Silent Night Deadly Night
Helly Cherry
Rekapitulacija: u divnom li žanru hororskom - slešeru, da budemo precizniji - skoro da nema crvenog slova u (gregorijanskom) kalendaru na kome se nije odigrao neki oveći filmski masakr. Ako je čak je i beznačajni prvi april dobio svog psihopatskog koljača koji žudi za krvlju napupelih omladinaca ("April Fools Day", 1986 i rimejk (!) 2008), onda je najsvečaniji od svečanih praznika - ic kristms tajm, bejbi! – onda itekako zaslužio naročiti pokolj!
„Silent Night, Deadly Night“ nije niti prvi a kamoli poslednji fimški pokušaj da se praznik nad praznicima hororifikuje, ali jedna mu je titula sigurna: najgluplji je u svakom slučaju. Mada, tri godine kasnije je sledio i nastavak koji je... O tome više neki drugi put! Kao moguće objašnjenje za (nenamerni) komedijantski okvir ovog, u suštini smrtno ozbiljnog šokera, je očigledni izostanak svake vrste talenata, bilo to iza, ispred ili pored kamere. No počnimo sa narativnim delom, koji možemo sumirati na sledeći način: Znači, baš ono transatlantična bozična atmosfera, svi su kao u transu koliko se raduju, "Džingl bels" od sumraka do povraćanja, plastične dekoracije tipa „Veseli Rudolf " u svakom mogučem i nemogučem kadru... ma totalno praznično ludilo mejd in Ju-es-ej!
U ovom ambijentu apsolutne harmonije upoznajemo familiju Čepmen, koja se se u kasnim večernjim satima vozika po nekoj slabo osvetljenoj vukojebini. Kad ono, pored puta maše čovek u kostimu Deda Mraza, očigledno pogođen nekom nedefinisanom nevoljom. Kakav bi, dosledno tome, to tata Čepmen bio gabor u očima sinovaca odbijajuči pomoć Deda Mrazu? Na Bozić? U svakom slučaju još ziv gabor, jer zahvaljujući neznancu u crvenom, scenu kasnije glava porodice ostaje bez glave. Mamu Čepmen zadesi ista sudbina, ali pri pokušaju da odbije atak pomahnitalog napadača, gledaoc ima još prilike da, u duhu klasične slešer tradicije, baci pogled na njeno obnaženo poprsje (solidna trojka).
Mali Bili i mlađi brat Riki ostaju netaknuti, što se za njihovu psihu i ne moze baš reći, pošto, sad živeći u sirotinjskom domu, i jedan i drugi, žestoko pate od santaklausofobije. Međutim, par godina kasnije, Bili izrasta u vidnog mladića sa betonskom isfeniranom kosom, koji za lebac zaradjuje pomažući gos´n Simsu u njegovoj prodavnici igračaka. Tokom vesele božične proslave sa kolegama, Bilijevom poslodavcu pada na pamet grandiozna ideja da svog pomočnika strpa u kostim pogađate već koga. Koji potom, naravno, ne dobiva neki žustri napad panike, niti pada u duboko katatonsko stanje ili se bar izvalja po podu pogođen sećanjem na užasno iskustvo iz detinjstva, jer protiv zakona slešer filma nema nikakve pomoći: Bili iznenada želi krv! Da bi ostvario svoj cilj, mlađani delikvent ne bira sredstva. Nebitno da li upotrebivši sanke, novogodišnja svetla ili jelenske rogove (!), nema božičnog rekvizita koji se u rukama našeg skroz pošuntavelog Bilija ne pretvori u smrtonosni instrument za kažnavanje svakog građanskog lica, koji, razume se, u duhu dedamrazovskom, nije bio valjan. I budimo iskreni, izvesni Dž ejson i Majkl, kolege iz profesije blagdanskog masovnog uništavanja ljudskog bitisanja, nisu ni približno pokazali toliku kreativnos´, uprkos (zasad) 22 ( dvadesetidva!) filmska nastupa.
Podrazumeva se da je u ovom filmskom tipu sama premisa, nebitno na skromnu varijaciju nekih detalja, nespojiva sa logikom. Ali, delom, slešer baš od toga živi, što dokazuje i više decenijska popularnost ove vrste horora, sve do dana današnjeg. Međutim, ovak´a besmislica, kao u ovom predstavniku, se u istoriji žanra ne susreće svaki dan! Majku mu, pa pođimo samo od toga da je mali Bili godinama bežao ispod kreveta samo pri slutnji da se u blizini nalazi nešto nalik dedamrazovskoj bradi, da bi se, iznenada, jedne noći tek tako pretvorio u krvoločnog ubicu nalik onom koji je desetkovao njegovu porodicu! Vodu ne pije naravno ni fakat da je Bili prvi put u životu navukao Mrazovu odoru, jer imavši u vidu njegove ranije reakcije, on to uopšte ne bi ni mogao, leptemazo! Ponavljam, u ovakvim filmovima niko ne zahteva neki razumni tok priče ili bilo š ta razumno inače, ali ovo je krajnje debilno.
Šta reći za glumu? Kakvu glumu? A ostalo? Saundtrek se sastoji od najgore vrste iritirajućeg silovanja sintisajzera (da, da, naravno znam kakve su bile osamdesete…), a od neke kao rudimentarno zategnute atmosfere smo dalje udaljeniji nego tvorevine Adama Sendlera od duhovitosti. Jedino zaista inovativni i prodorni načini lišenja života žrtava Satana Klausa Bilija su na neki način, u finom old skul maniru, delimično šarmantni, ali ni oni nisu, naravno, opravdanje da normalan čovek potroši 79 minuta svog života na ovo glupiranje. Zadnja rečenica naravno ne važi za "nenormalnike" međ´ nas, tipa ljubitelja kinematgrafskog šunda (džast lajk mi! :))
Vesele kao i sam film su dabogme i reakcije na film ukratko posle premijere anno 1984te. Razljučeni roditelji su urlajuči protestirali ispred bioskopova tražeći trenutacno ukidanje ove petljavine koja za cilj, naravno, ima samo destrukciju moralnih vrednosti I omaložavanje Božičnog praznika. Da bi im na kraju zahtev bio čak zaista odobren!. Da su bar jednostavno rekli “Film je sranje, nemo´ da ga gledate!”. Ah, Ameriko, zemljo ograničenih shvatanja neograničenih mogučnosti… Kuriozno samo kako 12 godina ranije nikome nije zasmetalo sto se u epizodi „All through the House” vesele horor antologije “Tales from the Crypt” takođe pojavljuje psihopata u klasičnom dedamrazovskom autfitu sa sekirom u ruci umesto džaka sa poklonima. Ili 1980., kad su čak dva filmska ostvarenja tematizovala Deda Mraza ubicu („Christmas Evil“ i „To All a Good Night“). Nije bilo interneta tad, pa da…
2012 je inače i „Silent Night, Deadly Night“ bio počastvovan rimejkom (ko bi rekao!), ali sem ubilačkog bradatog dede u crvenom praktično bez neke sličnosti sa originalom. Film i nije tako loš, pošto (nenamerne) budalaštine nisu prisutne, a lucidni protagonista zaista zastrašujuć.
U krugu obožavatelja horor kinematografije original uživa neki pseudo/semi klasik status, ali današnjoj široj javnosti je naravno jedva poznat. Mada, ko misli da gore od ovog ne može biti, nek´ se okuša sa drugim delom. Ja sam vas upozorio.
Kao što, vas dvoje-troje vernih čitalaca (Aj lav ju, kevo&ćale, aj lav ju, ženče, aj lav ju, komšo, aj lav ju ol!) mojih moždanih izliva na temu film, znate, nemam naviku da na kraju teksta ocenjujem filmove, ali kad bih upražnjavao tu rabotu, prvi "Silent Night" (ima ih pet komada, bez zezenja :)), bih dao sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Da sam "normalan", naravno... manje od sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Mnooooogo manje!
Svetovid Svarožić
„Silent Night, Deadly Night“ nije niti prvi a kamoli poslednji fimški pokušaj da se praznik nad praznicima hororifikuje, ali jedna mu je titula sigurna: najgluplji je u svakom slučaju. Mada, tri godine kasnije je sledio i nastavak koji je... O tome više neki drugi put! Kao moguće objašnjenje za (nenamerni) komedijantski okvir ovog, u suštini smrtno ozbiljnog šokera, je očigledni izostanak svake vrste talenata, bilo to iza, ispred ili pored kamere. No počnimo sa narativnim delom, koji možemo sumirati na sledeći način: Znači, baš ono transatlantična bozična atmosfera, svi su kao u transu koliko se raduju, "Džingl bels" od sumraka do povraćanja, plastične dekoracije tipa „Veseli Rudolf " u svakom mogučem i nemogučem kadru... ma totalno praznično ludilo mejd in Ju-es-ej!
U ovom ambijentu apsolutne harmonije upoznajemo familiju Čepmen, koja se se u kasnim večernjim satima vozika po nekoj slabo osvetljenoj vukojebini. Kad ono, pored puta maše čovek u kostimu Deda Mraza, očigledno pogođen nekom nedefinisanom nevoljom. Kakav bi, dosledno tome, to tata Čepmen bio gabor u očima sinovaca odbijajuči pomoć Deda Mrazu? Na Bozić? U svakom slučaju još ziv gabor, jer zahvaljujući neznancu u crvenom, scenu kasnije glava porodice ostaje bez glave. Mamu Čepmen zadesi ista sudbina, ali pri pokušaju da odbije atak pomahnitalog napadača, gledaoc ima još prilike da, u duhu klasične slešer tradicije, baci pogled na njeno obnaženo poprsje (solidna trojka).
Mali Bili i mlađi brat Riki ostaju netaknuti, što se za njihovu psihu i ne moze baš reći, pošto, sad živeći u sirotinjskom domu, i jedan i drugi, žestoko pate od santaklausofobije. Međutim, par godina kasnije, Bili izrasta u vidnog mladića sa betonskom isfeniranom kosom, koji za lebac zaradjuje pomažući gos´n Simsu u njegovoj prodavnici igračaka. Tokom vesele božične proslave sa kolegama, Bilijevom poslodavcu pada na pamet grandiozna ideja da svog pomočnika strpa u kostim pogađate već koga. Koji potom, naravno, ne dobiva neki žustri napad panike, niti pada u duboko katatonsko stanje ili se bar izvalja po podu pogođen sećanjem na užasno iskustvo iz detinjstva, jer protiv zakona slešer filma nema nikakve pomoći: Bili iznenada želi krv! Da bi ostvario svoj cilj, mlađani delikvent ne bira sredstva. Nebitno da li upotrebivši sanke, novogodišnja svetla ili jelenske rogove (!), nema božičnog rekvizita koji se u rukama našeg skroz pošuntavelog Bilija ne pretvori u smrtonosni instrument za kažnavanje svakog građanskog lica, koji, razume se, u duhu dedamrazovskom, nije bio valjan. I budimo iskreni, izvesni Dž ejson i Majkl, kolege iz profesije blagdanskog masovnog uništavanja ljudskog bitisanja, nisu ni približno pokazali toliku kreativnos´, uprkos (zasad) 22 ( dvadesetidva!) filmska nastupa.
Podrazumeva se da je u ovom filmskom tipu sama premisa, nebitno na skromnu varijaciju nekih detalja, nespojiva sa logikom. Ali, delom, slešer baš od toga živi, što dokazuje i više decenijska popularnost ove vrste horora, sve do dana današnjeg. Međutim, ovak´a besmislica, kao u ovom predstavniku, se u istoriji žanra ne susreće svaki dan! Majku mu, pa pođimo samo od toga da je mali Bili godinama bežao ispod kreveta samo pri slutnji da se u blizini nalazi nešto nalik dedamrazovskoj bradi, da bi se, iznenada, jedne noći tek tako pretvorio u krvoločnog ubicu nalik onom koji je desetkovao njegovu porodicu! Vodu ne pije naravno ni fakat da je Bili prvi put u životu navukao Mrazovu odoru, jer imavši u vidu njegove ranije reakcije, on to uopšte ne bi ni mogao, leptemazo! Ponavljam, u ovakvim filmovima niko ne zahteva neki razumni tok priče ili bilo š ta razumno inače, ali ovo je krajnje debilno.
Šta reći za glumu? Kakvu glumu? A ostalo? Saundtrek se sastoji od najgore vrste iritirajućeg silovanja sintisajzera (da, da, naravno znam kakve su bile osamdesete…), a od neke kao rudimentarno zategnute atmosfere smo dalje udaljeniji nego tvorevine Adama Sendlera od duhovitosti. Jedino zaista inovativni i prodorni načini lišenja života žrtava Satana Klausa Bilija su na neki način, u finom old skul maniru, delimično šarmantni, ali ni oni nisu, naravno, opravdanje da normalan čovek potroši 79 minuta svog života na ovo glupiranje. Zadnja rečenica naravno ne važi za "nenormalnike" međ´ nas, tipa ljubitelja kinematgrafskog šunda (džast lajk mi! :))
Vesele kao i sam film su dabogme i reakcije na film ukratko posle premijere anno 1984te. Razljučeni roditelji su urlajuči protestirali ispred bioskopova tražeći trenutacno ukidanje ove petljavine koja za cilj, naravno, ima samo destrukciju moralnih vrednosti I omaložavanje Božičnog praznika. Da bi im na kraju zahtev bio čak zaista odobren!. Da su bar jednostavno rekli “Film je sranje, nemo´ da ga gledate!”. Ah, Ameriko, zemljo ograničenih shvatanja neograničenih mogučnosti… Kuriozno samo kako 12 godina ranije nikome nije zasmetalo sto se u epizodi „All through the House” vesele horor antologije “Tales from the Crypt” takođe pojavljuje psihopata u klasičnom dedamrazovskom autfitu sa sekirom u ruci umesto džaka sa poklonima. Ili 1980., kad su čak dva filmska ostvarenja tematizovala Deda Mraza ubicu („Christmas Evil“ i „To All a Good Night“). Nije bilo interneta tad, pa da…
2012 je inače i „Silent Night, Deadly Night“ bio počastvovan rimejkom (ko bi rekao!), ali sem ubilačkog bradatog dede u crvenom praktično bez neke sličnosti sa originalom. Film i nije tako loš, pošto (nenamerne) budalaštine nisu prisutne, a lucidni protagonista zaista zastrašujuć.
U krugu obožavatelja horor kinematografije original uživa neki pseudo/semi klasik status, ali današnjoj široj javnosti je naravno jedva poznat. Mada, ko misli da gore od ovog ne može biti, nek´ se okuša sa drugim delom. Ja sam vas upozorio.
Kao što, vas dvoje-troje vernih čitalaca (Aj lav ju, kevo&ćale, aj lav ju, ženče, aj lav ju, komšo, aj lav ju ol!) mojih moždanih izliva na temu film, znate, nemam naviku da na kraju teksta ocenjujem filmove, ali kad bih upražnjavao tu rabotu, prvi "Silent Night" (ima ih pet komada, bez zezenja :)), bih dao sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Da sam "normalan", naravno... manje od sedam krvavih sanki od mogućih deset krvavih sanki. Mnooooogo manje!
Svetovid Svarožić