Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Audrey Horne: Najbolji šou nastaje kada se publika i bend stope u jedno



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Bend „Audrey Horne“ je osnovan 2002. godine u Bergenu (Norveška), a ime je dobio po liku iz kultne serije „Twin Peaks“ koji je tumačila Sherilyn Fenn. Sve dok nisam video (tada još nepotpunu) listu izvođača na ovogodišnjem „Dynamo Metal Fest-u“, nisam znao baš ništa o njima. „Kupili“ su me već pesmom „Redemption Blues“, tako da sam se osetio počastvovano kada mi je Mike de Coene (iz „Napalm Records-a“ za područje zemalja Beneluksa) poslao poziv da sa članovima benda uradim intervju. Odmah da budem iskren prema čitaocima – ja ne volim da radim tipične intervjue, već više volim da se ispričam sa bendovima, tako da pitanja smišljam u hodu. Taj svoj stav sam predstavio Torkjellu (Toschie) Rødu, pevaču benda, te sam mu priznao da sam pomalo nervozan, jer mi je to prvi intervju sa nekim većim bendom. No, on je od samog starta sugerisao da se slobodno opustim i da slobodno postavljam pitanja koja bih postavio kao fan, a ne novinar. Veoma opušten lik, veoma pozitivan, drugarski nastrojen. Bilo mu je veoma drago da je neko sa druge strane kontinenta tu da popriča sa njim o njegovom bendu i to baš na ovom kultnom festivalu. Pre nego što je počeo „zvaničan“ deo razgovora, raspitao se malo o srpskoj metal sceni, bendovima, fanovima... Par minuta čavrljanja i moj mobilni je bio spreman za snimanje.


HC: Aktivni ste gotovo 15 godina i imate iza sebe već 5 albuma, nekoliko singlova i mini album. Možeš li nam ukratko opisati kako je bend nastao i kako ste stigli do ove tačke u kojoj ste sada?
Toschie:
U trenutku kada smo pokrenuli „Audrey Horne“, naš bubnjar Kjetil Greve je svirao u bendu „Deride“ koji je zvučao kao mešavina „Pantera“ (dakle nekog agresivnijeg thrasha) i hardcorea, tu je bio (tadašnji basista) Tom Cato Visnes iz „Gorgoroth-a“, te (gitarista) Thomas Tofthagen koji je svirao u više bendova, kao i gitarista Arve Isdal i klavijaturista Herbrand Larsen koji su bili u „Enslaved-u“, dok ja nikada nisam bio u nekom ekstremnom bendu. Čitavog života sam bio deo mahom rock 'n' roll bendova. No, oni nisu želeli nekoga iz „screamo sveta“, te su me kontaktirali, pitali da li bih želeo da pevam u njihovom bendu (pošto im se svidelo moje pevanje), a ja sam bio u fazonu: „Da, naravno“. Oni su napisali samo par pesama, čisto za kakav-takav početak, i to što sam čuo mi se neverovatno svidelo, bila je to jebeno dobra muzika. I tako sam postao deo „Audrey Horne-a“, koji je u početku bio kao neka vrsta projekta sa strane, jer smo svi bili u fazonu da se njime bavimo kada imamo viška vremena. Ja sam to vreme sam bio u bendu „Red Leader“ (mešavina hardcore-a i rock-a). Tako da smo napisali nekoliko pesama, snimili neke od njih i gotovo odjednom smo već dobili ugovor za izdavanje, krenuli smo na turneje i tako postali pravi bend sa stalnom postavom.

HC: Ako možeš da govoriš u ime ostalih članova, kako to da su ljudi, poznati po sviranju ekstremnije muzike, odlučili da pokrenu hard rock bend?
Toschie:
Kada smo krenuli sa radom, mnogi ljudi su bili zatečeni, te nas redovno pitali: „Šta to, dođavola, radite?“ Ali, odabir žanra nikoga ne treba da čudi, jer niko u ovom bendu nije odrastao uz black metal, već smo svi slušali „Kiss“, „Motley Crue“, „Van Hallen“, „Accept“ – takvu vrstu muzike. I takav zvuk nas je uvek inspirisao, i zato je i nastala ideja da se pokrene bend u kome bismo stvarali muziku nalik onoj koja nas je pokretala i zbog koje smo i zavoleli rock. Bilo da se ljudima to sviđa ili ne, mi zaista nismo marili za njihovo mišljenje, a koje se odnosi na naš rad. Jer, uvek će biti onih koji će sa negodovanjem gledati na „Audrey Horne“. Tako da mogu slobodno reći: „Ako ti se ne sviđa, onda nas nemoj slušati – slušaj nešto drugo. Nisi u obavezi da baš nas slušaš“. Ipak, kako je vreme prolazilo, čak i oni najtvrdokorniji blekeri su se „zakačili“ na našu muziku, te time promenili stav: „Dobar ste bend, dobro zvučite i zabavni ste za gledanje, tako da ko-ga-jebe...“ Kada sve sumiram, praktično je tih zluradih komentara bilo jedino na samom početku našeg rada i to se zaista brzo promenilo. Jednostavno, bilo da volite rave/techno ili black metal, ljudi su ljudi i kada shvate da ne radiš ono što radiš da bi im se podsmevao ili ih zajebavao, već da to radiš zato što želiš i (pre svega) voliš, onda budu u fazonu „Ok, kul, šta god“.

HC: Nadam se da se nećeš ljutiti što ću vas uporediti sa danskim „Volbeat-om“, jer svirate sličnu vrstu muzike (takođe su ranije njihovi članovi bili u ekstremnijim bendovima, pre svega u „Dominus-u“), pošto se čini da postoji neka paralela između vas: ispada da najbolji „moderniji“ hard rock danas stvaraju ljudi koji su ili bili, ili i dalje sviraju u ekstremnijim bendovima.
Toschie:
U tome je upravo bit svega. Jednostavno, ima pojedinaca koji su stvorili neki imidž za koji osećaju da moraju da ga štite, kao što je to u black metalu. Ali, ostavi ih u sobi za plejerom, daj im nekoliko piva, pusti im „Motley Crue“ i oni će istog trena početi da pevaju stihove. Čim pre se opuste i „priznaju“ da vole takve (mekše) bendove, pre će njima biti lakše.

HC: Čini mi se da stvari stoje tako svuda, u svakoj zemlji, da u okviru scene postoje te neke „kultne ličnosti“, osobe koje ne žele da priznaju da vole nešto što odudara od onoga što inače rade. Ali, svi drugi to znaju, no ćute o tome, jer je to kao neka „Javna tajna“.
Toschie:
Da, upavo tako. Isti takav slučaj bi bio da se nađete u nekom klubu koji krasi sofisticirani džez ambijent, jer vam gotovo niko od prisutnih ne bi priznao da pored džeza voli „Kiss“ ili „Motley Crue“ jer oni, eto, nisu baš sofisticirani, već da (po njima) stvaraju prostu i glupu muziku. Opet kažem: dajte im par piva, pustite im to što navodno ne vole i kroz pola sata će klimati glavom i uživati.

HC: Kakav je osećaj svirati ovde u Ajndhovenu, na ovom kultnom festivalu?
Toschie:
Odličan! Ovde smo se zaista lepo proveli tokom svirke, bilo je zaista zabavno na bini. Pre ovoga smo svirali na „Hellfest-u“ u Francuskoj i tamo je bilo pomalo stresno i napornije. Mislim, imali smo dobar šou, zabavili smo se, ali smo isto tako bili napetiji, dok smo ovde bili mnogo opušteniji, jer je kompletna atmosfera takva – opuštena i kul. Ja lično sam se ovde odlično proveo.

Audrey Horne i Toni (u sredini)
HC: Holanđani su generalno takvi, barem ovde na „Dynamo Metal Festu“, uvek veseli i spremni za zabavu. Slobodno mogu reći da su vas doživeli isto kao što su prošle godine doživeli „Alestorm“, a koji su miljenici ovdašnje publike.
Toschie:
Drago mi je zbog toga, jer sam ja lično osetio odličnu povezanost sa ljudima u publici, tako da sam se dobro zabavio zajedno sa njima.

HC: Videlo se da ste sa posetiocima bili na istoj frekvenciji, isto kao i „Extremities“ koji su svirali pre vas i koji su, kao i vi, tokom celog nastupa bili nasmejani i puni pozitivne energije. Videlo se da to što radite, radite iskreno, od scra i publika je to umela da ceni.
Toschie:
To je i razlog zbog kog i nastupamo. Mislim, sviramo već 15 godina, nismo zaradili puno novca, te nema tu ni neke slave, a ni bogatstva, ali da ne volimo da radimo ovo što radimo, odavno bismo digli ruke od svega.

HC: Svidelo mi se ono što si uradio krajem vašeg nastupa, kada si sišao sa bine, preskočio ogradu i zajedno sa publikom pevao. Delovalo je kao da ideš da „blejiš“ sa drugarima.
Toschie:
U tome je poenta svega! Ako si gore na bini i misliš se: „Plaćen sam da sviram 45 minuta i čim završim – bežim odavde“, onda ćeš razočarati svakoga ko je tada došao zbog tebe. Tome nekome će se muzika svideti, ali mu neće ostati u sećanju. Uvek sam se vodio stavom da će najbolji šou nastati onda kada se na svirci i bend i publika stope u jedno. Jednostavno, kada možeš da pričaš sa ljudima ispred bine ili odeš među njih. Imamo običaj da ponekad, kada završavamo neku pesmu, nasumično izaberemo nekoga iz publike, pozovemo tu osobu na binu i damo joj, na primer, bas gitaru sa rečima: „Evo, završi pesmu sa nama!“ To je dobar osećaj, pogotovo za nas, jer tada znam da je publika uživala u onome što radimo. Plus, njima je takođe dobro, jer znaju da je nama bilo uživanje da sviramo za njih, da nismo samo došli da im uzmemo novac i odemo. Neki bendovi jesu nekako više teatralni, kao na primer „Rammstein“, koji ne razgovaraju sa publikom, ali ono što rade je potpuno drugačije, njihov koncept je takav i to je sjajno. Ja uživam gledajući ih uživo, iako oni nikada ne razgovaraju sa fanovima na svojim koncertima, gotovo da ni ne gledaju u njihovom pravcu – kao u pravom pozorištu. Ali, ono što mi radimo nije pozorište, već je to više kao žurka na koju su svi pozvani. Najbitnije je da nismo u fazonu: „Vi se zabavljajte tu dok se mi zabavljamo ovde (na bini)“, već smo stava da treba da se zabavimo svi zajedno.

HC: Počeli ste kao klupski bend i ono što u stvari želite da uradite jeste da tu atmosferu prenesete sa bine u publiku gde god da svirate?
Toschie:
Bruce Dickinson iz „Iron Maiden“ je to najbolje objasnio kada su ga pitali koja je razlika između sviranja u malom klubu i ogromne arene. Rekao je da kada svirate u malom klubu, morate znati kako da učinite da se publika oseća kao da je u velikoj areni i obrnuto: kada ste u velikoj areni ili na festivalu, da napravite takvu atmosferu kao da ste u malom klubu. Morate gledati ljude, svakom pojedincu morate stvoriti osećaj kao da se direktno njemu obraćate. U tome je srž naših nastupa. U klubovima je to lakše, svi su tu zbijeni, dok na festivalima zaista moraš da gledaš ka njima, da pevaš za njih a ne samo reda radi, moraš se našaliti sa njima. Kada neko, na primer, podigne pivo, ti moraš na to pozitivno odgovoriti i nazdraviti kako sa njim, tako i sa svima drugima. Najbitnije od svega je da se ne pretvaraš da voliš to da radiš. Mislim, nemoguće je da te ne dotakne i ne usreći kada ti neko nazdravi, jer tim postupkom ti fan pokazuje da ceni ono što radiš i to me čini veoma srećnim. Tako bi trebalo da funkcioniše i u suprotnom smeru, kada publika vidi da mi zaista prija da nastupam pred njima, da ne radim to samo zbog para, već da bih uživao radeći to i bez da mi plate. Po mom mišljenju, to je ono što bi trebalo da čini dobar šou.

Još malo posle ovoga smo razgovarali, kada nas je prekinuo njihov basista Espen Lien koji je došao da se oprosti. Naime, on je (kako sam već napisao u izveštaju sa festivala) samo radi ove svirke prekinuo svoj odmor, došao prvim letom iz Barselone i potom se vratio nazad u Španiju. S obzirom da je u isto to vreme došao i Mike de Coene sa kolegom novinarom iz Nemačke, iskoristio sam priliku da se slikam sa Toschiem i gitaristom Arveom (Ice Dale) Isdalom. Zaista je prijalo imati ovakvog sagovornika, pozitivnog i elokventnog i koji je sve, samo ne umišljena rok zvezda.

Intervju priremio Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva