ukus biti potpuno isti bez obzira na džoint u kom ga kupujete i bez obzira ko ga pravio – opet je vam ukusan. Čak štaviše, budete ga željni čim ga omirišete, sve sa njegovim nezdravim sastojcima. In the Tall Grass je daleko više Kingov nego Hilov što se radnje tiče: po njegovoj oprobanoj recepturi, kad god naracija naleti na finalni zamor materijala, King je osveži novim momentom i novim motivom, ponekad blatantno izvučenim iz rukava, bilo iracionalnim, bilo bizarnim i grotesknim, pa to pripovedanju udeli taman dovoljno snage da odmigolji do idućeg zamora materijala, i tako sve do kraja. U ovom slučaju, konačni rezultat možda i nije bog zna kako impresivan, ali u slučajevima u kojima je material bio idejno bogatiji, dobili smo neke od najboljih Kingovih romana, pa mu zato niko ne može osporiti majstorstvo. S druge strane, nije baš da Hil nije ostavio ni malo svog pečata: da je bilo samo do Kinga, sasvim je moguće da bi In the Tall Grass ispao roman od par stotina strana. Bilo kako bilo, iskreno govoreći, niko neće biti na velikom gubitku ako zaobiđe In the Tall Grass.
Lidija Beatović