Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Šta se, kog vraga, zbilo s čovekom kitom?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Čoveka kitu upoznao sam sasvim slučajno, jednog sparnog popodneva u radnji s biciklama. Radio je tamo kao prodavac. Vrlo naočit i uspešan prodavac, shvatio sam brzo. Dok smo, u lagodnom razgledanju, moj odsjaj u uglačanim podnim pločicama i ja povezivali izložene modele, on nas je, sve vreme na udaljenosti od jednog koraka, bez reči, lagano pratio. Poguren i sveden, s otegnutom, dva broja većom kožom, lovio je moj pogled, moje šake s tek po nekom staračkom pegom, dok su se, iz dva pravca spuštale na mat ram, obuhvatale gumom obložene ručice guvernala ili proveravale pritisak u točkovima.
    Tih sam dana rado svraćao, obilazio čak prodavnice opreme za dvotočkaše, rešen da s uživanjem istražim elemente i obeležja novog klana kojem sam planirao da se uskoro priključim. Bilo je vreme da pronađem hobi koji bi mi omogućio veću fizičku aktivnost. Godine nisu ništa naspram potrebe za dobrim hobijem. Upravo s takvom namerom sam upisivao krug i po toj radnji u bloku novih stambenih zgrada na obodu grada. Promenio sam tri prevoza do nje i dobrano se oznojio. Zvala se nešto poput zemlje ili grada bickli, ne sećam se tačno ali pamtim kako mi je za oko zapalo da naziv nikako ne odgovara stvarnom stanju stvari u zemlji ili gradu. A ni po pitanju ponuđenog izbora nije bilo opravdano da se tako zove. Malo me je, moram priznati, i razočarala u prvi mah. Otpuhnuo sam, shvativiši da sam uzalud dolazio tu, gde nije bilo ničeg drugog osim te specijalizovane radnje i jedne osunčane bicklističke staze, koju nikako ne bih mogao koristiti bez šešira i losiona – pomislio sam i ubrzao korak ka izlazu. I baš kad sam bio nadomak automatskih vrata, raširenih da propuste vreli vazduh, čovek kita se odjednom stvorio preda mnom. Susreo sam se izbliza s njegovim mladim licem i glatkim temenom bez ijedne dlake. Više nije delovao sasvim mlitav. Osetio sam neobičan slatkasti miris od kog sam se refleksno nasmešio. – Niste pogledali u suterenu – rekao je svojim uglačanim baritonom.
    Suterenom kod nas običo nazivaju podrum. Osvrnuo sam se i tek onda, u uglu prostorije, spazio ogradu od mlečnog stakla. On je pružio ruku, dodirnuo me ovlaš u prolazu i poveo nazad u hladniji prostor. Preispitujući kasnije svoje čuđenje od onda, i obilazeći druge slične prodavnice na lepim rutama po zemlji i regionu, shvatio sam kako postoji nepisano pravilo po kom prodavnice bicikli moraju imati podrum i nadmene neuslužne radnike. Valjda po ugledu na prodavce automobila. Ali čovek kita i njegov podrum su bili nešto drugo. Čim smo krenuli niz stepenište, izrađeno takođe od debelog stakla, on je volšebno narastao. Išao je ispred mene i jasno sam mogao da primetim kako mu se sa svakim korakom leđa sve više ispravljaju, ramena nadimaju, koža zateže a vrat poprima modru boju. Kao da je priliv nečega odozdo hranio njegovo lepo građeno telo. Na dnu je upalio prigušena svetla predvorja i ljubaznim tonom me zamolio da stanem na tačno određeno mesto. – Ono gore su modeli za plebs – njegov glas mi je zagolicao uvo i naježio čitavu desnu polovinu tela. Nastavio je šapatom koji me je sasvim obujmio – sada ćete videti pravu izložbu.
    Iz obeleženog mesta u granitnom podu uzdigle su se dve okrugle platforme s Švalbe gumama, kako mi je naknadno objasnio čovek kita. Postao sam viši za glavu i nestabilan, ali me je moj vodič umirio objašnjenjem o posebnoj adhezivnosti podloge platformi i brzini koja se automatski prilagođava težini i stabilnosti vozača, ako bi se onaj ko pasivno stoji mogao tako nazvati. Reagujući na infinitezimalne oscilacije amplitude moždanih talasa mala vozila se nepogrešivo zaustavljaju kod modela koji vam se dopadne. Veoma jednostavno, potrebno je samo opustiti se – otpevušio je zavodljvio u igri kruženja oko mene zaplašenog, krutog – vaše zadovoljstvo u bezbednoj vožnji. Tako je glasio slogan grada ili zemlje bicikli.
    Nisam se posle tog dana više tamo spuštao ali nikad neću zaboraviti taj njihov prostor, tu prirodno rashlađenu halu, haletinu vanrednih čulnih ugođaja. Ako je nešto presudno uticalo na početak mog bavljenja pulenima na dva točka, bio je to taj dan, s čovekom kitom u obilasku suterena. Kad su se njegove nabujale usne otvorile u priči, ljudi moji. Besprekorno razigrani monolog ubedljivosti rascepao je moj defetistički stav kao postavu od svile. Vodio me je čvrsto i posvećeno, obilazio, dodirivao po ruci, za rame, po stomaku, odmerenom snagom i senzualnošću, s toliko utkane veštine a naizgled nehajno. Kao da se sprema za veliku stvar u kojoj nas dvojica igramo glavne role, usmereno i koncentrisano, bio je tu samo zbog mene. Rasponi dimenzija i veličina, pravila o izboru, procentni sastav aluminijumskih i karbonskih legura, tipovi zavrtnjeva i njihovih zaptivača, mehanizmi, poluge i zategnute sajle menjača, sjajne disk kočnice, spremne za nagib od trideset posto. Vozne karakteristike diname ugrađene u prednju osovinu, isključivo kruta, jako kruta vila, mašinsko ulje i snažno svetlo koje je usmeravao u moje podsvesno, željno da bude ukradeno i uvučeno do guše u svet novog hobija, pecanje je statično sranje – topio se moj unutarnji glas i pretvarao u njegov –  kako je brza, kako je siva i otmena, gradska i terenska, može se probati, kako pristaje i podmlađuje. Velika laž je da pedalanje smeta proširenim venama. A tek pejzaži, različite podloge za gutanje, mostovi što će ih trostruki sloj gume bez cepanja paliti za sobom, ljudi kojima će hrliti, novi ljudi, žene – pokazao je svoje besprekorne zube – žene su bespomoćne pred točkovima, pogledajte ove plave obruče, sagnite se, uhvatite celom šakom, tako, nov život, nova sloboda – urlikao je uz stravično snažne pokrete, s visoko podignutim rukama – biciklizam je iznad budizma i poretka ljubavi, zaboravljena dubina prisustva u pokretu, vi ste jedno, aaa – tresao se – Vi ste ona, ona je....  
  • Dosta – viknuo sam konačno rastočen i preoblikovan – molim te, prestani, uzimam je, uzimam! – On me je i dalje netremice gledao, prodirao bez napora kroz moje misli, prodirao i povlačio nežno oštricu svoje moći još koji put, dok mi nije presekao i izvukao van minornu grižu savesti što se javi neposredno nakon svake odluke o kupovini, šapnuo o odličnom izboru i garanciji a onda je suptilno i s uvažavanjem usporio, prigušio pokrete, kretanje, neznatno se odmakao, oslobodio mi disanje, prestao da govori i posle dve ili tri sekunde opšte blaženog mira, tačke apsolutnog zaustavljanja iz njegovih purpurnih stisnutih usana pokuljala je lepljiva, gusta biserna tečnost i poprskala moje zaprepašćenje i prostor među nama.
Kakva mašina za prodaju, kakva usluga, strefilo me je tek kad su sva svetla blesnula a dve vitke devojke dogurale stolicu za odmor i rolnu toalet papira. Čovek kita je stajao ukočen i nije ništa govorio. Jedna od devojaka me je uhvatila pod ruku i ljubazno otpratila do kase na prizemlju. Na putu ka tamo okrenuo sam se još jednom i opazio kako se moj prodavac, kao neka istrošena stvar, crevo bez vode, oklembesio u stolici pogleda zamagljenog, usmerenog u pod pred sobom.
Mada sam nakon tog jedinstvenog iskustva više puta dolazio na isto mesto, zbog servisa i po komade dodatne opreme, i zadržavao se bespotrebno dugo izmišljajući razlog, nikad više nisam video čoveka kitu. Bio bih sklon i da poverujem u moć sopstvene uobrazilje, kakvu ranije nisam doživeo, da posle nekoliko godina, na obilasku južnog Balkana brdskom trasom, nisam upoznao zemljaka koji je svog ljubimca iste marke kupio na istom mestu gde i ja. Posle nekoliko dana druženja i neminovnog zbližavanja koje aktivnosti u prirodi omoguće, pitao sam ga o prodavcu, čije pravo ime do tada nisam znao. – Znam – odgovorio je mladić – čovek kita – i nasmejao se zagonetno, dok je mišićavim butinama bez prekida opisivao nevidljvi krug – upoznao sam ga, da, on se baš trudio oko svog posla. Da ne znate možda šta se, kog vraga, s njim zbilo?       
Miljan Mikić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva