Od grada do grada, od priče do priče: Track 3 - Niš



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Play: „A be u Niš ćeš da nađeš najgore i najbolje ljude!“, kaže Doktor dok mi nazdravlja rakijom. „Koji si ti onda?“, pitam ga. „Kako koji? Pa najgori!“. Mislim se kako je lako kad su ljudi iskreni. Skoro je leto ispred „Smol Kafea“ u kojem pijem kafu posle duge šetnje po Nišu. Ovde sam se našao sa Anom Bjes, koleginicom sa Heličerija koja mi je ispričala brojne storije i uputila me na kultna mesta iz ovog grada. Doktor tvrdi da je najgori, ali cela ekipa koja se sjatila oko stola za kojem sam po mom ličnom osećaju je na onom drugom polu. Umesto bakšiša ubacujem kintu u teglu na šanku u koju vlasnik „Smol Kafea“ prikuplja donacije za odlazak na Kubu.
 

Rewind: Buvlja pijaca je jedno od mojih omiljenih mesta u svakom gradu. Tu se dešavaju glavni dilovi za nas obične ljude, novac je u rukama, noge su na zemlji, nema velikih prevara, izdaja, stečaja i drugih trikova kojima se koriste oni veliki igrači što prave svoje dilove u kancelarijama sa kožnim foteljama. Ovde su pravi ljudi što prodaju fazone, ulične mudrosti i priče zanimljivije od bilo koje knjige koju nisam pročitao. „Meni cigare ne mogu da poskupe! Kako skoči cena, ja pređem na one jeftinije!“, kaže matorac koji prodaje kozmetiku „direktno iz Švajcarsku“. U Nišu sam do sada bio samo jednom, išao sam sa ortakom iz Studenjaka na Nisomniju festival da čujem „Who See“ i „MC Sajsi“. Tad sam obišao tvrđavu i video nešto centra, ali to nije ni delić onoga što čini jedan grad. Zato sam pravo sa autobuske stanice krenuo u šetnju. Kupio sam nove slušalice, ne baš kvalitetne, ali kol'ko para, toliko i muzike, zato pojačavam zvuk do kraja i puštam prvi album Stereo Banane – Šijemo sambu.

Mada je album izašao pre tri godine, a ime ovog dvojca iz Niša mi je iskakalo nebrojeno puta na raznim festivalima, nisam ih nijednom poslušao sve dok nisam pronašao arhivu izdavačke kuće „Slušaj najglasnije“ na kojoj postoji ovaj album za besplatno skidanje. Hodam kroz glavno šetalište, koje liči na Knez Mihajlovu, samo što je prizor mnogo bolji – umesto majica sa Putinovim likom prodaju se gramofonske ploče, pa se kezim na ludačke Naopakove tekstove dok listam ponuđene ploče spakovane u kutije. U Nišu sam prvi put u životu kupio rizle na komad (jedan listić deset dinara) u koje sam smotao neku šemu iz Durlana, pa uz pesmu „K'o u Beograd“ plačem od smeha. Stereo Banana je za mene pravo oktrovenje jer u mnogim pesmama postoji dobar upliv džeza u matricama, a još više mi se sviđa kako koriste lokalni jezik koji je prava egzotika za slušaoca koji nije iz tih krajeva. „Ovo Ono“ je odličan primer za to jer u ovoj pesmi akcenat na poslednjem slogu reči puca u rimama i pravi iznenađujuće dobar gruv. „To nije teško sranje, nego hevi šit“, što kaže Naopak. Znam za još muzike iz Niša, ali Stereo Banana mi je danas najbolja. 
 
Astor Lajka, foto: Milica Stamenković
Forward: „Black stage“ je klub podeljen na kafić i prostor za svirku. Lajka kreće nastup oko deset i sve ide sjajno, a kako sam već slušao njegov repertoar, šetam okolo i pričam sa ljudima. „Da li vi masturbirate pred grad?“, pitam iz zezanja, na šta se kovrdžava devojčica sa književnosti isprepada. Dok Lajka svira Fejkerovu stvar „Talk is cheap“ objašnjavam joj da je to jedna pesma od Stereo Banane i da bi ona kao student srpske književnosti trebalo da obrati pažnju na tekstove, to je nešto najbolje što imamo u našem repu. Ubeđujem je da moja poezija nije ništa gora i odlazimo zajedno u njenu studentsku sobu da joj čitam.

Fast Forward: Lajki je očajnički potreban menadžer. On je jednostavno nespreman da se izbori sa gomilom sranja koja prate muzičare na turnejama, ne zna sa ljudima i onim najgorim vlasnicima klubova kakav je onaj iz Blekstejdža, a po njegovoj priči i onaj iz Marfijevog paba u Leskovcu. Ja sam opravdano zapalio pre kraja svirke, a Lajka je posle dva sata nastupa prišao gazdi po svoj zasluženi novac, a ovaj mu je rekao da od toga nema ništa, da bendovi plaćaju Blekstejdžu da tu nastupe, a da je jedino mogao da dobije 60% od karata, a pošto Lajka nije prodavao karte, nije mogao da dobije ni dinar. Osećao sam se loše zbog toga jer sam znao koliko mrzi da svira takve svirke, a plus sam mu ja, preko druge koleginice iz Heličerija, ugovorio taj nastup, pa sam osećao odgovornost. Ipak, nije sve ispalo toliko loše, i to baš zbog onih drugih, najboljih ljudi. Pored nekolicine onih koji su ostali do kraja svirke i pohvalili Lajkin nastup, u publici je bio i gitarista benda „Secon Relation“ iz Austrije koji se toliko oduševio svirkom da je insistirao da plati Lajki večeru i prenoćište u hostelu. Posle su se nacirkali negde na tvrđavi i taj razgovor sa kolegom muzičarem mu je olakšao bes koji je osećao prema gazdi, a i prema meni.

Record: U svakom gradu, u svakoj ulici, u svakom ćošku ove planete ima i najboljih i najgorih ljudi. Zbog onih prvih valja putovati, jer njih je teže pronaći. Imao sam sreće da sam u Nišu našao mnogo više onih najboljih nego onih drugih. Za one najgore „ni dve pare ne davam“.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva